O sportu i sportskim podvizima u filmovima kao večitoj inspiraciji
Sport i priče o sportskim podvizima u filmovima ne
mogu bez patetike. Počev od
„Rokija”, preko „Seti se Titana” do „Cinderella man” taj usud pratio je sve sportske klasike, pa tako i onaj najnoviji, „Trka života”.
Rivalstva su ono što čini sport tako magično privlačnim,
možda i više nego njegovi virtuozi i prve violine. „Večiti” derbiji, veliki
protivnici na sportskim borilištima, ali i van njih. Svaki sport i svaka
sportska era imali su barem po jedan par timova ili pojedinaca čiji dueli su
bili iznad samog takmičenja. Argentina i Brazil u fudbalu, „Lejkersi” i
„Seltiksi” u košarci, Italija i Holandija u odbojci, Mađarska i Srbija u
vaterpolu, da navedemo samo neke u onim najznačajnijim disciplinama. U
disciplinama u koje mnogi, zasluženo ili ne, ne ubrajaju i najznačajnije
takmičenje na točkovima. Vrh razvoja automobilskog sporta. Najluđi i najbrži
cirkus na svetu.
Formulu 1.
Još od Fanđa i
Askarija pedesetih, svaku dekadu su obeležavala barem po dvojica vozača i
njihovi bespoštedni dueli na stazi. Neretko su ti dueli prenošeni i izvan
bolida. Mlađi pratioci znaju kako su istu garažu nespretno delili Hamilton i Alonso, a sasvim sigruno se
sećaju i kako su po stazi leteli delovi formula kada se Šumaher borio sa Hilom i Hakinenom. Oni srednjih godina će vam reći
da nikada dva čoveka toliko nisu išla preko granice korektnog kao Prost i Sena osamdesetih. Najstariji
fanovi će pak samo mudro ćutati i smeškati se, jer znaju da čak ni to nije bilo
ništa u poređenju sa jednim od najinspirativnijih rivalstava u istoriji ne samo
Formule 1, već i čitavog sporta uopšte.
Ako izuzmemo polu-dokumentarac o trkačkoj pasiji Stiva MekKvina „Le Man”, Holivud je vrlo loše stajao sa
filmovima o automobilizmu. Još od ranih pokušaja sa Elvisom Preslijem, pa
sve do najtragičnijeg od svih, Staloneovog „Driven”, Amerikanci su lutali u potrazi za uspešnom formulom filmskog prikaza
života ljudi koji stavljaju život na kocku svaki put kada sednu u bolid. Baš
zbog toga je sve pomalo i iznenadio izbor etabliranog reditelja Rona Hauarda kada je u pitanju ekranizacija sukoba Hant-Lauda. Pokazaće se da je to
verovatno bio i ključni faktor da se „Trka života” poprilično distancira od
ostalih ostvarenja na sličnu temu.
Besprekorno kadriranje, fantastična montaža, kako
slike, tako i zvuka, zaštitni su znaci proslavljenog režisera. Zanatski deo odrađen je bez ikakvih zamerki.
Na to se potom nadovezao i sam scenario,
koji je u mnogo čemu lično oblikovao lično Niki Lauda. Bolidi, timovi, sami
akteri i scenografije staza su vrlo detaljno i realistično prikazani, čak i u
onim scenama koje su stvarane isključivo uz pomoć računara. Šira publika će
imati izuzetno zanimljiv uvid u nepoznati svet iza boksova, dok će fanovi
sporta moći samo da klimaju glavom kada je istorijska uverljivost u pitanju.
Bile su to prednosti ovog ostvarenja.
Koje su
njegove mane?
Srž „Trke života” predstavlja sam odnos glavnih
likova, kako na stazi, tako i van nje. Sa jedne strane, lepuškasti, bahati i poročni engleski plejboj, sirovo brz i
talentovan. Sa druge strane, hladni, proračunati i nepopularni austrijski
inženjer za volanom. Dva sveta, dva
različita životna pristupa, dva suprotna temperamenta i karaktera. U
teoriji, idealna postavka za vrcave
dijaloge, podbadanja i prepucavanja. U praksi, Hauard prati tu liniju svom
žestinom i ostavlja mnogo prostora za glavne glumce da se iskažu. Tu dolazimo i
do osnovnog problema koji ovaj film nosi sa sobom.
Neuravnoteženost glumačkog para.
Da se razumemo, mladi Nemac, Danijel Bril, odličan je kao Niki Lauda. Pored zapanjujuće fizičke sličnosti sa
slavnim Austrijancem, on vrlo dobro barata i daleko zahtevnijim aspektima svog
lika. To se pre svega odnosi na scene oporavka u bolnici nakon stravične nesreće
na Nirburgringu 1976, koje će mu dati priliku da se iskaže i u dramskim
sekvencama.
To se sa druge strane nikako ne može reći za Krisa Hemzvorta, koji je dobio za zadatak da oživi lik Džejmsa Hanta. Iako je njegova
rola kudikamo plića od Brilove, on se muči od prvog do poslednjeg kadra,
pokazujući još jednom da su njegov maksimalni domet mediokritetska ostvarenja
poput „Tora” i „Crvene zore”.
Pod mane ovog ostvarenja se mogu podvesti i preterana „cirkusizacija” Formule 1 i
povremeni pokušaji isforsiranog
približavanja ovog sporta pre svega izrazito nezahtevnoj američkoj publici.
To će biti zamerka onih istinskih zaljubljenika u ovaj sport. Oni će, pak moći
da uživaju u svim slavnim imenima, ličnostima i događajima na koje će ih „Trka
života” podsetiti i baciti novo svetlo svojim kamerama i reflektorima.
I jedni i
drugi će zajedno imati prilike da se posredstvom fabrike iluzija vrate u jedno
sasvim drugačije vreme.
Da posete
sportsku eru kada je sve zavisilo od čoveka za volanom, njegovog talenta, želje
i spremnosti da se odrekne i žrtvuje za konačni uspeh sebe i svog tima.
U vreme kada
su se pobede slavile spontano i neretko raskalašno.
U vreme kada
svi šoferi nisu bili izvlačeni iz uniformisanog uštirkanog PR kombinezona.
U vreme
pravih, pravcatih gladijatora, džentlmena i šmekera za volanom.
Opasno doba.
Zlatno doba Formule 1.
Ocena: 3.0/5.0
Нема коментара:
Постави коментар