ŽIVEO FILM!

O čudu neviđenom beogradskom bioskopskom

Rodio sam se deset godina prekasno. Ne deset, već dvadeset. Sve gotivne stvari su već intenzivno lapile kada sam se ja osvestio i shvatio ko sam i šta sam. A kada sam shvatio gde sam, mogao sam samo da plačem. Najbolji filmovi, najkvalitetniji bendovi i neprevaziđeni sportisti već su bili snimljeni, u penziji ili na silaznoj putanji. Meni su ostale mrvice i prebiranja po prašnjavim rafovima sa gramofonskim pločama i video-kasetama.

Otprilike u isto vreme kada sam ovladao video-rekorderom, započeta je i jedna dvodecenijska borba za mesto starog dobrog filma u Beogradu. Jugoslovenska kinoteka je te 1992. godine na poklon od države dobila prostorije oronulog zdanja u Uzun-Mirkovoj 1. Ali, proći će još više od pune dve decenije pre nego što sjajni klasicistički enterijer u jednom od zaboravljenih beogradskih sokaka bude konačno priveden novoj nameni.

Za to vreme, paralelno i u totalnom neznanju o postojanju onog drugog, u ovom gradu su postojali stara zgrada Jugoslovenske kinoteke u Kosovskoj 11 i moja malenkost. Klasični filmovi su do mene uglavnom dolazili kroz video klubove, a potom i putem interneta. Jedan po jedan prostor namenjen filmu u gradu se gasio, ostavljajući u životu par potpuno sterilnih sinepleksa. Uporedo sa beogradskom kinematografskom agonijom, metastazirala je i dekadencija novog filma, jedinog koji ste mogli da dobijete na velikim platnima srpske prestonice.

Pa skoro jedinog.

Stara zgrada Kinoteke još uvek je bila tu i došao je red i na mene da u njenoj skučenoj i sparnoj sali dobijem priliku da odgledam originalne zapise filmove uz koje sam odrastao. Bilo je nečeg šarmantnog u pucketanju i preskakanju traka uz kultna ostvarenje koja su obeležila 20. vek. Šarmantnog, ali ne i neodoljivog.

Vrtoglavi uspon kvaliteta i pristupačnost zapisa, kao i opreme za reprodukciju,  značio je da je klasičnim bioskopima odzvonilo. To se pre svega odnosilo na one neprofitabilne, poput onog u suterenu Kosovske ulice. Ionako ugrožena i malobrojna beogradska bioskopska publika našla se tako na rubu propasti, osuđena na gledanje instant filmova po šoping molovima za velike pare.

Tako nisu mislili i ljudi koji vode Jugoslovenski muzej filma izbegavši u jeku sveopšte finansijske krize tužnu sudbinu „Kozare”, „Odeona”, „Jadrana”,  „20. oktobra” i „Balkana”. Ne samo da objekat u Kosovskoj nije ugašen, već je dobio i pojačanje.

I to kakvo!

Ljubitelji klasičnih filmova nisu mogli da veruju svojim očima kada je početkom marta novinske stupce obasjala vest o puštanju u rad dvodecenijskog filmskog Skadra na Bojani u vidu nove zgrade Kinoteke u Uzun Mirkovoj 1.

Propustivši po starom dobrom običaju mondenske premijere, čekao sam svoj trenutak i pravi film da su uputim put nove Kinoteke. I dočekao ga veoma brzo. I to ne film, već filmove. I to ne bilo koje filmove.

Tri klasika, tri rediteljska remek-dela.

„Paklenu pomorandžu”, „Blejdranera” i „Kosu”.

Kako sam svaki od pomenutih filmova gledao u više navrata  i u različitim formatima i verzijama, otišao sam u novu Kinoteku sa predubeđenjem da ću uživati u dragim ostvarenjima, bez nekih većih iznenađenja.

O, kako sam se samo prevario!

Čast DVD-ju, čast HD-u i „blu-reju”, 3D, smart i digitalnim televizorima velikih dijagonala, ali veliko platno se jednostavno ne može porediti sa kućnom zabavom.

Još od jednobojne uvodne špice „Paklene pomorandže” bilo je jasno da će se solidno popunjena sala brutalno susresti sa filmom koji je te 1971. prestravio gledaoce uvodeći ih u surov svet bezumnog nasilja mladih naraštaja futurističke Engleske. Scena silovanja piščeve žene od strane Malkoma Mekdauela i njegovih „Drugova” izazvala je mučninu kao nikada pre, baš kao i zaštitni znak proslavljenog Stenlija Kjubrika, napadni enterijeri i eksterijeri u pozadini. Kako je „Pomorandža” odmicala, tako je i svrha njenog postojanja postajala jasnija nego ikad. Krešendo nehumane terapije nasilje je ogadio i gledaocu, a ne samo glavnom liku, šaljući tako poruku o tome kako se zločin ipak ne isplati.

Ako sam konačno odahnuo uz crvenu odjavnu špicu u subotu, to nije značilo da nisam spreman za nedeljni nastavak.

Odmakavši se od platna, bio sam spreman da zaronim u neponovljivu mračnu viziju grada budućnosti, Los Anđelesa 2019. Ako je kod Kjubrika glavni utisak bila boja, kod Ridlija Skota to je bilo njeno odsustvo. Preciznije rečeno, mrak. Noar. Jer, „Blejdraner” to i jeste. Nepostojanje i pažljivo doziranje svetla. Za razliku od HD snimka iz lične kolekcije, ovog puta sam bio u prilici da vidim svaki i najmanji predmet u polusenkama koje vladaju velikim platnom. Da uporedim prikaz Harisona Forda, Rutgera Hauera i Šon Jang u zavisnosti od toga koliko im je rasvete veliki reditelj dodelio. Da mi crno bude zapravo beskonačni valer sive. Najzad sam mogao da sagledam svu detaljnost pedantnog rada ljudi iza kamere. Baš onoga što me je kupilo i celu priču o ubicama samosvesnih robota učinilo tako uverljivom i bliskom paralelom modernog društva, ogrezlog u oslanjanje na kompjuterske tehnologije. Pronašao sam dodatno poštovanje za film koji smatram savršenim.

Kraj vikenda nije značio i anti-klimaks. Naprotiv. Slučaj je hteo da ponedeljak veče bude poprište prikazivanja jednog od onih fimova uz koje sam odrastao. „Kosu”. Ostvarenje sa kraja sedamdesetih iz temelja uzdrmalo je američku javnost necenzurisanim prikazom sveta hipi-pokreta, ogrezlog u drogama, razvratu i ljubavi prema bližnjem svom. Naizgled neozbiljna forma muzIčkog filma nikako nije otupela oštricu kritike uštogljenog establišmenta, rata u Vijetnamu i novca kao katalizatora napretka. Naprotiv. Miloš Forman učinio je mjuzikl ozbiljnim žanrom, a nama koji smo ga po prvi put gledali na velikom platnu omogućio da se uverimo u svu raskoš koreografija, kostima i numera koje su obeležile jedan od najboljih saundtrekova ikada.

Bila su to tri uvodna čina romantizirane romanse između mene i Kinoteke.

Neke nove Kinoteke, sa starim filmovima.

Remasterizovanim, a patiniranim.

U sjajnom prostoru, komfornoj sali, sa odličnim zvukom.

Za male pare. Simboličnih 200 dinara. Manje od jednog pića po prestoničkim lokalima.

Ulaznica u svet iluzija nikada nije bila jeftinija i bliža.

Ja sam svoj kutak u ovom gradu našao. Nije to ni kafić, ni restoran, ni klub.

Ne.

To je kuća u kojoj spavaju stari filmovi. I čekaju vas da ih otkrijete ili osvežite svoja sećanja na njih.

Da ih slavite.

Da zajedno ponosno i glasno kažemo: 

„Živeo film!”


SLIČNE TEME:
KLASIK PO KLASIK, LEGENDA
LJUBAV PREMA STRAHU

UKRAJINA POD TALASIMA

O nestanku jedne mornarice

 

 

Nisam rusofil po opredeljenju, ali obožavam rusku vojnu tehniku. Kako pomenutu temu pratim od najranijeg detinjstva do danas, ne treba trošiti reči na to sa kolikom sam pažnjom pratio aktuelni razvoj situacije u Ukrajini i na Krimu, pošto mi je to dalo priliku da maltene iz prve ruke dobijem uvid u stanje jedne od omiljenih podkategorija vojne tehnike.

Ruske ratne mornarice.

Zarobljavanjem minolovca „Čerkasi” u Donuzlavskom jezeru, praktično je prestala postoji ukrajinska ratna mornarica. Plovilo klase „Natja” poslednje je u nizu onih koji su milom ili silom preuzeli pripadnici ruske Crnomorske flote na Krimu. To je ujedno predstavljalo i kraj jedne od najmlađih svetskih mornarica.

Ukrajinske.

Glavnina ruske Crnomorske flote na vezu u Sevastopolju, sleva na desno: krstarice „Moskva” (121) i  „Kerč” (713), razarač „Smetljivi” (810)

Treća po veličini republika koja se 1991. izdvojila iz tadašnjeg SSSR-a, Ukrajina je nasledila lavovski deo crnomorske obale, poluostvro Krim sa velikom pomorskom bazom Sevastopolj i pravo na polovinu matične flote bivše države. Nesuglasice sa ekonomski i državnički posrnulom Rusijom tokom devedesetih imale su za posledicu mučne pregovore oko podele Crnomorske flote i statusa Sevastopolja. Konflikt je najzad razrešen krajem prošlog i početkom novog veka kombinacijom deobe i zakupa i izgledalo je kao da odnosi između dve frakcije istog naroda najzad mogu da krenu sa mrtve tačke.

Tako je i bilo, dok na red nije došao ulazak Ukrajine u EU i NATO. U već poznatom nizu događaja ove zime, bivša sovjetska republika ušla je u de fakto stanje građanskog rata, koji se završio ruskom oružanom intervencijom i pripajanjem Krima matici, iz koje je inače i nepravedno administrativno izdvojen 1954. Kako je strateški značajno poluostrvo krcato vojnim i to pre svega pomorskim bazama, sukob između dve suparničke strane izgledao je neminovan.

Za razliku od ruske Crnomorske flote koja je zadržala najveći deo efektive iz vremena SSSR-a, Ukrajina je samo na papiru imala moćnu oružanu silu. Iako naslednica velike količine najmodernijih sovjetskih tipova aviona, tenkova i brodova, malo štošta je ispravno dočekalo krizu 2014. Ambiciozni domaći razvojni programi doživeli su neslavnu sudbinu usled besparice, a ionako nizak moral ljudstva dodatno je srozala politička i etnička podela unutar same zemlje.

Sve to bilo je više nego dobro poznato Rusima koji su se upravo zbog toga i odlućili za munjevitu akciju i tzv. „meki” konflikt kroz blokadu, izolaciju i mirnu primopredaju. Takav koncept se pokazao sasvim dovoljan u većini slučajeva, te su za razliku od građanskih sukoba u Kijevu i naseljima u unutrašnjosti, na Krimu događaji bili daleko mirniji i uz minimalne žrtve. U tome je posebno prednjačila mornarica koja je većinu ukrajinskih plovila koje je kriza zatekla na užarenom poluostrvu preuzela na vezovima, mahom prilazeći sa kopna.

Proces je najpre otpočet u samom Sevastopolju, gde su baze delile pomorske snage obe sukobljene strane. Šaljući sve kapitalne brodove (krstarice, razarače, fregate, korvete i podmornice) na otvoreno more po izbijanju krize, ruske pomorske snage blokiraju luku potapanjem manjih civilnih brodova i patrolom oko samog ulaza primoravaju većinu posada na dobrovoljnu predaju, poput ljudi na jedinoj ukrajinskoj podmornici, „Zaporožje”, poslednjoj preostaloj dizel-električnoj podmornici klase „Fokstrot” iz šezdesetih godina prošloga veka. To se sa druge strane nikako ne može reći za dve veće („Luck” i „Ternopilj” – klasa „Griša”) i jednu manju protivpodmorničku korvetu („Hmeljnicki” – klasa „Pauk”), kao i veliki komandni brod „Slavutič”, koji su morali da budu zauzeti uz upotrebu sile, ali na sreću bez žrtava. 

Tri ukrajinske korvete klase „Griša”, sada u sastavu ruske Crnomorske flote: „Luck” (U205), „Vinicija” (U206) i „Ternopilj” (U209)

Lokalni mornari u drugim krimskim bazama nisu pružali preveliki otpor, a ako ga je i bilo, bio je uglavnom pasivan, poput posada brodova koji su bili nekoliko nedelja blokirani u jezeru Donuzlav, tankim kanalom povezanim sa otvorenim morem. Ruske snage su tu još na samom početku intervencije potopile jednu od rashodovanih krstarica klase „Kara” („Očakov”) i time onemogućile šest ukrajinskih ratnih brodova da izađu na otvoreno more, za svaki slučaj ostavljajući svoj najmoćniji u regionu, raketnu krstaricu „Moskva”, u patroli na ulazu u kanal. Pa ipak, za angažman masivnog plovila klase „Slava”, namenjenog uništavanju drugih plovila projektilima „bazalt” nije bilo potrebe pošto su anti-terorističke jedinice preuzele kontrolu nad svim blokiranim brodovima, ukljućujući tu i veliki desantni brod „Konstantin Oljšanski” i već pomenuti minolovac „Čerkasi”, koji su najduže izbegavali poteri manevrisanjem po kanalu uz upotrebu dimne zavese. Posade su se na samom kraju zaključale u potpalublje i tu dočekale naoružane ruske pripadnike koji su ih sproveli do najbližih ukrajinskih baza, okončavajući time eru ukrajinske mornarice na Krimu.

 

Zarobljeni kapitalni brodovi ukrajinske ratne mornarice (gore levo: komandni brod „Slavutič” (U510); gore sredina: korveta „Hmeljnicki” (U208), gore levo: minolovac „Čerkasi” (U311), gore desno: podmornica „Zaporožje”

Ukrajincima nakon aneksije Krima suštinski preostaje jedna pomorska baza i jedan pravi i veliki ratni brod. U Odesu je posle više dana nedoumice uplovio zastavni brod ukrajinske mornarice, fregata „Hetman Sadajčni”, okončavajući time protivpiratsku patrolu Indijskim okeanom. Najmoćnije i najbolje naoružano ukrajinsko plovilo  time je okončalo spekulacije o navodnoj kolektivnoj predaji ruskim izaslanicima na Kritu, gde ju je zatekla kriza na Krimu. Njen zapovednik potvrdio je lojalnost novim vlastima u Kijevu i time označio simboličan produžetak dvodecenijske egzistencije ukrajinskih pomorskih oružanih snaga. U pitanju je inače poslednji preživeli od ukupno četiri broda klase „Krivak” koji su pripali Ukrajini nakon podele Crnomorske flote, naoružan topovima kalibra 100 i 30mm, protivavionskim raketama „osa”, torpednim aparatima, bacačima dubinskih bombi i helikopterom.  Zanimljivo je da dva sestrinska broda iz iste klase, „Ladni” i „Plitvji”, takođe patroliraju crnomorskim vodama, ali sa ruske strane.

Jedini preostali brod ukrajinske ratne mornarice, fregata „Hetman Sadajčni”

Iako su tenzije u čitavom regionu i svetu i dalje visoke, situacija na moru je poprilično mirna i ne nagoveštava skoriju eskalaciju, uprkos velikim najavljenim manevrima američke, rumunske i bugarske flote, kao i pojačanoj aktivnosti Turaka. Ukrajina je de fakto postala zarobljenik ruske flote i proći će godine pre nego što bude obnovila i delić svoje snage kojom je raspolagala devedesetih.

Kao čoveku mi je izuzetno drago što je ovaj niz incidenata prošao bez ljudskih žrtava.

Ljubitelj vojne tehnike u meni je presrećan što će barem neki od tih zarobljenih ukrajinskih brodova nastaviti svoj život i u Crnomorskoj floti i time izbeći neumitnu kartu u jednom pravcu za staro gvožđe.


SLIČNE TEME:
ELISE BOŽIJE
TU JE, KAŽU LJUDI, NEKAD BILO MORE
HEROJSTVO KAO ZLOČIN