O različitim
pristupima tradiciji
Vazduhoplovnu
i pomorsku tehniku pratim od detinjstva, tačnije od trenutka kada su
nerazumljivi znakovi na papiru počeli da se pretvaraju u slova azbuke. Ako izuzmem
čitanje i sport, proučavanje ovog segmenta tehnološkog razvoja civilizacije
ubrajam među najstarije hobije. Za tih četvrt veka moje pismenosti mnogo toga
se izmenilo na ovim prostorima, pa tako i stanje u avijaciji i pomorstvu. I to
uglavnom nagore. Velika zemlja se raspala na mnoštvo finansijski i geopolitički
nestabilnih i nemoćnih državica. Jedne od prvih žrtava su bile i pomenute dve
grane tehnike, kao vrhunac razvoja privrede jedne države, kako po potrebnom
znanju i infrastrukturi, tako i po ceni proizvodnje i eksploatacije. Stanje je
teško u svim zemljama bivše SFRJ, a perspektiva izgleda poprilično sumorno. Zato
su moju pažnju privukle i četiri naizgled nepovezane vesti iz regiona.
„JAT” našao
strateškog partnera u „Etihadu”.
Srbija razmišlja o
nabavci MiG-ova 29 za svoje Ratno vazduhoplovstvo.
Podmornica „Heroj”
otvorena za javnost u Muzeju pomorskog nasljeđa.
Raketna fregata „Split”
otegljena u Albaniju gde će biti isečena u staro gvožđe.
Kakve
to ima veze sa tradicijom, pitate se?
Itekako
ima...
„Jugoslovenski
aerotransport” svoje korene ima u „Aeroputu”, prvoj avio-kompaniji na ovim
prostorima, osnovanoj 1927. godine. Međunarodno saobraća od 1929, a Drugi
svetski rat donosi prekid svih aktivnosti. 1947. godine biva zamenjen brzorastućim
„JAT–om” koji prvi među zemljama
Istočne Evrope uvodi interkontinentalni saobraćaj i tzv. „širokotrupne” avione.
Raspad SFRJ dočekuje sa preko 40 letelica u floti. Uspeva da preživi i
sankcije, ali ne i veliku ekonomsku krizu. 2003. godine menja ime u „JAT
airways”, a konačan kraj mu dolazi ovog leta.
Kraj,
ali i novi početak. „JAT” kakvim ga poznajemo prestaje da postoji i osniva se
nova kompanija. „Air Serbia”. Država
ostaje većinski vlasnik, a „Etihad airways” vodi firmu. Stižu i novi „Erbasovi”
avioni, slotovi se zadržavaju, a deo zaposlenih prelazi iz stare kompanije. Striktno
gledano, to je novo preduzeće, koje nasleđuje deo operative svojih prethodnika,
produžujući na taj način život jednom od najstarijih
evropskih avio-prevoznika. Tradicija putničkog
saobraćaja na ovim prostorima ne zamire, već se transformiše i evoluira.
Nadajmo se u dobrom pravcu, koji će omogućiti Srbima da još dugo lete nacionalnom
kompanijom, a srpskim pilotima da modernim putničkim avionima krstare nebom.
Nebom
koje će neko morati da čuva. To može
biti Vojska Srbije, NATO ili neko treći. Politička težina te odluke u zapećak
je bacila još jednu svetlu tradiciju na ovim prostorima. Tradiciju koja
proživljava svoje najteže trenutke u stogodišnjoj istoriji. Tačno je jedan vek protekao od kako je u Nišu
formirano ratno vazduhoplovstvo tadašnje Kraljevine Srbije. Učinili smo to pre nekih daleko razvijenijih zemalja,
pretičući time Rusiju i SAD. Od tada su naši avioni i piloti branili nebo
ukupno šest država. Naši avijatičari su preko glave preturili po dva balkanska i svetska i jedan građanski
rat i jedno bombardovanje. I preživeli. Obogaljeni, ali su preživeli. Nisu
odbijali da polete u susret nadmoćnijem neprijatelju u susret ni 6. aprila
1941, ni 24. marta 1999. I skoro uvek po pravilu, za komandama zastarelih i
poluispravnih aviona.
A
sada su čak i ti avioni na ivici resursa i bezbednosti. Potrebni su im novi, da
se tradicija ne bi ugasila. Potrebni su im, jer neko mora da nas čuva. Čak i u
ujedinjenoj Evropi, svačije nebo se mora nadzirati. Ako nemate čime, onda plaćate drugima da to rade. I plaćate toliko da vam se više isplati da
to sami radite. Baš zato me je vest o potencijalnoj
nabavci šest novih ruskih MiG-ova 29 M/M2 toliko i obradovala. Obradovala
me je jer su naši piloti zaslužili da lete na modernim avionima. Obradovala me
je i što to znači da ćemo nastaviti da egzistiramo kao vojna sila na nebu i u
novom veku. Što će svi ti briljantni piloti, inženjeri, konstruktori aviona,
avio-mehaničari i zaljubljenici u avijaciju dobiti svoje dostojne naslednike. I što nećemo dozvoliti da svim tim godinama,
dostignućima i rekordima presudi tako bezlična stvar kao što je politika.
Srbija
nikada nije imala more, ali zato Crna Gora jeste. I koristila ga je od davnina. Prvi moreplovci koji su zaparali
talase Jadrana bili su rodom iz Perasta i Risna, još u davnom 14. veku. Kasnije su im se pridružili i
Kotorani. Najpre trgovačkim brodovima, a potom i vojnim lađama presecali su Mediteran,
a nakon toga i sve svetske okeane. Boka Kotorska je vazda bila dom mornarima,
bilo da su oni plovili pod mletačkom, austro-ugarskom, turskom ili
jugoslovenskom ratnom zastavom. Tivat je bio najveća vojna luka sa ove strane
Jadrana, a zaliv oko njega prirodna tvrđava za bojne brodove, krstarice i
podmornice, domaće i strane proizvodnje.
Tako
je bilo nekad. Sada je mala nezavisna Crna Gora nemoćna čak i da prefarba ono
što joj u amanet ostavila bivša Jugoslavija. Fregate i raketne topovnjače trunu
na vezu u Baru. Čekaju kupce ili pare koje će se pojaviti niotkuda i produžiti
im život, barem za još koju godinu odlažući
time tužnu sudbinu primorske zemlje bez mornarice. Ostale lađe su imali
više ili manje sreće. Školski jedrenjak „Jadran” je preživeo, kao najstariji ratni brod na moru po kojem
nosi ime. U godini kada slavi 80 leta
od porinuća, nastavlja da se šepuri u tivatskoj luci. Podmornica „Heroj” nije
isečena u staro gvožđe, kao njene starije i veće sestre. Potpuno je restaurirana
i sada posetioce iz celog sveta u Muzeju pomorskog nasljeđa u tivatskom „Porto
Montenegru” podseća da smo bili jedna od samo 11 zemalja u svetu kadrih da
samostalno proizvode podmornice. Za razliku od podmorničara koji su se
otrgli zaborava kroz muzejske eksponate, fregata „Split” nije imala toliko
sreće. Odvukli su je u Albaniju na rezanje, propuštajući time jedinstvenu priliku
da je pretvore u brod-muzej ili barem
veštački greben/ronilačku atrakciju.
Neke
su prilike za očuvanje pojedinih tradicija na ovim prostorima bespovratno propuštene. Sa nekima je to
učinjeno delimično, dok su neke retke bile dovoljno srećne da usamljeni pametni
ljudi uvide potencijal i značaj u njihovom (potpunom) očuvanju. Na nama je zadatak da ne zaboravimo, da opominjemo i prenesemo dah istorije i tradicije
onima koji dolaze posle nas.
Tako lako, a tako
teško.