LOŠE JE DOBRO

                           O najboljoj dramskoj seriji u istoriji televizije

Dok jednom ne smrkne, drugom ne svane. Kolaps kreativnosti u Holivudu značio je meteorski uspon večitog broja 2 američke fabrike zabave.

Televizije.

Večita utešna nagrada za nedovoljno kvalitetne glumce, režisere i producente preko noći je postala stožer kvaliteta prekookeanske industrije razonode. Štaviše, može se tvrditi da američka televizija proživljava svoje nasvetlije trenutke u istoriji. A njena i poslednja i najsjajnija perjanica je po mnogočemu specifična serija.

„Breaking bad”

Iako je svoj života na malim ekranima započela vrlo diskretno i nenametljivo, do treće sezone već je čitav svet znao za Volta, Džesija, Skajler, Henka, Gasa i ostale likove iz Albukerkija u Novom Meksiku. Kada se zavesa spustila na četvrtu godinu emitovanja, većina fanova se pitala šta je tu još ostalo da se desi što već nisu videli. Odgovor je bio brutalan, a odluka da se poslednja sezona prepolovi i podeli na dve vremenske celine još surovija. Hajp oko „Brejking beda” postao je neizdrživ i poslednja klapa konačno se spustila u jesen 2013. godine, ostavljajući milionsku armiju gledalaca u stanju potpune depresije zbog završetka.

Nikada do sada jedna serija nije imala takav efekat na narazličitiju publiku na svim meridijanima i nikada nijedna serija nije tolike hvalospeve zaradila među ljudima koji uopšte nisu ni bili njena ciljna grupa.

Odgovor na pitanje zašto je to tako nije jednostavan, ali je na kraju krajeva i logičan.

„Brejking bed” je, u odsustvu boljeg poređenja, SAVRŠENA serija po svim glavnim parametrima koji čine jedan televizijski serijski program. Ta izuzetno pretenciozna konstatacija postaje još čudnija kada se u obzir uzme glavna tema „Brejking beda”. Dugo sam se opirao preporukama da počnem da pratim seriju koja se bavi terminalno bolesnim sredovečnim profesorom hemije u srednjoj školi, koji se odlučuje da iskoristi nekoliko preostalih meseci života da obezbedi svog paralizovanog sina i trudnu ženu kuvajući i prodajući najčistiji metamfetamin na svetu. Kao veliki protivnik bilo kakve vrste opijata i njihovog konzumiranja, takva tema se kosila sa svim mojim životnim načelima. Pa ipak, kako su i preporuke došle od ljudi sličnih shvatanja, odlučio sam da pružim šansu Volteru Vajtu i njegovim dogodovštinama. I nisam se pokajao.

Da se razumemo, „Brejking bed” nije serija koja promoviše narkotike i čini ih prijemčive široj publici. Droga, njena proizvodnja, distribucija, kršenje zakona i teška kriminalna dela koja iz svega toga proizilaze ne ostaju nekažnjena. Naprotiv, kazna je jezivo surova i brutalna i ne zaobilazi nijednog od glavnih likova. Ali, to nije ni nešto što gledalac ne očekuje kada sagleda početnu postavku u prvoj sezoni. Tu dolazimo do prve od mnogih tajni uspeha koju je velemajstorski kreirao Vins Giligen, scenarista kultnog SF serijala, „Dosije Iks”.

„Brejking bed” je serija koja ima jasan početak i kraj i svi gledaoci su toga svesni od prve do poslednje epizode. Vožnja između tog početka i kraja je spektakularna, ali se od sudbine i posledica svojih dela ne može pobeći. Dakle, ne postoji šansa za nastavak, a Giligen je uspeo u nečemu do sada nezabeleženom u modernoj istoriji televizije.

„Brejking bed” je JEDINA serija u poslednje dve decenije koja je uspela u tome da sa svakom sledećom epizodom i sezonom diže nivo kvaliteta, tenzije i brutalnosti. Nema mrtvog hoda, nema pada. Ima samo nepodnošljivog uspona, koji kulminira u poslednjih nekoliko epizoda završne pete sezone. Svaki put kada pomislite da je to to, i da bolje, luđe ili gadnije ne može, Giligen će vas surovo ostavljati u metilamenskim isparenjima i sa svojim ansamblom nezadrživo grabiti napred. To će činiti poput gospodara lutaka, držeći čvrsto sve konce mnogih paralenih tokova radnje u svojim rukama i pravovremenim pomeranjem glavnih aktera u neočekivanom pravcu.

Dakle, priča, iako rudimentarno prosta u svojoj postavci, efektna je i neverovatna. Iako se svaki od pivotalnih događaja u seriji duboko urezuje u pamećenje gledalaca, oni ipak ostaju zatečeni neočekivanim vremenskim intervalima i događajima u kojima će ti pivotalni događaji stići glavne likove ne bi li sve iznivelisali. Raspleti i preokreti su šokantni, nepodnošljivo napeti i na kraju krajeva, jedini logični. Kao njihova posledica svaki od likova u seriji će se bespovratno menjati, čime dolazimo do možda i ključnog činioca vrtoglavog uspeha „Brejking beda”.

Savršene glumačke ekipe.

„Brejking bed” je velika serija i zato što u njenom kastingu NE POSTOJI slaba tačka. Televizijski i filmski etabliran epizodista, Brajan Krenston, zasigurno je prva violina kao kameleonski Volt o čemu svedoče i sve moguće nagrade koje je za šest godina smestio na svoje trofejne police. Ali, on nije sam. Najmoćnija podrška mu je i najveće Giligenovo glumačko otkrovenje, potpuno nepoznati Aron Pol kao neodoljivo smušeni probisvet sa margine, Džesi Pinkmen. Međutim, tu se lista ne zaustavlja. Ana Gan kao Voltova supruga Skajler takođe prolazi kroz neverovatnu transformaciju, postajući na tom putu surovija i bestidnija nego što to na početku možete i da pojmite. Din Noris kao Henk,  Džonatan Benks kao Majk i Bob Odenkirk kao neponovljivi Sol Gudmen pozitivci su koji naprečac kupuju publiku i vezuju je za sebe, dok će plejada sjajnih negativaca biti ono što daje posebnu draž svemu. „Bela braća” i sumanuti Tuko ipak neće moći da dosegnu do zastrašujuće hladnokrvnog Đankarla Espozita i njegovog Gustava Fringa. Svi oni, kao i otklon glavnih likova od onih epizodnih biće u funkciji kičme oko koje se sav ovaj sjajni materijal vrti tokom svih šezdesetak epizoda.

Putu nadole.

„Brejking bed” je upravo to. Posrnuće svih glavnih likova. Posrnuće koje je toliko uverljivo utemeljeno svojom postavkom da se svako može identifikovati sa razlozima koji guraju Volta i ekipu sve dalje i dalje. Taj efekat još više je pojačan aktuelnom ekonomskom krizom. Giligen je tu više nego podmukao. Poput pčele i meda, vezuje vas za te marginalce i u suštini normalne ljude u nenormalnom svetu droge i kriminala, budi vam nadu da se od svega mogu izvući i odjahati u zalazak sunca, samo da bi vas surovo otreznio završnicom i ostavio vam gorak ukus u ustima i čvor u stomaku. Iako je Giligenovo loše nepodnošljivo privlačno i dobro odrađeno, na kraju ipak ne pobeđuje, jer to nije ni zaslužilo.

A njegova serija zaslužuje svu slavu i famu koju je za sobom stvorila.

Ocena: 5.0/5.0

SLIČNE TEME:
SJAJ TELEVIZIJSKOG CRNILA
POBEDI ILI UMRI

ŽIVOT POČINJE U PEDESETOJ

O novom albumu najuticajnijeg benda moje generacije

Pobornik sam teorije da svaki čovek u svom životu može da oseti tačan trenutak kreativnog vrhunca i da je sve pre tog momenta u funkciji dostizanja istog, kao i da je sve nakon njega lagani, ali i siguran put naniže. Takođe, smatram da je ključ uspeha u bilo kakvom stvaralačkom procesu ostati što je moguće duže što je moguće bliže tom dostignutom vrhuncu i u nekim zrelijim i poznijim životnim dobima. Veoma su retki oni kojima to i polazi za rukom i oni se ubrajaju u najveće.

Kada je muzička scena u pitanju, „Depeche Mode” definitivno jesu jedan od najvećih i najuticajnijih bendova nastalih u osamdesetim godinama prošloga veka.

Iako postoje već duže od tri decenije većina fanova i kritičara ne mogu im osporiti da je nasvetliji trenutak njihove plodne karijere album  „Violator” iz 1990. godine. Sa njime su postigli svetsku slavu i uspeh, prodali milione ploča i postali mejnstrim ime u svakom iole urbanom domaćinstvu u svetu. Bio je to centralni deo njihove tzv. „fantastične četvorke”, zajedno sa albumima „Black celebration”, „Music for the masses” i „Songs of faith and devotion”, kao i muzički, tekstualni, producentski i marketinški vrhunac tog engleskog benda, stvoren u eri najžešće konkurencije na svetskoj muzičkoj sceni.

Sam bend je od tada pretrpeo mnoge odlaske i (s)lomove, ali je i preživeo. „Ultra” je bila usamljeni album tranzicije ka mirnijim vodama, koje su donele i ustaljeni ritam snimanja jednog dobrog, pa jednog odličnog albuma. Posle potcenjenog „Excitera” usledio je sjajni „Playing the Angel”. Solidni „Sounds of the universe” ostao je u senci velikih zdravstvenih problema njihovog pevača, te su tako fanovi i stručna javnost sa nestrpljenjem iscekivali sta ce im doneti trinaesti studijski materijal Dejva Gana, Martina Gora i Endija Flečera, pod nazivom „Delta machine”.

Za uho nenaviknuto na Depeš, Delta je jedna kompilacija neslusljive buke i vokala koji se probija kroz šumu zujanja i udaranja semplera i sintisajzera. Većina slušalaca će odustati nakon jednog ili dva probna slušanja, ne nalazeći nijednu numeru prigodnu radio-talasima. Mejnstrim publika će sa pravom sebi postavljati suštinsko pitanje:

Zašto onda uopšte nastaviti sa slušanjem jednog tako neprijateljskog materijala?

Zbog dvoličnosti.

Delta machine je spoj rokenrola i elektronike.

Delta machine je spoj starog i novog.

Delta machine je spoj pozitivne i negativne energije.

Delta machine je spoj muzičke nadrkanosti i emotivnosti tekstova.

Delta machine je spoj ekstrovertnog frontmena i povučenog genija iz senke.

Delta machine je jedan od najboljih albuma benda koji je prošao svoj vrhunac.

Sakrivena iza napadnih ritam mašina, uvodna „Welcome to my world” pod kožu ulazi sa himničnim refrenom ogrezlim u patos emocije teksta. Dejv i Martin bukvalno pozivaju slušaoca da im se pridruži na putu u njihov unutrašnji svet. Uprkos uvreženom shvatanju da su momci iz Bazildona jedan mračan (dark)  i depresivan bend, ne delim to stanovište. Mračan i depresivan bend ne može da napiše, odsvira i otpeva tako moćnu stvar kao što je to „Angel”. Ta pesma je sve samo ne depresivna. Ta pesma puca od energije, a nakon prvog refrena melje sve pred sobom ne zaustavljajući se do svog kraja. Gan nikad nije zvučao samouverenije kao posrnuli propovednik, dok bluz i rokenrol pršte kroz sve utičnice i kablove sintisajzera uključenih u modulatore, pritom zvučeći sveže kao i npr. „Let there be rock” pre više od tri decenije.

Nakon toga Delta mašina naglo usporava, ostavljajući slušaoca koji se tek zahuktao potpuno zbunjenog. Usporava, ali i ne staje. Preliva se u jednu od najboljih pesama koje su Depeš ikada snimili, a ujedno i prvog singla na ovom materijalu, hiper-elegičnu „Heaven”. Pesme koja se zavoli na peto, osmo ili deseto slušanje. Pesme koja sa svakim slušanjem curi sve dublje i dublje u najdublje i najsnažnije emocije poznate čoveku. Ako nju svarite, gotovi ste. Delta mašina vas je progutala i nećete želeti da je napustite. Ne zato što izlaza nema, već zato što vam je lepo u njoj. I hoćete da vas vozi dalje.

A voziće vas nemilosrdno, kroz brzu reminiscentnost „Secret to the end” i tehno-autizam „My little universe”, koju će voleti samo najsmeliji. Ove dve pesme će vam najjasnije prezentovati muzičku strukturu na kojoj počiva i cela Delta mašina. Melodičan ton, nadrkan ton i treći ton. Jedva primetan. Tih i ponavljajući. A hipnotišući. Kada njega uhvatite, uhvatili ste srž Delta mašine i Depeša kao benda. Srž koja rađa dvoličnost. Slojevitost.

Slojevitost udara punom snagom i na numeri na kojoj bi Depešu pozavideli i neki višeniji bluzeri. „Slow”. Spora, a moćna. Masna i prljava, kao što to bluz i jeste. A jeste i jedan od vrhunaca celokupnog albuma. A kada nešto ima vrhunac, mora imati i pad. On dolazi sa previše manirističkom „Broken”, jednim od slabijih Martinovih vokala („Child inside”) i pomalo infantilnom „Soft touch/Raw nerve”.

Bez brige, pošto pad znači i uvod u novi uspon. Ovog puta kvalitet je taj što se uspinje u jednoj pravoj, pravcatoj Depeš stvari. Patos. Psihodelija. Vokal u prvom, a kakofonija u drugom planu. Treći singl. „Should be higher”. U njihovom slučaju, should be lower. Štivo za fanove.

„Alone” i njena neočekivana harmonika u semplu ponovo dižu temperaturu, praveći pandan u muško-ženskim okrivljujućim stihovima sa „Secret to the end”. A to je tek uvod u pravu stvar. Prava stvar se zove „Soothe my soul” i predstavlja najbržu i najkomercijalniju pesmu na albumu, pa samim tim i logičan izbor za drugi singl, propraćen standardno blago kontroverznim spotom. Pravi, pravcati Depeš hit za top liste.

Naglo kao što se do vrhunca i stiglo, sa njega se i silazi, i to u velikom stilu. Kantri baladom 21. veka, „Goodbye”. Sa „zbogom”. Epskim „zbogom”.

Ne znam kakav će biti sledeći album Depeša, niti da li će ga uopšte i biti. Ono što znam je da mogu mirne duše u penziju posle Delta mašine. Dokazali su i sebi i celom svetu da je moguće biti na vrhuncu i u ranim pedesetim. Za većinu se u tim godinama kreativni život završava. Za Dejva, Martina i Fleča, izgleda kao da je tek počeo.

Ocena: 4.5/5.0

ЗЕМЉА КОШ(М)АРКЕ

Како нам је најмоћнији колективни спорт систематски уништаван од стране идиота?

Трагом вести да је подмлађена мушка кошаркашка селекција Србије изборила пласман на Светско првенство у Шпанији, нисам могао, а да се не осврнем на пет основних разлога зашто нам је трофејни спорт тако ниско пао, па се јавност задовољава и мрвицама.

1) Недостатак квалитетне и модерне струке

Тренерски колоси који су изградили СФРЈ кошаркашку империју били су последњи доносиоци трофеја након распада велике земље. Ивковић, Обрадовић, Пешић, Маљковић и Ивановић у позним су годинама, малтене пред пензијом. Жаре и пале клупском Европом, баш као што су то некада радили и са репрезентацијом. Њихово време пролази, а наследници се ни не назиру. Саша Обрадовић, Трифуновић, Кокошков и Џикић још увек нису спремни за највеће домете, а једини значајнији тренер средње генерације, Вујошевић, нема „роминг” ван њему подређеног система партизана и жестоко је искомпромитован у домаћој јавности.

Недостатак квалитетне струке за собом вуче и школовање некомплетних играча, полуфабриката и технички лимитираних укалупљених атлета просечног кошаркашког интелекта. Једно не може без другог и ту лежи основни разлог нашег кошаркашког посрнућа. Као што то рече одлазећи „генерал” Дуда, време је да млађи преузму посао.

Крајње је време.

2) НБА + паре + менаџери - репрезентација

Почело је са Дивцем, наставило се са Стојаковићем, Јарићем, Радмановићем, Миличићем, а стигло се и до Чабаркапе, Радуљице и осталих просека који због играња у најјачој лиги света радије бирају да лето проведу радећи индивидуално или по сплавовима.

Квалитет одавно више не станује ни преко баре, па тако до некад недодирљиве лиге стижу и разноразни Антићи и остали грејачи ћошкова клупа по Европи. У Америку је сада много лакше отићи, а то са собом носи велике паре. А велике паре за трен ока помуте не претерано бројне сиве ћелије наших кошаркаша. Част изузецима.

Када на то додамо и менаџере/мафијаше што иоле перспективне клинце грабе у тинејџерским годинама, јасно је да је ту играње за државу последња рупа на свирали. Томе додатно помаже и резултатски суноврат репрезентације, те тако наш најбољи сениорски тим престаје да буде одскочна даска за даљу (пре)продају. Тако се, ето, стигло до тога да на свети дрес пљују и тамо неки Перовић, Мицов, Раденовић, Мачван, Величковић... Нажалост, због тачке 1) и 2), стигло се и дотле да су и они преко потребни за иоле значајнији успех на великим такмичењима. Стигло се дотле и да менаџер селектора одређује састав репрезентације и да четвртопласирана екипа домаћег првенства, иначе власништво поменутог менаџера, има највише српских репрезентативаца на ЕП у Словенији. А за то време један Милосављевић и Марјановић седе кући преко лета, а требају нам, мада не и том менаџеру, јер процената од њихове продаје неће бити...

3) Доминација једног клуба

Случајно или не, суноврат српске мушке репрезентативне кошарке почиње са владавином њеног стожера у деведесетим годинама, КК партизаном. Доминација која се већ протеже и на другу деценију потпуно је резултатски и финансијски сатрла малобројну конкуренцију која је преостала распадом оне озбиљне државе (Црвена звезда, Хемофарм, Будућност...). Тодорић, Даниловић и Вујошевић су то урадили на терену, али и ван њега. Бирали су најбоље играче из осталих клубова, али су их и отимали. Добијали су дербије, али су и шамарали судије. Добијали су их убедљиво, али су и држали Савез на краткој политичко-финансијској узици. Индиректно су гасили друге клубове због пореза, али свој нису плаћали. Стизали су далеко у Европи, али преко лешева спрских клубова. Било како било, циљ је оправдао средства и то је без икакве сумње, убедљиво најорганизованији клуб на овим просторима.

Као и свака медаља, и ова црно-бела има и мрачну страну. Тржиште играча је исцрпљено, нема више кошаркашких центара попут Чачка, Краљева, Новог Сада. Нема више конкуренције, нема више прилике за напредак. Зато се партизан окреће странцима и разиграва младе црнце, Летонце, Французе, Чехе... Зато партизан на овом првенству и поред силних отказа има словима и бројем 2 (два) играча. А и њих ће врло брзо тапнути за бесцење/проценте, тако да их највероватније чека судбина никад доказаног трија ТНТ.

Исто тако, будите сигурни да ни Човић неће много мењати доказано успешни рецепт који су патентирали комшије. Отеће им све што су они отели и притом нам свима заједно испрати мозак у тандему са Вујошевићем. Јер, у Србији само то пали. Отимање.

4) Јадранска лига

Није само партизан уништавао домаћу чигу. Чинили су то и други клубови, у првом реду Црвена звезда (и) ФМП. И чинили су то кроз кукавичје јаје Јадранске лиге. Фрустрирани чињеницом да до Европе не могу од партизана и своје нестручности и вишедеценијске корупције, окренули су се региону и још јаднијим Хрватима и Словенцима. На мала врата увукли су клубове слабије од наших провинцијских у исто такмичење са 3-4 највећа тима на овим просторима и уништили оно што партизан није успео. Не треба додуше сметнути са ума чињеницу да се и тај исти партизан врло брзо придружио том екс-југослованском циркусу без много суштинског отпора.

Српска лига тиме је потпуно маргинализована, одузет јој такмичарски значај, а јаз у квалитету у односу на АБА већи је из године у годину. И биће још већи, све док то не доведе до потпуног укидања домаћег такмичења зарад развоја хрватске, словеначке и босанске клупске кошарке. А тада ће већ бити прекасно...

5) Босман и црнци

Отварање граница почетком деведесетих година донело је са собом малтене неограничен промет играча из земље у земљу. Србија се том тренду опирала до преласка између векова, када се на инсистирање појединих клубова дозвољава наступ двојице странаца по тиму. Као и у случају фудбала, почетни увоз био је квалитетан (Хаус, Пен, Екезие, Фримен) и то је одшркинута врата широм отворила. За наше прилике скупи црнци су махом улетали на две најкритичније позиције у модерној кошарци, на плејмејекера и центра и с временом, потискивали младе играче, који су захтевали време и стрпљење, по цену слабијих резултата. Тако смо стигли до ситуације коју је имала наша репрезентација овог лета, да нема нових квалитетних домаћих носилаца игре на та два кључна места.

Тај тренд нема намеру да престане и нестане, јер најновија правила дозвољвају чак 4 странца и комунитарца са простора бивше СФРЈ! И то опет гурају исти они клубови (Звезда) који су инсистирали на увођењу Босмана на овим просторима. И опет то ничим не заустављају они који се декларативна медијска опозиција таквом размишљању, баш као што нису ни Јадранску лигу (партизан). И опет наша деца трпе и голобрада беже преко, неформирана, нејака и неискусна. Беже и сагоревају пребрзо.

Шта и како даље?

Новог селектора чека паклени посао. Јавност фрустрирана деценијском сушом медаља очекиваће злато после прве добре званичне утакмице коју нова селекција буде одиграла на СП у Шпанији догодине. На то првенство, уз дужно поштовање момака који су крв и зној лили летос, морамо да идемо појачани у односу на тим из Словеније. И то скоро на свим позицијама. Нови селектор ће поред бремена притиска јавности и (не)реалних очекивања, морати да се бори и са отказима. Мораће и да јури хемију међу играчима који му се одазову. А ако и успе да победи све горе побројано, уз руски рулет повреда, мораће и да у ходу од полуиграча прави играче и да надвиси њихове реалне могућности и знање, не би ли се на борбеност и тимски дух дошуњао до четвртфинала, сањајући једну добру утакмицу која би нас опет убацила на место до којег смо деведесетих стизали затворених очију. До борбе за медаљу.

Сматрам да дванаесторку из Словеније треба наградити још једним позивом 2014. године, иако од њих има барем десетак бољих играча. Сматрам и да ће овог лета повређени Лучић и Теодосић добро доћи овом младом тиму. Сматрам да је крајње време да се мало ослонимо и на Марјановића и Милосављевића. Сматрам и да можда, само можда, још једну шансу заслужују и Савановић и Мачван. То можда се пре свега односи на овог другог, који је лето провео „психолошки се спремајући за наредну сезону”. Управо пример „Коњске главе” и његов несвакидашњи изговор довољно говоре сами за себе у каквом је стању наша кошарка.

Српска кошарка је на дну дна и не треба се заваравати да је истина другачија.

Нови селектор мораће да буде млад, енергичан, ауторитативан, стручан, дипломата и да има среће. Много среће.

Ја му је искрено и од срца желим...

NAMERNO PRISTUPAČNE MEMORIJE

Ukoliko su „Kraftverk” izmislili elektronsku muziku, a „Depeš Mod” je uveli u mejnstrim, onda su zasigurno „Daft pank” jedni od poslednjih pravih naslednika pomenuta dva benda koji su postali stožeri moderne muzike na prelazu između vekova. Francuski dvojac u sastavu Gi-Manuel de Omem-Hristo i Tomas Bangalter su pokrenuli projekat „Daft pank” krajem devedesetih, miksujući u svojoj muzici haus i sintpop. Vrlo brzo su dostigli svetsku slavu sa svoja prva dva albuma: „Homework” iz 1997. godine i „Discovery” iz 2001. godine. Singlovi „Around the world”, „One more time” i „Harder, better, faster, stronger” na su prečac osvojili top liste širom sveta i postali neizostavni program diskoteka i inspiracija čitavoj generaciji di-džejeva.

Po starom nepisanom pravilu po karijeru prelomnog trećeg albuma, ni „Daft Pank” nisu uspeli da izbegnu usud koji je pratio njihovo izdanje iz 2005. godine, „Human after all”. Prateći analogiju da nakon prvog albuma koji služi za upoznavanje sa radom neke grupe sledi komercijalniji naslednik, i francuski elektro-pioniri su došli do raskrsnice. I na njoj su izabrali još žešći i opasniji put, na kojem su ih pratili samo oni najsmeliji fanovi. Elektronsku muziku su potpuno podredili svojim semplerima i napravili skoro savršenu sinesteziju čoveka i mašine. Muziku za robote. Ironično, na tom putu su izgubili većinu sledbeništva. „Robot rock” i „Human after all” su samo pojačali autizam brižljivo negovan od samih početaka, nagalašavajući svojom napadnošću distancu između dvojice umetnika koji su svoju privatnost čuvali kacigama i njihove publike. U sličnom stilu su nastavili i sa svojim saundretkom za rebutovani kultni SF film sa početka osamdesetih, „Tron”. Ceo taj vrlo uspeli rimejk se može posmatrati i kao jedan veliki i sat i po dugačak spot za „Daft pank”, sa glavnim glumcima u kacigama i odelima od spandeksa. Progresivni imidž Francuza se savršeno stopio sa naprednim dizajnom filmske produkcije, obogaćujući ga muzikom za 22. vek.

Pomalo iznenada, ovu godinu je u muzičkom smislu obeležio i novi album „Daft panka” nazvan u skladu sa njihovom plodonosnom saradnjom sa kompjuterskim tehnologijama. „Random access memories” iza svog naziva koji označava radnu memoriju računara, krije jedno veliko iznenađenje i zaokret. Bend budućnosti i perjanica hard-elektra je odlučio da napravi korak unazad. Da se vrati korenima i ponovo oživi vreme stvaranja elektronske muzike, sedamdesete i osamdesete godine prošlog veka. Pod jakim uticajem diska i sintpopa, Gi-Manuel i Tomas su na sve to odlučili da u konačnom miksu daju prednost čilautu kao finalnom izrazu njihovog četvrtog po redu albuma. Dobijeni rezultat je muzika sasvim drugačija u odnosu na bilo šta čime su se ranije bavili.

Spoljnja saradnja sa vokalima je raznovrsnija nego ikad do sad, pa tako na „RAM-u” možete paralelno čuti legende poput Đorđa Morodera, Nila Rodžersa i pevača „Strouksa”, Džulijana Kazablankasa, kako se savršeno uklapaju sa francuskim andergraund di-džejevima i producentima i komercijalnim američkim hip-hoperom Farelom Vilijamsom („N.E.R.D”). Raznolikost žanrova muzike kojim se kolaboracionisti bave će za svoju logičnu posledicu imati i diverzitet pesama koje se stapaju jedna u drugu. Prvi singl „Get lucky” svojim glasom pečatira Farel Vilijams i nosi ga pravo u diskoteke i klubove kao zagrevanje za celonoćni provod, baš kao i njegova druga saradnja na ovom albumu, „Lose yourself to dance”. Rame uz rame sa njima staju i uvodna „Give life back to music” i sjajna „Fragments of time”.

Nežniju stranu ovog albuma čine pravi, pravcati biseri čilauta i verovatno prve istinske Daft pank balade. „The game of love”, „Within”, „Instant crush” i „Beyond” su stvari uz koje ćete lečiti insomniju, snižavati nivo svakodnevnog stresa i gubiti pogled na pučini mora.

Negde između ta dva sveta će stajati tri eksperimenta, tako svojstvena ranijim radovima „Daft panka”. Najupečatljivija od njih i definitivno najzanimljivija pesma na albumu je saradnja sa čuvenim autorom muzike za filmove, Đorđom Moroderom, koja će vas vratiti nazad direktno u sedamdesete. „Giorgio” može komotno biti podloga za bilo koju krimi seriju od pre tridesetak godina, a da pritom ne gubi ništa na svojoj dopadljivosti. „Motherboard” i „Contact” su poruke upućene drugim svetovima i omaž svemu što su za modernu muziku elektro-Francuzi uradili u prethodnih deceniju i po.

Iako će većina fanova i onih koji uopšteno vole muziku požuriti da kažu kako je „RAM” jedan klasičan retro album, verovatno će tu i pogrešiti. Ovo jeste muzika koja se snažno naslanja na sedamdesete i osamdesete, ali ne predstavlja puku producentsku reciklažu što truje TV i radio-talase u poslednjoj deceniji. Ovo je miks prošlosti i sadašnjosti i davanje potpuno novog života žanrovskim klasicima. Ovo je retro album za budućnost i ponovo nešto sasvim novo i sasvim drugačije u odnosu na ostatak muzičke scene. Ovo je i idealan letnji album, muzika koju morate imati u svom plejeru dok se vozite pored mora ili jednostavno ispijate koktele u plažnoj ležaljci. Ovo je možda i najkomercijalniji album „Daft panka” dosad i sasvim sigurno najprijatnije muzičko iznenađenje u ovoj 2013. godini. 

Uživajte!

DEPECHE MACHINE

Year is 1997. First album bought : ‘’Ultra’’. First song: ‘’Barrel of a gun’’. Purchasing of all the albums on the black market. Serbia, nineties, economic sanctions, isolation, war, bombing. First concert missed: Budapest, September 2001, ‘’Exciter tour’’, chasing the faculty entrance exam. First successful concert: (again) Budapest, June 2006. Forty degrees Celsius, summer storm, ‘’NEP stadium’’, parterre fence, mass passing out in the crowd, internal breakdown on ‘’Walking in my shoes’’. What’s a fan pit? Doomed concert in Belgrade 2009, online ordering of tickets on the first day of sale, website down, screw online shopping in Serbia. Collecting the tickets one day before going in the hospital, freezing out in front of the ticket office, plastic tickets for fan pit. Cancellation of the concert, Dave, cancer, chemotherapy. One of the worst days in life. Second concert: again (forcedly) Budapest, last cash stack used. Grandstand, arena, internal breakdown on ‘’Walking in my shoes’’, again. Dave exhausted, lukewarm audience, half empty hall.

Announcement for the new album, first single, ‘’Delta machine’’. Listening to the album for the first time. Second time. Third time. Fourt time. FOURTH TIME. ‘’Delta fucking machine!’’ Best album since ‘’Ultra’’. Autism, non mainstream electro-blues. Announcement for the tour. Announcement for the Belgrade concert, once again. Online ordering of tickets for the fan put on the first day of sale, website down, screw online shopping in Serbia. Fifty bloody Euros, but you know that I would give away every last dime. There isn’t even a analogue ticket. Assholes from ‘’Tuborg’’. Fracturing the forearm three weeks before the concert. I’ll immobilize it. I’ll carry it in a wheelchair. Therapies. Friday. Istanbul concert cancelled. Backstab. No, no, no. Damn Bulgarian truck drivers.

They are coming to Belgrade. Touchdown. Hotel ‘’Metropol’’. Rain is going to fall, rain isn’t going to fall. There will be mosquitoes, there won’t be mosquitoes. Getting together with the crew five hours before the concert. Twenty of them. Entrance, search, fence. No jam, chilling out to some electro-Germans. Immobilizing the unhealed fracture. They’re going to start at eight. They’re going to start at nine. They’re starting in a quarter to nine. ‘’Welcome to my world’’. No, welcome to OUR world!. There goes Dave. But there goes Martin. Hey, Martin! They’re five meters away. This is as close as it gets. This is it. Trash suits. Sparkling. The nineties. ‘’Angel’’. Dave is hammering down with its voice. Band is hammering down with their music. Like somebody is playing a CD on the speakers. You know very well what song is third on the set list. Calm down, calm down. ‘’Walking in my shoes’’. You aren’t considered to be a Depeche fan if this song isn’t in your personal Top five. Top of the tops. I’m having a milder stroke. Too much energy is pouring in, transformer burning down. Fuses are blown out. I don’t feel well. I have been preparing, but I haven’t prepared myself well enough. Calm down, you fool. This is only the third song, there are twenty more to go. Others are filming, I am not able to stand up straight, let alone to hold the camera still for five minutes. ‘’Things get damaged, things get broken’’. Good. Chill out. O, look at the puppies on the screen. They’re so cute. ‘’Precious’’ puppies. Self-irony. Nice touch. I need some water. Back of my head doesn’t hurt so bad, stomach is calming down. Let’s go!

Synthesizers. Spotlights are being lowered. The eighties. ‘’Black celebration’’. THIS is ‘’Depeche’’, a dark band with a light in their souls. Here in Serbia, every day is a black one. And we celebrate when we see their back. Guys on the stage don’t know that, but their lyrics sure as hell do. ‘’I’ll drink to that’’. I will, actually. It’ll be only water for me. No alcohol, no drugs. Brain must remain clean. It must record. It must absorb. It must charge itself. Without interference. ‘’Policy of truth’’. This was the favorite song for some good people that are not with us anymore. You could take some pictures now. Everybody’s singing. Stuck in the nineties. Ti-ti-ti-ti-ta. Now, this is some sick stuff. Sparks flying all over the screen. Well, this is one way to interpret ‘’Should be higher’’. The crowd don’t quite dig this. This is stuff for the chosen ones. If Dave manages to sing this, he will sing everything. Just like from the textbooks. People, he is fifty one. For real! Wait, if I remember well, now should be the time for…

Camera is rolling, placed inside the calm hands. I’ve been waiting this for sixteen years. Half of my life. Half! Dave is like a tiger inside the cage. ‘’Do you mean this horny creep, set upon your weary feet…’’ This is it. Finally. They’ve come to your hometown, to play for you your favorite song, the one that has brought them to your attention. The one song that has kept your head on your shoulders on numerous occasions. The one song that has kept their heads on their shoulders. Their song, your song. Dave jumps. Total silence. No. An error has occurred. No. Let’s start again. Sounds just like on the CD. Until the first chorus. Zap. No. This isn’t happening. First, the cancellation of 2009 Belgrade concert. Then, a close miss with Istanbul. Followed by a fracture of the forearm. Somebody’s got to be kidding me. Concert is in a crisis. Dave talks to the audience. They NEVER talk to the audience. I am not making out a single word of what’ he saying. Left ear is shrieking since the ‘’Angel’’. Third time is the lucky charm. Let’s take it down slowly. It’s about time. First chorus, second chorus, third verse. Dave is again vocally perfect. We’ve done it, we’ve done it! We’re not looking back anymore. End of the song, music startles once more, but Dave brings it to a closing. We’ve survived. You have only now officially arrived to Belgrade! And you’ve done it by playing ‘’Barrel of a gun’’ for ten minutes. This one is going on youtube. Even Depeche is made from flesh and bone.

Martin stays with us. ‘’Sorry ‘bout that’’. This must be a historical first, Martin is ‘’communicating’’ with the audience. I wish for that better combo of songs. ‘’Only when I lose myself’’. Alright! Some bands would sell their own mother for a single like this, but Depeche fans rarely have the opportunity to hear it live, because it has to go in line together with all the other classics. You know what I want. I want the unfairly neglected ‘’Exciter’’. ‘’When the body speaks’’. Yes! Now it’s time for some other dear people around me to fall apart. They deserve it. This one is for them. Martin is still claustrophobic on stage. He looks like he would rather crawl up in the backstage and die. Or just wait for Dave to screw every woman in the audience. This is why they are such a great band. Because they have a loud/great looking frontman and a quiet scientist/genius, eternally hidden behind the keyboards.  Separated, they are good. Combined together, they represent a machine. The ‘’Delta machine’’. The Depeche machine. And the machine mustn’t stop. ‘’Thank you’’. Martin is happy that he can finally step down. The tattooed beast returns.

A couple of new songs. But most of the audience want older stuff. People, listen how ‘’Delta machine’’ sounds perfect live! ‘’Heaven’’ and I must bore everybody to death with Dave’s vocal superiority. Corbijn superbly guides the song through the video presentation. And then, my personal favorite from the new album and a future concert classic. ‘’There’s only one way to soothe my soul’’. Yes, I know. I’m listening to it and watching it. The crowd is jumping. It’s about time. This is a song meant for Dave to sing it live. A change of rhythm. ‘’A pain that I’m used to’’, only this time without the siren. A dance remix. An odd rhythm of singing. Peter Gordeno is playing the analogue bass. I guess that they’re tired of the same mix, over and over again. It’s time for some classic stuff. And a classic it is.

Spotlights are rushing downwards. A sample suggests some running. Running to catch up with the clock. ‘’I’ve got to get to you first’’. Usce park erupts. The machine goes to fifth gear. Crowd is jumping, perfectly synchronized. Everybody’s waiting for just one thing. Dave’s spin. Microphone stand is high up in the air. Let’s go, old chap! Women are screaming. Second spin is even more confident than the first one. Total hysteria. A bra is flying high over the first row and falls on the edge of the stage. Security slightly shocked. Yes, there are still some women who would gladly donate their underwear to Mr. Dave Gahan. Rock and roll! ‘’Secret to the end’’ is guiding us to the great finale. It’s the favorite song for some dear, dear people.

Amongst the 30.000 people present, at least two thirds are here to hear the next two songs. Depeche know that and this is why they are performing it relentlessly for than twenty years. ‘’Enjoy the silence’’ is a classic even amongst the children brought here by their parents. By the way, respect for those parents! Everybody’s waiting for it, everybody wants it and there’s no fucking way that they will leave this place without playing it. You want ‘’Enjoy the silence’’? Here it goes! Opening notes and the couples are already getting closer. And then, out of the blue, Anton Corbijn! There’s a picture of three intertwined female gymnasts pressed up against the glass floor on the video beams. They’re suffocating. They are silent. You wanted silence? Here’s your silence. They’re silent, right? And they will remain silent until the end of the song. A momentarily dash of claustrophobia spreads around the Usce park. Even the most common verses are sung with some unpleasantness. Lots of people just want for the song to end as quickly as possible. Depeche remain the masters of self parody and taboos. The bar has been risen higher than ever before, if such thing is possible. The song is finished. Thank the Lord for that. The gymnasts are standing up. They’re alive after all. Careful what you wish for, ‘cause you just might get it.

Good old ‘’Personal Jesus’’ is a regular soul healer, this time with a new concert intro. You can not go wrong with ‘’Reach out and touch faith’’. This is the song for all the eternity. There isn’t any controversy on the screens. That would just be too much for everybody. Dave is strolling down the catwalk. Into the fan pit. He feeds on this stuff. We feed from this stuff.

It’s time for the first farewell. And once again, it’s ‘’Delta’’. ‘’Goodbye’’. Great video projection, an unpretentious one. So is the song. Some close-ups of the Basildon three. We sometimes forget that Fletch is here also. Lights are out, but the machine is still humming. It is ready for some more. Are you ready? You bet!

There goes Martin again. Just one more song and his torture is over. ‘’Home’’, of course. People are breaking down all over the place. This is why Depeche is such a grand band. Everybody has some personal emotional breakdown in their opus. A diversity of breakdowns. Theirs, ours, human. And then, an exclusive. ‘’Halo’’, more Depeche than Goldfrapp. Berlin is on the screens. ‘’Violator’’ is in our hearts. Unofficial fifth single from the best albums of all times. There’s no time to waist. We must go deeper in the past. The darkest past. Pathetic beginnings. It’s Eigner’s turn to smash the percussions. The crowd is hopping around. Dave and Martin are again asking themselves: ‘’How awesome the band are we, when everybody still want our trash from the very beginning?’’ The answer is very well known. The most awesome band in the world. ‘’Just can’t get enough’’. So true, we just can’t seem to get enough of this stuff. This could last all night. Unfortunately, we all know that it won’t. It doesn’t matter. We must give everything that’s left. It’s time for some plowing. Plowing of Usce park. Plowing with guitar. ‘’I feel you’’. The machine is running on 110%. The speakers are crying out. Seismologists, everything’s fine. It’s just Martin’s guitar. And some vocals from Dave. Dave, who is dripping wet on the stage. We are dripping wet also. ‘’My kingdom comes’’. He doesn’t sound like in 1993, but that was some unearthly Dave. This is some earthly Dave, clean, vegetarian, hooked up on yoga. And he is still damn good at what he does. Here he comes on our side of the fan pit. Hey, you! Yeah, you! The immobilized right hand is stretched out towards him. Left hand is pounding the heart. Respect! Damn respect for all these years and everything that you and your band have survived. Respect for clinical death, cancer and all the shit in your life. Respect from this fucked up Serbs, who are waiting for you an entire lifetime. Respect from all these people who will talk about his for days to come, who will feed from this for weeks and remember this year as a year that Depeche Mode came to Serbia. Respect back! Dave’s index finger pointed out. Followed by a smile. ‘’Did he just point at you?’’ Sure as hell did! You have spent hours doing the makeup, standing in front of the closet and doing your hair in vain, girls. Depeche is carried inside the soul and not only on t-shirts. Dave sees that. This is why he gives respect only to some truly devoted fans. A heterosexual respect.

It’s time to part our ways. Everybody knows how their end begins. ‘’I’m taking a ride with my best friend…’’ There’s not much left. Arms are in the air. High above. Fingers are fluttering. The field is ready. Usce field. Our place. Dave’s place. On command, the wind is waving the field. It’s good that Dave has ears, otherwise his smile would run around his head. Martin’s happy, too. Only he doesn’t show it. They’re all happy because they know that they’re still Gods. This is the only thing that a man can feel when 60.000 hands are waving to his command. We want more. More, more. We get the message that we will see each other next time. They’ve survived the first and the most difficult time in Belgrade. And they did it in a most memorable fashion! They’ve plowed the entire Usce park in 140 minutes. They’ve kicked the shit out of some 30.000 people. They’ve set out some standards. They’ve charged our batteries full. They’ve fed our souls and our minds. They’ve shone some light in our dark souls. They’ve given us some hope. Hope that we are finally a part of the world. Our world. The Depeche world. We don’t need the rest of the world. We’ve been given all we ever wanted from the world. We’ve been given the gift of ‘’Delta machine’’. We’ve been given the gift of Depeche machine. So that we can hibernate inside it for four more years. Protected from every harm. Until we once more meet with the source of our energy. Endless energy…

ДЕПЕШ МАШИНА

1997. година. Први купљени албум ’’Ultra’’. Прва песма ‘’Barrel of a gun’’. Куповина свих албума на тезги испред СКЦ-а. Први пропуштени коцерт, септембар 2001, Пешта и ‘’Exciter tour’’, јурио услов. Први одлазак на коцерт, опет Пешта, 2006. година, у организацији Индијанаца из „Џангл трајба”. Четрдесет степени, па провала облака, „НЕП стадион”, на шипци у партеру, падање у несвест од гужве, интерни распад на ‘’Walking in my shoes’’. Шта је то фанпит? Несуђени концерт у Београду, наручивање карата првог дана онлајн продаје, распад сајта, јебеш онлајн куповину у Србији. Одлазак по карте пред операцију, смрзавање испред „Арене”, пластифициране карте за фанпит. Отказивање концерта, Дејв, тумор, зрачење. Један од најгорих дана у животу. Други концерт, опет принудно Пешта, у сопственој организацији, истресен последњи штек. Трибине, хала, опет интерни распад на ‘’Walking in my shoes’’. Дејв уморан, Мађари хладни, полупразна хала.

Најава новог албума, промоција, први сингл, „Делта машина”. Прво слушање, друго слушање, треће слушање, четврто слушање. Четврто слушање. Четврто слушање. ЧЕТВРТО слушање. „Делта јебена машина!”. Најбољи албум од ‘’Ultra’’. Аутизам, некомерцијала, електро-блуз. Најава турнеје. Опет најава за београдски концерт. Наручивање карата за фанпит првог дана онлајн продаје, распад сајта, јебеш онлајн куповину у Србији. Шест крвавих хиљада, али знаш да би дао и последњи динар. Нема чак ни аналогне карте. Шупци из „Туборга”. Други сингл, спотови, сетлисте. Прелом руке три недеље пред концерт. Бандажираћу. Носићу је у корпи. Терапије. Петак. Отказују Истанбул. Нож у леђа. Не, не, не. Јебене бугарске камионџије ми скратиле живот за годину дана.

Долазе у Београд. Слетање. „Метропол”. Бина на Ушћу. Хоће киша, неће киша. Хоће комарци, неће комарци. Налажење пет сати пред концерт. Дведесет мојих људи око мене. Улаз, претрес, шипка. Нема гужве, блеја уз електро Швабе. Бандажирање незараслог прелома руке. Почеће у осам. Почеће у девет. Почиње у десет до девет. ‘’Welcome to my world’’. Ма, бре, Welcome to our world! Ту је Дејв. Али ту је и Мартин. Еј, ту је и Мартин. Мартин! На пет метара су ми. Ближе не може. То је то. Треш сакои. Светлуцаво. Деведесете. „Анђео’’. Дејв сабија гласом. Бенд сабија музиком. Као да је неко пустио ЦД. Знаш шта иде треће. Смири се, смири се. ‘’Walking in my shoes’’. Не слушаш Депеш, ако ти то није у топ пет. Којих топ пет, топ топова. Блажи мождани удар. Превише енергије улази, прегорела трафо-станица. Искочили осигурачи. Није ми добро. Спремао сам се, али се нисам спремио довољно. Смири се, будало. То је тек трећа песма, има још двадесет. Други снимају клипове, ја ни себе не могу да држим на ногама, а камоли апарат пет минута. ‘’Things get damaged, things get broken’’. Добро је. Искулирај. Еј, види куце на видео-биму. Баш су слатке. „Драгоцене” куце. Ауто-иронија. Најс тач. Дај воде. Потиљак мање боли, желудац не кида. Идемо!

Клавијатуре. Спуштање рефлектора. Осамдесете. „Црна прослава”. То је Депеш. Мрачни бенд са светлом у души. Нама је сваки дан црн. И славимо када му видимо леђа. Немају они то појма, али њихови текстови то знају. „Попићу у то име”. Пијем и ја. Али воду. Ништа алкохол, ништа дрога. Мозак мора остати чист. Мора да бележи. Мора да упија. Мора да се пуни. Нема ометања. Чуло мириса искључено, а са њим и мошус женских пазуха дезодоранса без. Неокупана патуљаста грдана на шипци. Мислиће Дејв да је опет у Турској. Или Грчкој. Или Румунији. Нема везе, вози даље. „Политика истине”. Омиљена песма неких добрих људи којих више нема. Е, хајде мало да сликаш. Хајде. Сви певају. Заглављени у деведесетима. Ти-ти-ти-ти-та. Ау, болештине. Прскалице, бенгалске ватре. Па, може и тако да се тумачи ‘’Should be higher’’. Раја не капира баш најбоље. Ово могу да скапирају само одабрани. Ако Дејв ово извуче, извући ће све. У квачицу нотне свеске. Стварно сабија матора курва у педесет и првој. Маму му ненормалну. Чек, ако ме сећање не вара, сада би требало да иде...

Апарат на снимање, у сигурним рукама. Ово сам чекао шеснаест година. Само без овчије главе из „Три карте за Холивуд”. Дејв као бик пре него што га пусте у кориду. ‘’Do you mean this horny creep, set upon your weary feet…’’ То је то. Најзад. Дошли су коначно у твој град, да ти одсвирају песму због којих си их и заволео. Песму која ти је главу на раменима сачувала небројено пута. Песма која је и њима главу на раменима сачувала. Њихова песма и твоја песма. Дејв скаче. Мук. Не. Ан ерор хас бин сигналес. Не. Хајдемо испочетка. Опет као са ЦД-а. До првог рефрена. Цап. Не. Ово се не дешава. Отказивање концерта 2009. Моша са Истанбулом. Ломљење руке. Неко се зајебава са мном. Криза концерта. Дејв прича са публиком. Они НИКАД не причају са публиком. Ништа га не разумем. Лево уво пишти још од „Анђела”. Трећа срећа. Хајдемо лагано. Ред би био. Пролази први рефрен, други рефрен, трећа строфа, Дејв у квачицама. Прошло је, прошло је! Нема назад, сломили смо му кичму. Крај песме, опет штуцање, али Дејв извлачи до краја. Преживели смо. Е, тек сте сад и званично дошли у Београд! Са ‘’Barrel of a gun’’ од десет минута. Ово иде на „јутјуб”. И они су људи од крви и меса.

Мартин остаје са нама. ‘’Sorry about that’’. Историја се пише, Мартин у „комуникацији” са публиком. Дај да забоде ону готивнију комбинацију песама. ‘’Only when I lose myself’’. То, матори! Неки бендови би мајку рођену продали за овакав сингл, а „депешовци” је ретко и чују уживо, јер не може да стигне на ред од осталог блага. Знаш шта хоћу. Хоћу неправедно скрајнути ‘’Exciter’’. „Када тело говори”. Тако је! Сада је ред на људе иза мене да се распадају. Драги људи. Ово је за њих. Мартин и даље клаустрофобичан на бини. Чини се да би најрадије отпузао негде у бекстејџ и умро. Или сачекао да Дејв појебе све жене из публике. Зато су и такав бенд. Лајави фрајер/фронтмен и луди научник/генијалац, вечито сакривен иза клавијатура. Одвојени, солидни. Спојени, машина. „Делта машина”. „Депеш машина”. А машина не сме да стане. ‘’Thank you’’. Мартин може да одахне. Истетовирана аждаја се враћа.

Ред новијих ствари. А већина публике хоће старе хитове. Али, људи, слушајте како је „Делта машина” савршена уживо! ‘’Heaven’’ и ја опет морам да смарам са квачицама. Корбајн суверено дере са видео пројекцијама. А онда мој фаворит са новог албума и будући концертни класик. „Постоји само један начин да се угоди мојој души''. Да, само један. И слушам га и гледам га. Маса скаче. Било је време. Песма писана да је Дејв пева и да на њу скаче. Промена ритма. ‘’A pain that I’m used to’’, сирене без. Денс ремикс. Чудан ритам певања. Питер Гордино на басу. Аналогном. Ваљда су се и њима на вр' главе попели исти аранжмани. А онда време за класику. И то какву.

Рефлектори јуре наниже. Матрица наговештава јурњаву. Јурњаву са временом. ‘’I’ve got to get to you first’’ и Ушће кључа. Машина убацује у пету брзину. Сви скачу. Као један. Зна се шта се чека. Чека се Дејвов спин. Сталак за микрофон је у ваздуху. Идемо, матори! Али стварно матори. Жене вриште. А жена као на Чоли. „Где сте пи*ке, стиг'о Дејв Гахан?!”'Други спин још сигурнији од првог, тотална хистерија. Брус лети високо изнад ограде и пада на ивицу бине. Секјурити  у шоку. Да, још их има које би Дејва даривале доњим вешом. Рокенрол! ‘’Secret to the end’’ уводи у велико финале. А још неки драги људи се распадуцкају.

Међу 30.000 душа, барем две трећине су дошле да чују наредне две ствари. Знају то и Депеш, и зато их неуморно праше већ више од двадесет година. ‘’Enjoy the silence’’ знају и деца коју су родитељи повели са собом. Велики плус за родитеље! Сви је чекају, сви је желе и нема шансе да је не свирају. Хоћете ‘’Enjoy the silence’’? Ево вам је! Уводни тактови и парови се већ зближавају. А онда, Антон Корбајн! Слика три испреплетане гимнастичарке пристиснуте уз стакло. Гуше се. Ћуте. Хтели сте тишину, зар не? Ево вам, оне ћуте. И ћутаће до краја песме. Моментална клаустрофобија се шири отвореним Ушћем. Непријатност ремети и хорско певање свима знаних стихова. Многи желе да се песма што пре заврши. Краљени самопародирања и табуа још једном дижу лествицу ироније на још више нивое. Ако је то икако могуће. Готова је песма. Хвала Богу. Устају и гимнастичарке. Пазите шта желите, можда баш то и добијете.

Стари, добри ‘’Personal Jesus’’ одмара душу новим концертним уводом. Са ‘’Reach out and touch faith’’ једноставно нема грешке. Песма за сва времена. Без контроверзе на екранима. Превише би било. Дејв на испусту. У фанпиту. Он за то живи. Ми за ово живимо. Ми од овога живимо.

Време је за први опроштај, онај позоришни. И опет „Делта”. „Збогом”. И то какво. Сјајан филмић, непретенциозан. Као и песма. Крупни кадрови тројке из Базилдона. Некада заборавимо да је и Флеч ту. Светла се гасе, али машина наставља да бруји. Спремна је за још. Да ли смо и ми спремни? Јок, ти си!

         Ето ти опет Мартина. Још само једна песма и његовима мукама је крај. И наравно, ‘’Home’’. Распад царује око мене. Ако, нека. Зато су они и тако велики бенд. Јер свако има неки свој распад код њих. Разноликост распада. Њиховог, нашег, људског. А онда, ексклузива. ‘’Halo’’, мало више Депешов, мало мање Голдфрапов. Берлин на бимовима. ‘’Violator’’ у срцу. Несуђени пети сингл са најбољег албума свих времена. Времена за стајање нема. Мора се још даље у прошлост. Мрачну. Отужне почетке. Ред је на Ајгнера да леши удараљке. Маса скакуће. Дејв и Мартин се по ко зна који пут гледају и чудом се чуде. „Колики смо ми то бенд, кад сви и даље желе наш треш са почетка каријере?” Одговор се зна. Највећи. ‘’Just can’t get enough’’. И да, стварно нам није доста. Ово би могло да потраје целу ноћ. Сви знамо да, нажалост, неће. Нема везе. Скупља се и последњи атом снаге. Време је за орање. Орање Ушћа. Орање гитаре. Орање по души. ‘’I feel you’’. Машина на 110%. Звучници урлају. Сеизмолози, све је кул. То је само Мартинова гитара. И Дејвов глас. Дејв, који се цеди по бини. Цедимо се и ми. ‘’My kingdom comes’’. Није као 1993, али то је био неки ванземаљски Дејв. Ово је земаљски, чисти Дејв, вегетаријанац навучен на јогу. И даље врашки добар. Ето га и са наше стране фанпита. Ти, ти! Баш ти. Десна рука у стезнику испружена ка њему. Лева песница удара по срцу. Риспект! Јебени риспект за све ове године и све што си претурио преко главе. Риспект за клиничку смрт, одстрањени тумор и сва срања у твом животу. Риспект од ове сјебане Србије која вас чека цео живот. Риспект од свих људи које ће о овоме што си урадио на Ушћу причати данима, хранити се од тога недељама и памтити годину по теби и твом бенду. Риспект узвраћен! Дејвов испружен прст. Осмех. „Је л' то он теби махнуо?” Џаба сте се монтирале, фенирале и бирале одећу сатима. Депеш се носи и у срцу и очима, не само на мајицама. Види то стари лисац. Дејв баца риспект само искреним фановима. И то тотално хетеросексуални риспект.

         Време је да се разилазимо. Зна се како почиње њихов крај. ‘’ I’m taking a ride, with my best friend…’’ Ситно бројимо. Руке дижемо. Високо. Прсти лелујају. Поље је спремно. Ушће поље. Место рађања зала и место културне деконтаминације. Наше место, како год да окренеш. И Дејвово. На команду, сви као један. Ветар таласа поље. Добро је да Дејв има уши, иначе би му осмех оптрчао круг око главе. И Мартин је срећан. Само у себи. Срећни су, јер знају да су богови. Другачије човек не може да се осећа кад види 60.000 руку како таласају на његов миг. Зато се ваљда човек и дрогира и опија, јер треба то моћи поднети. Поготово ако си само коју годину пре тога био маргиналац из некаквог лондонског Барајева. Али, они су своју лекцију научили. На тежи, рокенрол начин. И ми смо своју. Хоћемо још. Још, још. Добијамо поздрав и поруку да се видимо следећи пут. Онај први, најтежи пут су пребродили. И то како! За 140 минута су преорали Ушће. Развалили 30.000 људи. Задали домаћи задатак. Поставили стандарде. Напунили нам батерије, нахранили душу. Хлеба и игара. Да, хлеба, али за мозак. Енергије у батерије. Светла у мрачне душе. Наде. Да смо део света, али не оног са вести. Нашег света. Депеш света. Остали свет нам не треба. Ни свет, ни Европа. Ми смо добили шта смо хтели од тога света и Европе. Добили смо „Делта машину”. Добили смо Депеш машину. Да у њој спавамо наредне четири године. Заштићени од свег ужаса око нас, бесмисла, беспосла, беспарице. Да нам чува разум, док чекамо поновни сусрет са гротлом наше енергије. Неисцрпне енергије.