O najadrenalinskijem filmskom žanru
Ne znam gde je i šta radi sada
Dejan Đ, moj drugar iz detinjstva. Izgubili smo kontakt kada se on preselio u
petom razredu na desnu obalu Save. Njegovim odlaskom, nestala je i jedna od
naših oaza u slobodno vreme, njegov stan. Za razliku od najvećeg broja naših
saboraca iz školskih klupa, Dejan je najveći dan provodio sam, čineći njegovu
dnevnu sobu sa velikim televizorom i modernim video-rekorderom idealnim utočištem
za klince van obrazovnih ustanova. Kada se u sve to ubacio i video-klub „51”,
smešten u jednoj od garsonjera u komšiluku, pozornica
za buduće filmofile bila je postavljena.
A kako ste u tom uzrastu skloni
takmičenju i dokazivanju pred vršnjacima, bilo je više nego očekivano da
krenete u nadmetanje ko je neustrašiviji. I tako smo došli do toga da su
dvojica sedmogodišnjaka svoj džeparac počela da troše na iznajmljivanje filmova
strave i užasa. Suštinski neobrazovani na polju horora, uplovili smo u svet B-treš produkcije sa kraja osamdesetih. I
dok su se ostala deca još uvek užasavala uz „It”,
„Petak 13-i”, „Strava u ulici Brestova” i „Ajkulu”,
mi smo u našem tefteru već imali „Gospodara pakla”,
„Mračnog anđela”, „Muvu”
i „Podvodnu platformu 6”.
Samim tim, kada sam odrastao,
imao sam daleko bolju startnu poziciju kad je celuloidni adrenalinski strah u
pitanju. To naravno nije značilo da se nisam i u poznijim tinejdžerskim, pa čak
i adolescentskim danima trzao pred malim i velikim ekranima. Iznenađenja su
postala ređa, ali snažnija. I čvrsto su
oblikovala budući filmski ukus, neprestano pojačavajući glad za višim
nivoom kvaliteta proizvoda fabrike iluzija.
Prvi takav susret odigrao se u
najmračnijim devedesetim, uz „Jugoskandik” televizijski kanal, u doba kada su
se inostrani satelitski kanali bestidno „krali” i besplatno emitovali i na
našim frekvencijama. U kasnom večernjem terminu dočekala me je minimalistička uvodna špica i blago zlokobna
muzika Džerija Goldsmita.
Budući da je samim prenosom kršeno više desetina zakona o tv-difuziji, nismo
imali taj luksuz da uživamo i u čarima titla. Naslov mi se pak urezao duboko u
pamćenje, baš kao i remek-delo Ridlija Skota
koje je sledilo nakon njega. Alien.
Tuđin, vanzemaljac. Među starijim filmofilima poznat pod jednim od najuspelijih
slobodnih prevoda u istoriji kinematografije. „Osmi putnik”.
Iako već poprilično oguglao na
treš i mistiku, celokupna atmosfera me je od prvog kadra naterala da shvatim da
ovo nije samo još jedan običan horor.
Ne. Ovo je bilo nešto sasvim novo te 1979. kad se pojavilo u bioskopskim salama
i mešavinom nepodnošljive tenzije,
minimalnog, ali žestokog nasilja i antologijskom scenom sa Džonom Hurtom
nateralo gledaoce da napuštaju projekcije, tražeći čak i pomoć medicinskog
osoblja. Sigurno je tome doprinela činjenica da čudovište čestito ni ne vidimo
u prvom satu filma, kao i da su pokojni H.R.Gajger
i Ridli uspeli u svojoj nameri da stvore jedinstveni
novi svet tuđinske i negostoljubive planete i ubilačkog stvora koji je njoj
ležao uspavan godinama.
Što se mene lično tiče, uticaj
rodonačelnika SF-horora na moje filmsko formiranje bio je nemerljiv. Čitava
franžiza koja je nastala nakon prvog dela postala je moj omiljeni serijal i film čijim se kadrovima, akcionim sekvencama
i specijalnim efektima uvek rado vraćam, u svim formatima i prilikama. Za razliku od detinjstva, sada mi više nije toliko strašan, koliko je
zastrašujuće kvalitetan proizvod fabrike iluzija u pravom smislu te reči.
Godine su prolazile, desetine i
stotine filmova se nizale jedna za drugom, ali je dobrih horora bilo malo.
Mejnstrim kinematografija je na prelazu vekova horor spojila sa komedijom i manevarski
prostor za ljubitelje adrenalina na velikom platnu opasno se suzio.
Ko zna koliko bi se još umanjio,
da se zapadne produkcije nisu u svom naletu reciklaže ideja okrenule ka jednoj
od svetskih kinematografija koja je doktorirala na hardkor hororima. Japanskoj.
Za razliku od „Osmog putnika”,
američki rimejk „Ringa” nisam
pogledao sam. To ga, međutim, nije učinilo ništa manje jezivim. Za razliku od
većine treš-sleš horora koji svoju privlačnost temelje na hektolitrima
prolivene krvi, „Krug”
mnogo dublje ulazi pod kožu i puzi uz
kičmu. Tajna njegovog uspeha je u tome što napada direktno centralni nervni
sistem, svojom kombinacijom psiholoških elemenata
koji i kod najtvrdokornijih gledalaca stvaraju osećaj jeze i nelagode. To se
pre svega odnosi na možda i najefektnijih minut i kusur u istoriji horora,
sada već legendarni snimak na video-kaseti koji u grob šalje sve koji ga
odgledaju. Napretkom opreme za reporodukciju, bili smo u stanju da tu sekvencu
usporimo, razložimo na delove i još više se prestravimo kada shvatimo da u
proseku tri od četiri kadra naše oko nije ni registrovalo, ali zato mozak
sigurno jeste. Japanci su po običaju svoj zadatak shvatili ozbiljno i rezultat
je jedan od najautentičnijih filmova
strave i užasa ikada.
Naporedo sa psihološkim
hororima, hodaju i oni koji svoju uspešnost duguju realističnosti i mogućem
ishodu i u realnom životu. Upravo zbog činjenice da tempo civilizacije u
poslednjem veku ubrzava koracima od sedam milja, još ih je manje koji su uverljivi
u tom svom naumu i maltene se mogu nabrojati na prste jedne ruke. A možda i najbolji
od njih je tu već skoro 35 godina, ali se i dalje u svim anketama nepravedno
zanemaruje. U pitanju je i jedan od mojih najvećih propusta u filmofilskoj
karijeri i ostvarenje koje sam imao prilike odgledam tek pre par godina i to na
velikom platnu, u „Kinoteci”.
Već u uvodnim kadrovima, eksterijer
Stenovitih planina postavio je atmosferu izolovanosti, dodatno pojačanu
neponovljivim enterijerima hotela „Vidikovac”. Kada se u sve to upustio i
neponovljivi Veliki Džek Nikolson,
nervni slom glavnog junaka mogao je da počne. Kroz pad
Džeka Toransa bili smo vođeni sigurnom rukom velikog majstora režije, njegovim
pokretnim kadrovima i dugim rezovima, odličnom muzikom i bizarnim scenama koje
su ledile krv u žilama bez previše krvi. Ukoliko je „Osmi putnik” stvorio čitav
jedan podžanr, a „Krug” nam se poigrao sa umovima, „Isijavanje” je horor učinilo umetničkim delom i taj nepravedno
zapostavljeni žanr postavilo na zasluženo mesto.
Mesto koje mu do sada nisu
priznali ni umišljena „Akademija” ni uštogljeni kritičari.
A i ne moraju, pošto nas ni to
neće sprečiti da i dalje volimo da se
plašimo uz pokretne slike.
SLIČNE TEME:
KLASIK PO KLASIK, LEGENDA
ŽIVEO FILM!
SLIČNE TEME:
KLASIK PO KLASIK, LEGENDA
ŽIVEO FILM!