LJUBAV PREMA STRAHU

O najadrenalinskijem filmskom žanru

Ne znam gde je i šta radi sada Dejan Đ, moj drugar iz detinjstva. Izgubili smo kontakt kada se on preselio u petom razredu na desnu obalu Save. Njegovim odlaskom, nestala je i jedna od naših oaza u slobodno vreme, njegov stan. Za razliku od najvećeg broja naših saboraca iz školskih klupa, Dejan je najveći dan provodio sam, čineći njegovu dnevnu sobu sa velikim televizorom i modernim video-rekorderom idealnim utočištem za klince van obrazovnih ustanova. Kada se u sve to ubacio i video-klub „51”, smešten u jednoj od garsonjera u komšiluku, pozornica za buduće filmofile bila je postavljena.

A kako ste u tom uzrastu skloni takmičenju i dokazivanju pred vršnjacima, bilo je više nego očekivano da krenete u nadmetanje ko je neustrašiviji. I tako smo došli do toga da su dvojica sedmogodišnjaka svoj džeparac počela da troše na iznajmljivanje filmova strave i užasa. Suštinski neobrazovani na polju horora, uplovili smo u svet B-treš produkcije sa kraja osamdesetih. I dok su se ostala deca još uvek užasavala uz „It”, „Petak 13-i”, „Strava u ulici Brestova” i „Ajkulu”, mi smo u našem tefteru već imali „Gospodara pakla”, „Mračnog anđela”, „Muvu” i „Podvodnu platformu 6”.

Samim tim, kada sam odrastao, imao sam daleko bolju startnu poziciju kad je celuloidni adrenalinski strah u pitanju. To naravno nije značilo da se nisam i u poznijim tinejdžerskim, pa čak i adolescentskim danima trzao pred malim i velikim ekranima. Iznenađenja su postala ređa, ali snažnija. I čvrsto su oblikovala budući filmski ukus, neprestano pojačavajući glad za višim nivoom kvaliteta proizvoda fabrike iluzija.

Prvi takav susret odigrao se u najmračnijim devedesetim, uz „Jugoskandik” televizijski kanal, u doba kada su se inostrani satelitski kanali bestidno „krali” i besplatno emitovali i na našim frekvencijama. U kasnom večernjem terminu dočekala me je minimalistička uvodna špica i blago zlokobna muzika Džerija Goldsmita. Budući da je samim prenosom kršeno više desetina zakona o tv-difuziji, nismo imali taj luksuz da uživamo i u čarima titla. Naslov mi se pak urezao duboko u pamćenje, baš kao i remek-delo Ridlija Skota koje je sledilo nakon njega. Alien. Tuđin, vanzemaljac. Među starijim filmofilima poznat pod jednim od najuspelijih slobodnih prevoda u istoriji kinematografije. „Osmi putnik”.

Iako već poprilično oguglao na treš i mistiku, celokupna atmosfera me je od prvog kadra naterala da shvatim da ovo nije samo još jedan običan horor. Ne. Ovo je bilo nešto sasvim novo te 1979. kad se pojavilo u bioskopskim salama i mešavinom nepodnošljive tenzije, minimalnog, ali žestokog nasilja i antologijskom scenom sa Džonom Hurtom nateralo gledaoce da napuštaju projekcije, tražeći čak i pomoć medicinskog osoblja. Sigurno je tome doprinela činjenica da čudovište čestito ni ne vidimo u prvom satu filma, kao i da su pokojni H.R.Gajger i Ridli uspeli u svojoj nameri da stvore jedinstveni novi svet tuđinske i negostoljubive planete i ubilačkog stvora koji je njoj ležao uspavan godinama.

Što se mene lično tiče, uticaj rodonačelnika SF-horora na moje filmsko formiranje bio je nemerljiv. Čitava franžiza koja je nastala nakon prvog dela postala je moj omiljeni serijal i film čijim se kadrovima, akcionim sekvencama i specijalnim efektima uvek rado vraćam, u svim formatima  i prilikama. Za razliku od detinjstva, sada mi više nije toliko strašan, koliko je zastrašujuće kvalitetan proizvod fabrike iluzija u pravom smislu te reči.

Godine su prolazile, desetine i stotine filmova se nizale jedna za drugom, ali je dobrih horora bilo malo. Mejnstrim kinematografija je na prelazu vekova horor spojila sa komedijom i manevarski prostor za ljubitelje adrenalina na velikom platnu opasno se suzio.

Ko zna koliko bi se još umanjio, da se zapadne produkcije nisu u svom naletu reciklaže ideja okrenule ka jednoj od svetskih kinematografija koja je doktorirala na hardkor hororima. Japanskoj.

Za razliku od „Osmog putnika”, američki rimejk „Ringa” nisam pogledao sam. To ga, međutim, nije učinilo ništa manje jezivim. Za razliku od većine treš-sleš horora koji svoju privlačnost temelje na hektolitrima prolivene krvi, „Krug” mnogo dublje ulazi pod kožu i puzi uz kičmu. Tajna njegovog uspeha je u tome što napada direktno centralni nervni sistem, svojom kombinacijom psiholoških elemenata koji i kod najtvrdokornijih gledalaca stvaraju osećaj jeze i nelagode. To se pre svega odnosi na možda i najefektnijih minut i kusur u istoriji horora, sada već legendarni snimak na video-kaseti koji u grob šalje sve koji ga odgledaju. Napretkom opreme za reporodukciju, bili smo u stanju da tu sekvencu usporimo, razložimo na delove i još više se prestravimo kada shvatimo da u proseku tri od četiri kadra naše oko nije ni registrovalo, ali zato mozak sigurno jeste. Japanci su po običaju svoj zadatak shvatili ozbiljno i rezultat je jedan od najautentičnijih filmova strave i užasa ikada.

Naporedo sa psihološkim hororima, hodaju i oni koji svoju uspešnost duguju realističnosti i mogućem ishodu i u realnom životu. Upravo zbog činjenice da tempo civilizacije u poslednjem veku ubrzava koracima od sedam milja, još ih je manje koji su uverljivi u tom svom naumu i maltene se mogu nabrojati na prste jedne ruke. A možda i najbolji od njih je tu već skoro 35 godina, ali se i dalje u svim anketama nepravedno zanemaruje. U pitanju je i jedan od mojih najvećih propusta u filmofilskoj karijeri i ostvarenje koje sam imao prilike odgledam tek pre par godina i to na velikom platnu, u „Kinoteci”.

„Isijavanje”.

Već u uvodnim kadrovima, eksterijer Stenovitih planina postavio je atmosferu izolovanosti, dodatno pojačanu neponovljivim enterijerima hotela „Vidikovac”. Kada se u sve to upustio i neponovljivi Veliki Džek Nikolson, nervni slom glavnog junaka mogao je da počne. Kroz pad Džeka Toransa bili smo vođeni sigurnom rukom velikog majstora režije, njegovim pokretnim kadrovima i dugim rezovima, odličnom muzikom i bizarnim scenama koje su ledile krv u žilama bez previše krvi. Ukoliko je „Osmi putnik” stvorio čitav jedan podžanr, a „Krug” nam se poigrao sa umovima, „Isijavanje” je horor učinilo umetničkim delom i taj nepravedno zapostavljeni žanr postavilo na zasluženo mesto.

Mesto koje mu do sada nisu priznali ni umišljena „Akademija” ni uštogljeni kritičari.

A i ne moraju, pošto nas ni to neće sprečiti da i dalje volimo da se plašimo uz pokretne slike.


SLIČNE TEME:
KLASIK PO KLASIK, LEGENDA
ŽIVEO FILM!

ELISE BOŽIJE

O nebeskom besu, poplavama i vojsci

(photo:www.dimitrijeostojic.com)

Sigurno ste čuli za onu basnu o dečaku koji je vikao: „Vuk!” Ako jeste, onda znate i da se neslavno završila za dotičnog junošu, pošto je prokockao poverenje svojih sunarodnika i ostao sam na vetrometini kada je zver najzad naišla.

Kakve to ima veze sa katastrofičnim poplavama u srpsko proleće 2014. godine?

Odgovor je: Baš nikakve.

Preciznije, kod nas su uloge potpuno zamenjene. Kod nas su spasioci ti koji su kukali, ali su se za razliku od onih iz basne, ipak odazvali kada je vodena zver konačno naišla. Učinili su to munjevito i srčano, ali na klimavim nogama. Preciznije, elisama.

Iako mala, nedovoljno popunjena, obučena i opremljena, Vojska Srbije bila je ta koja se prva odazvala kada su Kolubara, Tamnava, Sava i ostale rečice i reke krenule da prelivaju iz svojih korita i nose Posavinu, Mačvu i Zapadnu Srbiju pred sobom. I da nije bilo nje, mrtvi se ne bi brojili u desetinama, već u stotinama, a možda i hiljadama. Čast policiji i specijalcima, ali kada je zagustilo, ljudi su se okretali maslinastozelenoj za spas. I spas je stigao, na jedini način na koji je mogao. Kopno, putevi i železnica su nestali preko noći i do odsečenih i ugroženih se moglo doći samo čamcem ili iz vazduha. Kako je naplavina u sebi skrivala mnoštvo prepreka, najefikasnije sredstvo spasavanja postao je – helikopter. I to ne bilo kakav, već onaj spasilački. Sa dizalicom, korpom, dovoljno prostran i stabilan da duže vremena lebdi nad jednom tačkom.

Od nekada moćne JNA, jugoslovenska, a potom i srpska vojska nasledile su najveći deo tehnike. Maltene svu. Crne devedesete i sivi novi vek nije doneo nikakva nova ulaganja u naše odbrambene snage, što je pogotovo teško pogodilo njihov najelitniji i najtehničkiji vid. Vazduhoplovstvo. Sa letelicama nabavljenim tokom osadesetih godina prošloga veka, broj onih koje su mogle da se vinu u nebu rapidno je opadao kroz pustoš ratova, bombardovanja i sankcija. Kada su u pitanju transportni helikopteri, cifra se zaustavila na – devet. Da, dobro ste pročitali. Devet. 9. Za zemlju od 7 miliona stanovnika i za vojsku koja broji oko dve desetine hiljada ljudi pod oružjem.

Sreća u nesreći je bila što nam je preostao praktično neuništivi tip helikoptera. Uz američkog „hjuija”, najpoznatiji helikopter na svetu. Proizveden u preko 10 hiljada primeraka. Ruski, eks sovjetski. „Osmica”. Mil Mi-8.

Uzleteo još tokom šezdesetih, svoju osnovu nije mnogo menjao. Bila je to prava sovjetska mašina: jednostavna, masivna, izdržljiva i jeftina. Neko će reći i ružna. Ali je radila svoj posao. I mnogo više od toga. Doživela je mnoge varijante, letela na svim kontinentima, od ledara Antarktika, preko svih svetskih mora i okeana, do afričkih pustinja. I na to svom putešestviju, stigla je i do bivše SFRJ. Prvi primerci su stigli 1968, a poslednji 1980. I baš ti poslednji primerci su junaci naše priče.

Da, dobro ste pročitali. Sedam od tih devet „osmica” u našu zemlju je ušlo 1981. Pre ravno 33 godine. Trideset i tri. I za te 33 godine nisu sedeli sklopljenih elisa. Naprotiv. Prevozili su teret, vojnike, ranjenike, davljenike, hitne medicinske slučajeve. Na njih je pucano iz slovenačkih, hrvatskih, bosanskih i albanskih pušaka. Uspeli su da prežive nestašicu delova i goriva devedesetih, NATO bombe 1999, pa još jedan period bede od 2000. naovamo. U retkom svetlom trenutku, na njima je izvršen generalni remont krajem prve decenije ovog milenijuma i životni vek, koji inače iznosi tri decenije, produžen im je za još pet-šest godina. Možda i neku preko toga, ako ih prištedimo. I ti i ti takvi penzioneri, antikviteti na nebu, brojali su svoje poslednje godine tu i tamo leteći za potrebe naše malene vojske. Do ovog proleća.

Tada je njih pet-šest koji su bili ispravni i spremni, po ko zna koji put moralo da se vine u vazduh i ide tamo gde drugi nisu mogli. Škripali su, cvileli i ljuljali se pod teretom Obrenovčana, Šapčana i Mitrovčana. Ali su ostajali u vazduhu, malo manje zbog tradicionalno kvalitetne sovjetske izrade, a malo više zbog truda i hrabrosti njihovih posada iz 890. i 119. mešovite helikopterske eskadrile sa aerodroma Batajnica i Lađevci kod Kraljeva. Piloti i mehaničari „Pegaza” i „Zmajeva” po ko zna koji put su izveli svoju magiju. Magiju znanja, dovitljivosti i potpune improvizacije. Znajući da njihove „osmice” nemaju digitalne instrumente, GPS-ove i infracrvene kamere, morali su da lete samo za dana. To je praktično značilo da elise neće mirovati od prvog svetla do poslednjeg zračka sunca. I nisu. Vrtele su se, kao i prvog dana. I nisu se otkačile, jer pored Boga, na to paze i posade na zemlji. Ljudi koji krpe, budže i rastežu nerastegljivo već  četvrt veka. I za razliku od od svoje sestre na tlu, voda je držala i nakon odlaska od majstora i ovaj put.

Ni prvi, ali možda i poslednji put. Jer, i pored pilotskog i mehaničarskog umeća, sve ljudskom rukom pravljeno ima svoj konačni životni vek. I „osmice” su, u odsustvu boljeg poređenja, na samrti. Ne od neke teške bolesti, već od – starosti. Nikada nisu ni bile predviđene da lete ovoliko dugo, u ovakvim uslovima i uz ovakvo (ne)održavanje. Sada im je svaki dan čist ćar. Ali tih dana je, kao i legendarnih helikoptera, sve manje. Jednog od tih jutara, na sirenu za uzbunu odgovoriće tišina. Jednog od narednih dana kada svi budu vikali: „Vuk”, elise njihovih masivnih petokrakih rotora od čistog ruskog čelika neće se zavrteti. Jednog od tih dana kada budete gledali u nebo tražeći spas, ono će ostati prazno.

Setite se toga kada sledeći put budete rekli da nam ne trebaju vojska, vazduhoplovstvo, avioni i helikopteri.

Setite se toga kada budete tvrdili da za tih desetak miliona evra koliko košta najnoviji primerak unuka „osmice”, Mi-171, može mnogo gladnih usta da se nahrani, da se srede škole i urede bolnice.

Setite se toga kada se i sledeći put budete oslonili na pomoć političara, kako domaćih i stranih.

Siguran sam da ćete se svega ovoga setiti.

Ali, sa jednom bitnom razlikom.

Tada će već biti kasno.

Prekasno.

SLIČNE TEME:
UKRAJINA POD TALASIMA
TU JE, KAŽU LJUDI, NEKAD BILO MORE
HEROJSTVO KAO ZLOČIN