JEDAN NA JEDAN

Kažu da u svakom biciklisti čuči zaljubljenik u motore. Nikada nisi voleo motore, ali jesi Formulu 1 i možda je sve vreme zapravo u jednom ljubitelju auto sporta čučao jedan pasionirani biciklista.

Biciklizam, kako to sredovečno zvuči.

Istina je da je biciklizam uvek bio blizu tebe, još od kad si bio deca. Skidanje pomoćnih točkova bio je prvi osećaj slobode u životu, čak iako je ta sloboda značila vrlo uske krugove u dnevnoj sobi na bajsu sa peskom u gumama. Sa prvim dahom nezavisnosti od roditeljske ruke, stigli su i prvi padovi,  pa onda i lom noge, doduše kao putnik na korpi „ponike” koju je vozila ta ista roditeljska ruka. Nepodnošljiv bol urezan u pamćenje, gips, ali ne i kraj, već tek početak.

„Ponika”. Kvantni skok unapred. Opasna mašina za jednog osnovca, pogotovo njena ubitačna „kontra”, koja ti je mnogo puta spasila život, zgodni preklop za transport liftom, vožnje po pesku i po poplavljenom keju kao stvari u kojim samo dete debil može da uživa.

Ako je žuta sarajevska „ponika” bila korak napred, šta onda tek reći za prvi pravi bicikl u život, zeleni „rogov” desetobrzinac, kupljen kriv i sa netačnim menjačem. Prva ozbiljna brzina, prve grupne vožnje i prvi ozbiljan pad, posle kojeg ni ionako krivi „rog” nije bio ništa praviji. Ali je služio, vozeći te do kraja gimnazije, neretko i pod gasom, neretko i pod vazdušnom opasnošću.

Fakultet te je privremeno usporio i odvojio od dva točka, prokleta lopta te je omađijala skroz. Ali te i koštala diskus hernije, koja te je naterala da iznova presložiš prioritete. Zaboravi loptu, možeš u bazen i na – bajs.

Najjeftinija „alpina” kupljena na čekove nije bila bog zna šta, ali je opet bila tvoja.

Trebalo je vremena da je zavoliš, da učvrstiš leđa, ali si uspeo.

Vožnjice po Novom Beogradu i Adi, prvi odlasci na posao, po ravnom, i „alpina” je postala i prevozno sredstvo. Postala je i hobi, jedna beskonačna dogradnja koju samo dva točka mogu da pokrenu.

Postala je i beg od sve sumornije stvarnosti i prinudnog odlaska na kraj grada. Postala je izlaz iz svih pritisaka, istinska sloboda, sjedinjena sa otvorenim drumom i veran saborac u nekim sasvim novim istraživanjima uzbrdica i nizbdrdica, kao i spas od seoskih džukela što su izgleda mrzela bicikliste koliko i ti beogradsku periferiju.

Spora, teška, nikad podesiva, žuto-crna „alpina” postala je najodržavaniji biciklistički krš, trajući duže nego što su joj stvaraoci ikada predvideli.

Ali, kao i sve životne nizbdrice, ni ona nije bila večna. Poput tvog neumornog pedalanja po brdima i dolinama i život je pedalao dalje i morao si da je uz onu najtežu mušku suzu pustiš u sigurne ruke i otisneš se baš daleko, u neki novi, ogromni grad, gladan novih istraživanja. Istraživanja koja više nisu bila moguća peške i za koja ti je opet bio potreban neki saborac.

To nije mogao biti teški, glomazni  izakani javni bajs što si ga iznajmljivao preko bagujuće aplikacije.

Trebala su ti tvoja dva točka. I njih si, uz svesrdnu pomoć najvećeg zaljubljenika u dva točka kojeg poznaješ, najzad i izabrao. Jebački zeleno-crni „kros”, poljski spejs-šatl za tvoju „alpinu”. Ne računajući jedan polovni auto, najskuplja stvar koju si sebi kupio u životu.

Ali si znao da je vredelo, pogotovo kad si rešio problem ugla volana. Tačno godinu dana od dolaska u najveći grad u kojem si ikada živeo najzad si bio spreman.

Moskvo, eve me! Ali stvarno!

Rouming ti se naglo utrostručio, pa učetvorostručio. Još grada, još ulica, još urbanizma, još arhitekture, još goriva za mozak i iskustva koje kao narkoman u krizi sakupljaš dok ti noge i namučena leđa ne otkažu.

A koje iskustvo za biciklistu može biti primamljivije od prilike da se provoza jednom pravom, pravcatom biciklističkom trkačkom stazom. I to ne bilo kakvom stazom.

Olimpijskom.

Zloglasno Kriljatskoje.

Ispucalog asfalta, obraslo u korov, i dalje pruža isti sjajni pogled na pola Moskve dok se šepuri na padini između istoimenog naselja i veslačkog kanala.

Betonski pakao usred zelenila.

Dizajnirana da sa svojih 13 i kusur kilometara izvuče sve iz čoveka i njegova dva točka. Ultimativni test za svakog nedopingovanog biciklistu sazdan pre ravno 38 godina, godinu dana duže nego što i ti postojiš na ovoj planeti.

Prilaziš mu oprezno, na neuobičajeno vreo moskovski dan, dopunjujući se vodom u njegovom podnožju. Istežeš se. Ne možeš da sagledaš čitav krug, već samo nešto nalik ulici koja kreće lagano uzbrdo.

Pa sve strmije. I strmije. Nije problem, imaš snage da savladaš njegov južni rub, čak i da malo razgledaš nekakav restoran ili klub koji se ugnjezdio na njegovom vrhu.

Jednom od njegovih vrhova. Jer, već si na nizbrdici, mada ne toliko ozbiljnoj. Kriljatskoje se tek zagreva, poigrava za tobom. Dizajnirana poput Katalunje, znaš da čeka da te uvuče u krivine svog trbuha, ukupno četiri velika spusta i uspona koji slede.

A to nisu obični spustovi. Nikada pre u životu nisi vozio na takvom spustu. Trkačkom, zakošenom. Poput Indijanapolisa. Kočiš. Frka ti je. „Kros” nije pravljen za brzinske staze, njegov prednji amortizer te ne lepi za asfalt kako bi želeo. Ali te zato prvi uspon itekako lepi za njega.

Menjač mora da radi. Čitav. I prednji i zadnji. „Kajosera” cvili, ali menja prenos. Nisi još spreman, moraš na najmanji krug napred, najveći nazad.

Nije bitno. Ne trkaš se ni sa kim.

Laž.

Poluistina.

Ne trkaš se sa ostalim biciklistima po stazi.

Ni sa tim jednim usponom, koji se, uz muku savladava. Ali se savladava.

Drugi spust dolazi prebrzo, ne dozvoljavajući mnogo odmora.

Kriljatskoje rse kezi.

„Tražio si, eto ti ga na”.

Spust je kraći, a i uspon koji sledi, što je dobro, jer ga inače ne bi izvukao.

Ustaješ iz sedišta. Nema više zajebancije. Ideš na 100%. A miliš. Dišeš na usta.

Nisi spreman.

Ali guraš. Sedaš nazad, iako se prednji točak podiže. 

Mrtav uspon. Mrtav čovek pedala.

Ali izvlači, gušeći se kao riba na suvom.

Pluća prva pucaju.

Ali i preživljavaju, puneći krv sa dovoljno kisenika da se mirniji srednji deo kruga relativno lako savlada kombinacijom blažih i dužih spustova i uspona.

Vid se bistri i noge se spuštaju na pedale. Opet juriš. Vetar koji brzina donosi sa sobom ti donosi toliko traženu svežinu, pošto ispod kacige krčka. Znojiš se kao krme u Teheranu, jer kreće treća kombinacija kratkih i sve užih krivina, od kojih nijedna, naravno, nije ravna. Nije to ni Moskva, na koju ti puca nesmetan pogleda sa najviše tačke staze, ali ti to nećeš imati vremena ni želje da staneš, pogledaš i fotografišeš, kao turisti oko tebe.

Ti si na misiji.

Izvesti krug.

Jedan jedini. 

Završiti ga iz cuga. Sa nebitnim vremenom prolaska. Samo preživeti. Za početak preživeti najgadniji od dosadašnjih spustova. Nisi još kupio brzinomer, ali osećaš po vibracijama volana da si blizu pedeset. Kao na mrtvom spustu ispod šume Gorica.

Na granici.

Stežeš volan, jer ti se granica neumitno približava. Ona tačka gde će se sva brzina izgubiti i gde ćeš morati da zapneš kao nikad do sada. Kao na Beloj reci.

Ono nije bio mrtvi uspon. Ovo je.

Mrtvije od ovog ne može. Opet stojiš, gurajući težinom tela kolena naniže. Pluća su pukla, kvadricepsi gore. Ovo dosad nisi iskusio. Težinu u grudima. Neko stiska gornji deo tvoje pumpe života, želeći da istisne život iz nje.

Znaš ti ko.

Ne profesionalac na bajsu od 10 soma evra koji se lagodno penje pored tebe uz odšrafljen „Your latest trick” od Dajer Strejtsa na zvučniku. Ne ni Ruskinja koja žurno odguruje bajs bežeći od tvog manijakalnog samrtnog ropca borbe za dah.

Ne, to te ne davi ni arhitekta ove staze, ni sam asfaltni pakao Kriljatskoga.

Znaš ti vrlo dobro ko te gura napred, brzinom od bednih 3-4 kilometra na čas.

Bednik koji moli za život na samom vrhu uspona, kada već vidi ravninu na dohvat ruke. Koji ne spušta prenos, jer to jednostavno ne može, čak i kada bi to trebalo da uradi jer se noge prebrzo vrte.

Onaj koji psuje sebe šta mu je to u životu trebalo kada do ravnine najzad dođe. 

Onaj koji uživa u prvoj blažoj nizbrdici, koja je samo uvod u novi preplet krivina.

Onaj koji moli za milost na prvi nagoveštaj i najblaže nove uzbrdice.

Onaj koji želi da stane, baci peglu kao čovek i odustane.

Onaj koji to ipak ne čini, jer se staza smiruje, otvarajući par dužih pravaca na kojima zadnji menjač opet hrli naniže.

Onaj koji ipak hoće još. Koji zapinje i kad ne bi morao. Jer može. Jer hoće.

Jer je lud.

A lud je jer zna da ga čeka poslednji, četvrti spust, kratak, ali jako kos, onaj što izbacuje iz krivine pravo u najmrtviji, ali i najkraći uspon.

To je to.

Nećeš uspeti.

Zaustavićeš se na sred i gurati. Kao ona riba. Kao onaj čovek sa ženom i detetom.

Kao sav normalan svet.

Ali ti nisi normalan.

Ne, ti si ovde došao da daš sve od sebe.

Da izbaciš sve iz sebe.

Da sav stres, razdvojenost i demone izbljuneš kroz širom razjapljena usta.

Da daš sve što imaš u tih par najkritičnijih okreta pedala koje moraš da načiniš, čak i kada kolena maltene stoje nepomično u vazduhu. Da se ljuljaš sa jedne na drugu stranu. Da najmrtviji nagib ikada sečeš po kosini, po savetu iskusnijih.

Levo-desno.

Gore-dole.

Pluća pukla.

Tetive pred pucanjem.

Srce u grlu.

Ne vidiš više vrh.

Ne vidiš ništa.

Stiskaš volan kao da ti život od toga zavisi.

Osećaš svaki nabor i prelaz preko katrana kojim su krpljene rupe.

Gledaš nadole, izučavaš svaki prevoj metala na volanu, dok ispod kacige ključa, a znoj u talasima tvojih udisaja hrli naniže i ulazi ti u oči.

Ne možeš više. Moraš nazad u sedište. Da opteretiš kljakava donja leđa do onog lošeg trnjenja i obamrlosti.

„Kros” se opet propinje. Hoćeš da ga vratiš na zemlju, ali svaki zamah nogama ga opet podiže od zemlje.

Cviliš.

Kukaš.

Moliš za milost.

Iz malog mozga ti stiže refren Kejvovog „Fifteen feet of pure white snow”.

„Oh, my lord”.

O, moj Bože.

Nema Boga.

Sam si.

Protiv najgoreg neprijatelja kojeg čovek može da zamisli.

Drevnog, kvarnog, podmuklog, jednog od onih koji nikad ne odustaju.

Onog koji samo čeka da digneš ruke i da ti se u lice smeje.

Da se smeje tvojim licem.

Jer je on ti. I ti si on.

Ti i on.

Jedan na jedan.

Sam protiv sebe.

Što si bio od trenutka kad si kročio na prokleto Kriljatskoje.

Nema drugih ljudi, ne postoji niko više.

Postojiš samo ti.

Sam.

Protiv sebe.

Poslednji u nizu iscrpljujućih mečeva grogiranih boksera.

Poslednja runda.

Poslednji uspon, blaži od prethodnog.

Nešto što bi inače prešao bez da dižeš zadnji prenos.

Sada ga ostavljaš na najvećem zupčaniku.

Miliš.

Ali se krećeš.

Trinaest kilometara i nekih 45 minuta kasnije i dalje nastavljaš da se krećeš.

Polako, ali sve brže.

Znoj najzad staje da lipti. Valjda si svu tečnost iz sebe izbacio i više nema ničega.

Prazan si.

Ali ti je srce puno. Kiseonika, ali i ponosa.

Smeješ se.

Naglas.

Poslednja nizbrdica te opet tera na ono što ti je izgledalo nemoguće pre samo nekoliko desetina metara.

Da spuštaš zadnji, a dižeš prednji menjač.

Opet juriš.

Opet gaziš.

Opet si pobedio.

Dobio si bitku, ali ne i rat.

Videćemo se još.

Ako ne pre, onda sledeći put kada poteraš crno-zeleni „kros” uz olimpijski pakleni krug asfalta u oazi zelenila.

Čekam te.

RATOVI LETA – Epizoda 1: VAZDUH

O snovima i javi, deo prvi

Mig-35

Od kad znam za sebe, znam za avione. Najpre kao za crteže u knjigama, potom kao slova na papiru, a naposletku i preko TV i kompjuterskih ekrana.  I dok su se nivoi školovanja, odrastanja i interesovanja menjali, evoluirali i smenjivali, avioni su bili konstanta. I ne samo to, avioni su postali ulaznica za svet pomorske i kopnene vojne tehnike. Iako sam znao i potonjima da se na mahove prepustim, ništa se ne može meriti sa fenomenom najvećeg čuda ljudske civilizacije, letenjem u napravama težim od vazduha.

Kako je dioptrija zauvek razvejala dečije snove o upravljanju avionima, mladić je nastavio da mašta o posmatranju tih paklenih mašina uživo. Takođe, dete opčinjeno zapadnom vojnom tehnologijom, vremenom je počelo da okreće pogled ka Istoku, ka većem, težem i neodoljivo ružnijem. Reportaže sa Buržea i Farnboroa iz starih ukoričenih „Politikinih zabavnika” iznajmljenih iz Zemunske biblioteke više nisu bile ono čemu se težilo. Enciklopedije na engleskom dopunjavane su domaćom literaturom iz Vojne knjižare u Vasinoj, klica fascinacije ruskom vazduhoplovnom tehnikom pustila je korenje, a najveći aeromiting sa tom i takvom tehnikom, MAKS, postavljen je kao najviši cilj. Održavan neparnim godinama u dalekoj Moskvi, delovao je nedostižno, a kada je za dlaku promakao tokom medenog meseca u ruskoj prestonici dečaku koji je u međuvremenu postao muškarac, ali avione nije zaboravio, izgledalo je kao da se MAKS i potpisnik ovih redova nikada neće ni sresti.

Ali, ne lezi vraže. Trebalo je tu Moskvu još jednom doći, i to baš u neparnoj godini. Čast nastupajućem Svetskom prvenstvu u fudbalu, ali MAKS je tu. Gde je uvek i bio, u gradiću Ramenskoje, nekih 30-ak kilometara od centra Moskve, na opitnom aerodromu Žukovski, drugoj najvećoj aerodromskoj pisti na svetu, dugačkoj 5.5 km i širokoj čak 100 metara. Na mestu kroz koje mora proći svaki novi tip ruskog aviona ili helikoptera pre nego što se uvede u operativnu upotrebu.

Rusko vazduhoplovno zabavište, gde avioni dolaze da preleže dečije bolesti.

Dom najvećih ruskih pilota.

Sveto mesto za svakog zaljubljenika u rusku vojnu vazduhoplovnu tehniku.

Toga postajete svesni čim uđete besplatnim autobusom koji vas vozi od stanice prigradskog voza, čiste, udobne, klimatizovane i nadasve tačne „električke”, kroz kapije opitnog kompleksa i prođete pored aleje heroja, najboljih ruskih pilota koji više nisu sa nama. Sledeći utisak tokom te vožnje jeste sama veličina i količina objekata, hangara i aviona razabacanih svuda unaokolo. Iako je dosta toga oronulo i zapušteno, ne možete a da se ne zapitate kako je sve to izgledalo kada je bio novo i radilo punom parom. Ne možete, a da ne zastanete pred činjenicom šta je i koliki je bio taj Sovjetski savez.

A Rusija odavno više nije SSSR, iako se neretko trudi da sebe prikaže kao njegovog dostojnog naslednika. Rusija se otvorila ka svetu, Rusija više ne drži Ramenskoje kao zatvoreni grad (štaviše, Žukovski delimično koristi i kao civilni aerodrom) i Rusija je, iznad svega, organizovana.

Usmeravanje ljudi, mnoštvo vojske i policije, rigorozne kontrole, bezbroj kapija, punktova sa hranom, informacijama, klonjama i neviđeno ružnim suvenirima. Dakle, nema čekanja, nema guranja, nema gužvi, incidenata i raspada mobilnih mreža, uprkos činjenici da je u subotu, 22. jula 2017. pistom Žukovskog prošetalo 157.000 ljudi.

Svako ko je ikada bio na nekom aeromitingu u Batajnici zna sve o paklu prevoza, čekanja i guranja da bi se videlo tih par kanti koje (još uvek) lete. Međutim, svako poređenje između Srbije i Rusije prestaje kada prođete pored cepača karata i stupite na stajanku.

Gde poći? Šta prvo videti? Kako ostati miran, kada vas pravo sa ulaza dočekuje legenda Drugog svetskog rata lično.

Iljušin Il-2 „šturmovik”

Za Ruse, „šturmovik”. Za Nemce, „crna smrt”. Ubica nemačkih tenkova. Jedno od oruđa koje je preokrenulo tok rata i spasilo svet kakvim ga danas poznajemo.

Krećemo tim nizom, a civilne avione ostavljamo za kraj. Treba slikati, slikati, slikati. Ukupno 451 sliku. Treba uslikati i potpuno nebitne helikoptere „Mil” Mi-2 i „Agustu” A139, jedinog od dva predstavnika zapadne tehnologije na izložbi. Sankcije, bla-bla. Ne čujem vas, Evropo i Ameriko. Ne čujem, jer je predamnom MiG-29К, direktan prethodnik starog zanalca sa Batajnice 2012, MiG-a-29M2 i vlažnog sna generacija srpskih pilota. San, koji će to i ostati. Baš kao i njegov prethodnik, MiG-29SMT, zbudžen i naružen dodatnim rezervoarima za gorivo.

MiG-29M2

Ali, to je bilo samo zagrevanje. Nekada legendarni biro Mikojana i Gurjeviča nije se snašao u surovoj ruskoj tranziciji i morao je ustupi mesto familiji najlepših aviona na svetu. Moniki Beluči u svetu vojne vazduhoplovne tehnike. Mnogi kažu i najboljem avionu na svetu. „Suhoj” Su-30 mi je ostao u maglovitom sećanju iz Batajnice 1998, ali zato njegovu mlađu braću vidim po prvi put. Moćni taktički bombarder Su-34. Najmlađeg i najopasnijeg Su-35. Vrhunac razvoja klasičnih lovaca. Vrhunac ubojitosti. Vrhunac estetike.

Su-35

Takav niz zahteva malu pauzu, u vidu simpatičnog mlaznjaka za obuku Jak-130 i jedne od premijera ovog MAKS-a klipni Jak-152 za osnovnu obuku pogonjenog dizel-motorom.

Jak-152

Odmor je dobro došao, jer stajanka opet hvata korak. Slede helikopteri. Legendarni Mi-24 (Mi-35), proslavljen u Avganistanu i Rambu 2 i 3, robustan, ružan, perfektno za „košenje trave” kad su trupe na zemlji u pitanju. U Srbiji viđen samo kao dve olupine koje je MUP nekada davno koristio.

Ali, pusti sad to. Pusti. To. To je nebitno. Idu Mi-28 i Ka-52.

Mi-28

Jedan pored drugog.

To već nikada nisi video uživo, niti im izbliza prišao. U Srbiji mu nikada i ne bi prišao. Dva najsavremenija ruska protivoklopna helikoptera. Prvi, ruska interpretacija „apača”, ćoškasti ubica tenkova oprljen Sirijom. Drugi, verovatno najnapredniji helikopter na svetu. Jebeni Kamov i njegove jedinstvene kontrarotirajuće elise. Savršenstvo aerodinamike. Oklop. Senzori. Katapult sedišta. U helikopteru. Na Zapadu poznata samo iz „Zlatnog oka”. U Rusiji, svakodnevica.

Ka-52

A ruska svakodnevica su pre svega helikopteri familije Mi-17. Najproizvođeniji helikopteri u istoriji. Univerzalci, neuništivi, svoj put nađoše i do Srbije i to sa čitava 2 komada. A ta dva da složiš jedan na drugi ne bi bili ni do kolena najvećem operativnom helikopteru na svetu. Mi-26.

Je-bo-te.

Mi-26

Privilegija svega par vazduhoplovstava na svetu. Gigant sposoban da nosi druge helikoptere i čitave civilne avione. Tako nešto ne bi trebalo da leti. Tako nešto čini da pored njega „ansat-U” izgleda sićušno poput igračke.

Vidi, prolaz ka pisti.

Ne još.

Tek sledi ono glavno.

Divovi.

„LET-410” i „An-30” su nebitni. Nebitni pored masivnog „iljušina” Il-76. I to onog u AVAKS verziji. Kako mu prići? Odakle ga slikati? Ne staje u kadar. Treba mi širi objektiv u ovoj zemlji.

Treba mi nešto za smirenje.

Il-76 (A-50)

To je to.

Sledeća tri aviona su vrhunac ovog dana i sna koji budan sanjaš.

Tri „tupoljeva”. Deda strateški bombarder, sin srednji bombarder i unuk strateški bombarder. Tu-95, Tu-22M3 i Tu-160. Ili kako bi ih NATO nazvao „medved”, „uzvratna vatra” i „blekdžek”. 

„Bekfajer” je prvi, najmanji i neodoljiv u svim svojim titanijumskim uglovima. Ubica američkih nosača aviona. Toliko opasan kada se pojavio da je morao da bude ubačen u program o strateškom razoružavanju između SSSR-a i SAD.

Tu-22M3

„Medved”. Meda. Deda. Star skoro koliko i tvoji roditelji. Veliki, spor, ali sposoban da preleti čitavu Rusiju bez dopujavanja gorivom. Toliko bučan da ga čuju zaronjene podmornice. Već 70 godina se doteruje samo sitnim izmenama i sekira čitave generacije NATO lovaca iznad svetskih mora. Avion koji te je rasplakao kada si ga dodirnuo u Monjinu 2014.

Tu-95

Ali, sada više nije 2014. i ti sada imaš novi Sveti Gral. Beli gral. „Belog labuda”. Najveći naoružani vojni avion. Njegova maketa duplo je veće od svih ostalih koje si napravio pre stalnog zaposlenja i deteta. I pravi je veći od sveg oko sebe. Elegantniji. Lepši. Bolji. Jedan od svega 10 operativnih. Toliko ispred svog vremena da će se od 2020. ponovo pokrenuti njegova proizvodnja, maltene zaustavljena raspadom SSSR-a.

Tu-160

Šta reći? Kuda ići dalje? Nema dalje, ovo je vrh. Odavde je sve nizbrdo. Čak ni prvi supersonični putnički avion na svetu, Tu-144 te ne može oraspoložiti, baš kao ni Tu-155, jedini avion u istoriji sa pogonom na tečni vodonik, niti džinovski Mjašičev VM-T korišćen za transport segmenata ruskog svemirskog programa.

VM-T

Druga strana stajanke se samo protrčava. Stari avioni, prototipovi i među njima nesretni MiG 1.44, jedna od mnogih žrtava teških devedesetih. Još helikoptera (novi Mi-38, Ka-32), civilnjaci.

Dosadno.

MiG 1.44

Digli su ti se standardi.

Hoćeš više, brže, bolje.

Hoćeš letnji program.

Su-30

A taj letnji program je po svom scenariju najsličniji filmu za odrasle. Bez uvoda, pravo u glavu. Para mornaričkih „Suhojeva” 30 u simuliranoj bliskoj borbi, upotreba realnih manevara sa mini solo nastupom na kraju, „zvonom” i laganim padom u kovit koji je za cilj imao samo da zagreje publiku.

Publiku sviklu na ovakve događaje, spremnu da aplazima nagradi i čoveka u pilotskoj kabini.

Heroja.

A nisu u ruskoj vojnoj i istorijskoj mitologiji samo ljudi heroji. To su i sami avioni. A retko koji avion je u Rusiji obožavaniji od „šturmovika” legendarnog Iljušina. Prvi put posle nekoliko decenija jedan primerak je doveden u letno stanje. Iako skromnog nastupa, prati ga vatreni govor spikera i oduševljena publika.

I to poštovanje prema istoriji i patriotski naboj tu ne staju, već nastavljaju da rastu i sa sledećom tačkom letnog programa.

Za to su se pobrinuli pripadnici najnovije ruske akro-grupe, „Sokoli”. Četvroka najmodernijih Su-35 izvodi simuliranu borbu dve pare, ali se suzdržava od solo nastupa. On dolazi kasnije, nakon „Rusa”, jedne od dve akro-grupe na češkim školsko-borbenim „albatrosima”.

SSJ

Kako se dupe lako naviklo na bolje, simpatični program ovih aviončića sličnim našem „supergalebu” potpisnik ovih redova doživljava kao krajnje nezanimljiv. Isto se, blasfemije li, može reći ne samo za lepuškasti „Suhojev” putnički SSJ, već i za „Striže” („Lastavice”) na MiG-ovima 29, već viđene u Beogradu i to dva puta. U moju odbranu, sledeća četvroka istinska je poslastica.

„Striži”

Jedan pored drugog, Su-34, Su-35 i apsolutne zvezde ovog MAKS-a, par najnovijih ruskih „nevidljivih” lovaca poslednje, pete generacije.

PAK-FA.

Taktički bombarder Su-34 prvi uleće u arenu iznad Ramenskoja izvodeći seriju oštrih zaokreta pod borbenim opterećenjem bombi i raketa. Ubedljivo najbučniji avion dosadašnjeg programa radi ono što jedan avion namenjen za udare na ciljeve na zemlji ne bi trebalo da radi.

Su-34

A šta tek onda reći a poslaticu što sledi? Su-35. Solo. Za komandama Juri Vašćuk. Jedan od živih heroja Žukovskog. Rođeni pilot. Rođen da pilotira. Da prkosi gravitaciji.

Jer, to je ono što Juri tera zver pod sobom da radi.

Da šeni.

Stoji u vazduhu.

Okreće se poput helikoptera. Da iz pune brzine staje u „kobru” i „superkobru”, prelazi u kontrolisani kovit i stušti se ka zemlji u seriji borbenih zaokreta pod punim opterećenjem.

Jurij Vašćuk protivu Ajzaka Njutna

Ovo nije u redu.

Ovo nije helikopter.

Ovo je čudo moderne tehnologije, poterano do samih granica poznate nam aerodinamike.

Savršena sinergija čoveka i mašine.

Sinergija koju tek treba da dostigne par supermodernih „steltova” koji slede.

PAK-FA se razvija dugo, mukotrpno i skupo, ali se razvija. Njihovi „džokeji” su i dalje u grču, igraju na bezbedno i pokazuju samo deo onoga ruski „nevidljivi” treba da servira protivniku, možda ga i svesno obmanjujući samonametnutim velom misterije koji je, između ostalog običnim smrtnicima onemogućio da ovo čudo vide na stajanci.

PAK-FA

Zato sledeći artisti itekako mogu videti na aeromitinzima, doduše uglavnom onim ruskim. Najveće zvezde dana među akro-grupama. „Vitjazi” („Vitezovi”) na friškim Su-30 vrhunac su ruskog grupnog pilotiranja. Sigurni, uvežbani da lete na po par metara jedni od drugih u „streli” i „rombu”, začinjavajući završetak svog nastupa tradicionalnim lansiranjem toplotnih mamaca uz „anđela”.

„Vitjazi”

Interesantno, to neće biti i kraj letnog programa. To neće biti ni solo nastup MiG-ove poslednje šanse da uhvati korak sa svetom, letelice pod oznakom 35, kao ni helikopterski deo progama, mada će se i njihovi piloti potruditi iz petnih žila.

To se pre svega odnosi na ultraagresivni nastup Mi-28, adekvatno nazvanim „pustošenje” od strane NATO-a. Za razliku od kilave oznake za njegovog oca, „letećeg tenka”, Mi-24 („košuta”), „havok” opravdava svoj kodni naziv i ne predstavlja nešto što biste želeli da vidite iznad svojih glava ako ste pripadnik Islamske države u Iraku ili Siriji. Let helikoptera u stranu sam već video kod naših „gama”, kao i let unazad. Ono što međutim nisam dosad video u životu jeste let unazad i uvis. Udari i izvuci se, sve vreme sipajući olovo po protivniku.

Ne daj mu da diše.

A dah će se zadržati i kada se najveći od svih „vertoljeta” vine u nebo. Mi-26 ne bi ni trebalo da može da se odvoji od zemlje. Ali on to čini, svaljujući se pritom u stranu poput kita.

Mi-26

Ali, ni to nije kraj. Kraj će ostati rezervisan za najbolji nastup jedne akrogrupe na ovogodišnjem MAKS-u, emiratskih „Al Fursana” („Vitezova”) na „ermakijevim” MB.339. Vizuelno efektni, produkcijski raskošni, sjajno uvežbani biće prava poslastica za kraj.

Kraj do kojeg se mora odvući do štanda sa prvotivvazdušnim sistemima  i radarima, te hale sa maketama i vizuelnim prikazima raketa, bombi i elektronike nekih budućih avijacijskih proizvoda iz Rusije.

Radari i Al Fursan

Kraja koji će i simbolično biti proglašen ispisivanjem srca od šarenog dima „Al Fursana”.

Srca za poštovanje publici.

Publici koja voli da zagledana u nebo sanjari.

Publici koja voli da sanja.

Jer, kako neki ljudi vole da kažu: Snovi su tu da bi se sanjali.

Glupost.

Snovi su tu da bi se ostvarivali i da bi se u njihovom ostvarivanju uživalo.

Mnogi snovi ostanu nedosanjani i sa vremenom želja za njima bledi.

Neki ostanu da nas žuljaju poput kamička u cipeli, ne dozvoljavajući nam da ih zaboravimo, čak i kada njihovo ostvarivanje deluje potpuno nemoguće. Iznenadno ostvarivanje takvih snova je još slađe, intenzivnije i duže se urezuje u pamćenje.

Omiljeni bend uživo.

MAKS.

Formula 1.

Precrtavam.

Uveliko.

SLIČNE TEME:

KRV I SNEG

ARHITEKTA KOJI JE VOLEO VOZOVE

NEPODNOŠLJIVA LAKOĆA MEGALOMANIJE

NEPODNOŠLJIVA LAKOĆA MEGALOMANIJE

Treći deo moskovskih dnevnika

Sve mi epohe lepo stoje - Moskva danas

Kada sam se u maniru svakog pravog štrebera pripremao za putešestvije u Moskvu kopajući po internetu i vodičima, bio sam spreman za malo veću i raskošniju verziju Bukurešta, koji sam posetio devedesetih godina prošloga veka. Široki bulevari, nečovekomerni trgovi i beskrajni nizovi identičnih socijalističkih stambenih blokova u gotskom stilu. I zbilja, od Moskve sam to i dobio. Ali i toliko toga pride!

Možda i najveći utisak iz posete ruskoj prestonici bila je neverovatna raznovrsnost arhitekture. Za grad koji bije glas da je surov u svojoj monumentalnosti, ta činjenica predstavljala je iznenađenje i otkrovenje. Jednom rečenicom, današnja Moskva nije više ona ista Moskva od pre dvadeset ili trideset godina.

Dva su osnovna razloga koja su omogućila potpunu graditeljsku renesansu u najsevernijem evropskom milionskom gradu. Prvi je potpuni otklon od dosadašnje urbanističko-arhitektonske prakse utemeljene na komunističkom modelu. Rusi, Rusija i Moskva vekovima su uništavali istorijske slojeve sa promenama političkih uređenja. Nekada su to radili sami, nebrigom i nemarom koji je donosio razorne požare, a češće su to radili strani okupatori. Jednom je to čak bila i kombinacija ova dva modela razaranja (samozapaljivanje 1812). Komunizam je u tom uklanjanju tragova prethodnih vekova bio najtemeljniji, uništivši čitave kvartove i dragocene crkve i manastire zarad prolaska ogromnih bulevara i bezličnih stambenih blokova za smeštaj miliona novopridošlih stanovnika. Posledica toga je bespovratan gubitak dobrog dela duha samog grada i opasan proces koji je, srećom, zaustavljen devedesetih, a potpuno preokrenut u ovom veku.

Svi mi stilovi lepo stoje - Crveni trg

Moskva je iz pepela svojih istorijskih aveti podigla veliki broj istorijskih objekata, pre svega religijskih. Crkve i manastiri su rekonstruisani na osnovu starih planova i fotografija, ali se na tome nije stalo. I postojeći oronuli pravoslavni hramovi dobili su novi život programom obnove i sanacije, zablistavši tako punim sjajem posle skoro čitavog veka. Ukupan broj crkava koje Moskva poseduje nadmašuje čak i onaj koji se može videti u Rimu, dajući pritom ljudima iz struke i običnim turistima priliku da izbliza zavire u jedinstveni „ruski” ckrveni stil, kombinaciju azijskih i baroknih dekorativnih i konstruktivnih elemenata.

Revitalizacija i rekonstrukcija predstavljaju, međutim, samo jednu polovinu tajne moskovske arhitektonske i urbanističke renesanse. Za razliku od prethodne ekipe neimara, moderni gradski oci  odlučili su da ne ponove njihovu grešku i u potpunosti zaustavili proces graditeljskog revanšizma. Rezultat je nešto istinski jedinstveno i na specifičan način veoma šarmantno.

Više nego ikada dosad u svojoj istoriji, Moskva je jedna neverovatna mešavina arhitektonskih stilova i epoha. I ti stilovi i te epohe stoje jedni pored drugih potpuno ravnopravno, bilo da je u pitanju srednjovekovna crkva, staljinistička administrativna zgrada ili neki sasvim moderan objekat futurističkog izgleda. Sve to zajedno čini spoj koji se retko može sresti i u arhitektonski cenjenijim gradovima, jedan kompozicioni kuriozitet i dragoceni uvid u genezu istorijskog i vizuelnog identiteta Moskve.

Ruski parlament, modernizam unutar zidina srednjovekovnog Kremlja

Obnova i razvoj predstavljaju, dakle, drugu polovinu osnovnih postulata na kojima počiva moderna ruska građevinska industrija. Kada je u pitanju proces obnove, interesantno je i veoma značajno da se ne obnavljaju samo bogomolje, već se to čini i sa brojnim javnim prostorima. Naime, lokalna vlast je nakon ekspanzije novih stambenih i poslovnih kvadrata devedesetih prevazišla postulate liberalnog kapitalizma i pristupila sveopsežnom podizanju javnog interesa u urbanizmu na noge. Pomoć u tom procesu su imali i u vizijama velikih parkova i širokih pešačkih tokova socijalističkih planera. U Moskvi se trenutno obnavlja ili se obnovilo svih 59 (pedeset i devet!) parkova, mnogobrojne sekundarne i tercijarne kolske saobraćajnice se pretvaraju u pešačke zone, a  prvi put u svojoj novijoj istoriji, grad silazi na obale istoimene reke koja protiče kroz njega. U tome se pomoć traži i od stranih planera, što za posledicu ima skandinavsko-holandski šmek priobalja uz park Gorki i novu Tretjakovu galeriju.

Park Caričino

Dah modernog i kosmopolitskog prisutan je ne samo u trajnim urbanističkim zahvatima već i u programu sveopšte bicklizacije, kao i u privremenim postavkama, izložbenim prostorima i manifestacijama koje se svakoga dana odvijaju u moskovskim parkovima i pešačkim zonama.  Prvi put u skorijoj istoriji, građani Moskve željno izlaze na površinu svog grada i u njemu uživaju i na načine koji u sebi ne nose premisu putovanja sjajnim sistemom podzemnog metroa. Naličje se ogleda u strahovitim gužvama u parkovima i na ulici u povoljnim meteo uslovima ili u nedostatku uređenih biciklističkih staza u gradu, ali to ne umanjuje sveukupni utisak da se nalazite u nekom Njujorku  sa predistorijom.

Ruku pod ruku sa obnovom, ponosno korača i razvoj podgrejan plamenom dolara zarađenih rekordnim eksploatacijama nafte, gasa i rudnih bogatstava, koji su na noge podigli ekonomski posrnulog giganta u poslednjoj deceniji. Količina novca koji se u Moskvu ulaže je prosto zaslepljujuća. Gotovo da ne postoji deo grada koji nije raskopan ili niz objekata bez barem jedne zaštitne cirade što skriva neko novo gradilište. Obilaznice, metro linije, javni prostori i objekti, moderne poslovne i stambene zgrade i kompleksi se takmiče u svojoj raskošnosti i nekoj novoj megalomaniji stvorenoj da iskažu sjaj i snagu modernog ruskog društva.

Moskovski „Siti”, grupacija od 6 poslovnih kula visine preko 200 metara sada dominira ruskom prestonicom iz svake tačke grada. Preko 300.000 kvadrata poslovnog prostora do pre godine postojalo je samo na papiru poznatih svetskih arhitekonskih biroa, a sada su stvarnost i novo obeležje panorame grada. Iako izbliza deluju surovo i fascinantno, tih šest kula ipak nije urbanistički bačeno iz kosmosa bez prethodnog analiziranja prigodne lokacije za tako jednu odsečnu i dramatičnu intervenciju u gradskom tkivu. „Siti” je smešten daleko od istorijski značajnih celina i objekata, uz obalu reke i kao novi magnet atraktivnosti predviđen da oživi čitav jedan deo grada.

Moskovski ''Siti'' ili ''Yes, we can'' moto ruske arhitekture i urbanizma

Da sve ne bude idealno, pobrinula se najnovija ekonomska kriza prouzrokovana sankcijama Zapada i obaranjem cene nafte, koja je uspela da uspori neumitni točak napretka i razvoja. Pa ipak, jedan tako veliki i moćan sistem je u svojoj istoriji preživeo  i teže stvari, te se zbog celokupne svetske ekonomije i kulturne baštine nadam da će to uspeti i ovaj put. Bilo bi sjajno posetiti Moskvu u istom vernom društvu i za 20 godina, videti dokle se ovaj fascinantni grad razvio i obići naše perfektne domaćine. I verovatno podjednako interesantno kao i u leto 2014.

SLIČNE TEME:

ARHITEKTA KOJI JE VOLEO VOZOVE
KRV I SNEG