NAJHUMANIJI NEHUMANI GRAD

O tome zašto volim Novi Beograd

FOTO: novosti.rs

Velika spavaonica. Betonska džungla. Nehumani geto. Kraj sveta.

I zaista, Novi Beograd je sve to bio kada je polaganje kamena temeljca za hotel „Jugoslaviju” obeležilo  zvanični početak njegove gradnje. I kao i svaki početak, i ovaj je bio težak.

Močvara između razrušenog starog dela grada i dalekog Gardoša izgledala je te 1947. kao mesečev pejzaž. Niko nije verovao da će se tu ikada išta izgraditi. Još manje da će ljudi tu hteti da žive.

Isprva i nisu. Dobijali su tu stanove i prihvatali bilo kakav smeštaj. Prihvatali su da budu kraj grada, enklava u moru peska, tako blizu centra, a tako daleko. Sa civilizacijom su ih povezivale tek par tanušnih betonskih traka prvih stidljivih nagoveštaja bulevara.

Ni prvi objekti nisu bili bogzna šta. „Paviljoni” od cigle, bez liftova i centralnog grejanja nisu izgledali ni najmanje reprezentativno. Ali se graditelji nisu predavali. Nasipali su deo po deo močvare, napadali pesak i vodu, mukotrpno stvarajući ortogonalnu mrežu blokova u dominantnom pravcu severozapad-jugoistok.

Oni oko današnje opštine Novi Beograd bili su prvi koji su na nešto ličili. Koncept je bio postavljen. Slobodnostojeći objekti u otvorenom bloku, sa tri osnovna volumena zgrada: dugačke četvorospratnice i osmospratnice, uz poneku kulu kao vertikalni akcent u panonskoj ravnici. Veliki zeleni i slobodni prostori.

Ti probni blokovi oko „Fontane” ubrzo su se spojili su se sa „paviljonima” i zaokružili prvu urbanu celinu. Nije to bilo loše, ali jo[ uvek nije predstavljalo ono pravo. Za to su bili zaslužni nekvaltetni materijali i nemaštovitost u izboru vizuelnog identiteta. Bio je potreban dodatni iskorak.

On stiže u formi prvih kapitalnih objekata javne namene, palate SIV-a, zgrade opštine i prvog, pravog modernog gradskog landmarka, solitera Centralnog komiteta. Bio je to signal da Novi Beograd neće biti samo spavaonica, već i nešto više od toga. A kad smo kod spavanja, potreba za sve većim brojem kreveta je bila sve snažnija.

Beograd se izvlačio iz post-ratne depresije i bede i sada je bujao. Ljudi iz čitave zemlje slivali su se u prestonicu. Trebalo ih je skućiti i učiniti to što pre. Deo je otišao na obalu Save, u blokove 45 i 70, ali čak ni to nije bilo ono pravo.

Ono pravo dešavalo se u centru najmlađe beogradske opštine. Tu je u  devet centralnih blokova (21, 22, 23, 28, 29 i 30) močvarna pustara na ušću dveju reka najzad poražena. Koncept prefabrikacije dostiže svoj vrhunac u vidu potpuno identičnih blokova kada je fizička forma u pitanju. Sa druge strane, podstiče se kreativna sloboda arhitekata, dozvoljavajući potpuno različitu vizuelnu interpretaciju modernističkih staklenih fasada.

Novi Beograd je dobio svoje srce.

Krvotok je sledio za njom, granajući se na široke bulevare između velikih blokova prosečne dimenzija 800x400m. Širina i prostranstvo bili su nečovekomerni, baš kao i nedostatak pratećih sadržaja.

Novi Beograd je rastao, ali još uvek nije bio prirastao za srca svojih žitelja.

Za to će morati da prođu decenije, da i priroda „proradi” u celokupnoj viziji urbanista. Protok vremena doneo je sa sobom rast zelenila koje je uporno sađeno i brižljivo negovano. Drveće je osvajalo blokove iznutra, ali je imalo žestoku konkurenciju u školama i vrtićima kojih je bilo po nekoliko u svakom bloku. Bloku koji je sa izgradnjom  trgovinskih sadržaja postao potpuno autonomna jedinica života. Ukoliko ste pak želeli da otisnete van njegovih međa, sve više linija gradskog prevoza činile su vam to lagodnijim procesom. Čak iako ako ste bili deo automobilskog buma sedamdesetih, za vas je bilo dovoljno parkinga, za razliku od centra grada.

Pa ipak, i ta vizija je bila ograničenog roka. Devedesete su napravile potpuni presek, kidajući veze sa modernom. Palanački duh arhitekture montažnih tržnih centara i kioska poremetio je Korbizjeovsku eleganciju „starog” Novog Beograda. Kola su se prenamnožila i prerasla parametre za parkiranje. Novo zelenilo je marginalizovano i zapostavljeno.

Dvehiljadite su raskid sa tradicijom samo pojačale dodatnim pogušnjavanjem izgrađene strukture gonjene beskrupuloznim kapitalističkim porivom za što manjim investicijama u javno zarad izvlačenja što većeg profita iz zgrada u duhu efikasnog starogradskog kompaktnog i polukompaktnog bloka. Novi Beograd je vetrio, ali nije prestao da raste. Naprotiv. Tranzicija mu je zauvek oduzela etiketu spavaonice sa brojnim poslovnim sadržajima koji su okrenuli špiceve na svim mostovima, nateravši ljude  sa desne obale Save da u potrazi za radnim mestom pređu na njenu levu stranu.

Sa prilivom para, Novi Beograd je maltene preko noći prestao da bude geto i postao elitno naselje. Cene kvadrata su rasle, izjednačavajući se sa nekada nedodirivim brdima i padinama Starog grada i Vračara. Starosna struktura stanovništva bespovratno se menjala, a sa njom i platežna moć žitelja najmnogoljudnije srpske opštine.

I upravo taj surovi zakon tržišta nekretnina postao je posle toliko decenija ono nikad izrečeno priznanje vizionarima sa polovine prošloga veka koji su maštali o novom gradu unutar grada. Oglasi i agenti za nekretnine tiho su i neprimetno konstatovali da Novi Beograd jednostavno sadrži sve što vam je potrebno na jednom mestu.

Škole, vrtiće. Prodavnice. Kancelarijski prostor.

Sve ono što je odavno imao i stari deo grada.

Ali za razliku od desne obale Save, ovde nije manjkalo najdragocenijeg resursa koji jedan grad i njegov građanin mogu da imaju.

Prostora.

Prostora za široke bulevare koji su u stanju da prime na desetine hiljada vozila više od onog za šta su bili projektovani. Prostora za nove mostove. Za parkiranje. Infrastrukturu.

Ali, to je tek delić onoga što prostor u urbanizmu nudi. Slobodni prostor daje mesta za zelenilo. Omogućava vam da ne gledate komšiji u prozor. Čini da vam stan ne bude u večitoj senci. Da vaše dete ima gde da izađe i da potrči bez da se oklizne u pseći/ljudski izmet ili naleti na kola. Provetrava vam životni prostor, uz temperaturu i mikroklimu za par stepeni povoljniju od starog dela grada.

Sve ono što Vračar, Stari grad i Neimar više nemaju. Što nikada i nisu imali. Što nijedan drugi projekat u ovom gradu nikada neće imati.

Te slobode koju je u istoriji beogradskog urbanizma samo Novi Beograd predvideo i do kraja je ostvario.

Taj tako nehumani humani Novi Beograd.

Taj vizionarski dragulj urbanizma .

Čista genijalnost srpskih arhitekata sa velikim „A”.

Prva i poslednja.

Vanvremenska.


SLIČNE TEME:
NEPODNOŠLJIVA LAKOĆA MEGALOMANIJE
KRV I SNEG
ARHITEKTA KOJI JE VOLEO VOZOVE

NEPODNOŠLJIVA LAKOĆA MEGALOMANIJE

Treći deo moskovskih dnevnika

Sve mi epohe lepo stoje - Moskva danas

Kada sam se u maniru svakog pravog štrebera pripremao za putešestvije u Moskvu kopajući po internetu i vodičima, bio sam spreman za malo veću i raskošniju verziju Bukurešta, koji sam posetio devedesetih godina prošloga veka. Široki bulevari, nečovekomerni trgovi i beskrajni nizovi identičnih socijalističkih stambenih blokova u gotskom stilu. I zbilja, od Moskve sam to i dobio. Ali i toliko toga pride!

Možda i najveći utisak iz posete ruskoj prestonici bila je neverovatna raznovrsnost arhitekture. Za grad koji bije glas da je surov u svojoj monumentalnosti, ta činjenica predstavljala je iznenađenje i otkrovenje. Jednom rečenicom, današnja Moskva nije više ona ista Moskva od pre dvadeset ili trideset godina.

Dva su osnovna razloga koja su omogućila potpunu graditeljsku renesansu u najsevernijem evropskom milionskom gradu. Prvi je potpuni otklon od dosadašnje urbanističko-arhitektonske prakse utemeljene na komunističkom modelu. Rusi, Rusija i Moskva vekovima su uništavali istorijske slojeve sa promenama političkih uređenja. Nekada su to radili sami, nebrigom i nemarom koji je donosio razorne požare, a češće su to radili strani okupatori. Jednom je to čak bila i kombinacija ova dva modela razaranja (samozapaljivanje 1812). Komunizam je u tom uklanjanju tragova prethodnih vekova bio najtemeljniji, uništivši čitave kvartove i dragocene crkve i manastire zarad prolaska ogromnih bulevara i bezličnih stambenih blokova za smeštaj miliona novopridošlih stanovnika. Posledica toga je bespovratan gubitak dobrog dela duha samog grada i opasan proces koji je, srećom, zaustavljen devedesetih, a potpuno preokrenut u ovom veku.

Svi mi stilovi lepo stoje - Crveni trg

Moskva je iz pepela svojih istorijskih aveti podigla veliki broj istorijskih objekata, pre svega religijskih. Crkve i manastiri su rekonstruisani na osnovu starih planova i fotografija, ali se na tome nije stalo. I postojeći oronuli pravoslavni hramovi dobili su novi život programom obnove i sanacije, zablistavši tako punim sjajem posle skoro čitavog veka. Ukupan broj crkava koje Moskva poseduje nadmašuje čak i onaj koji se može videti u Rimu, dajući pritom ljudima iz struke i običnim turistima priliku da izbliza zavire u jedinstveni „ruski” ckrveni stil, kombinaciju azijskih i baroknih dekorativnih i konstruktivnih elemenata.

Revitalizacija i rekonstrukcija predstavljaju, međutim, samo jednu polovinu tajne moskovske arhitektonske i urbanističke renesanse. Za razliku od prethodne ekipe neimara, moderni gradski oci  odlučili su da ne ponove njihovu grešku i u potpunosti zaustavili proces graditeljskog revanšizma. Rezultat je nešto istinski jedinstveno i na specifičan način veoma šarmantno.

Više nego ikada dosad u svojoj istoriji, Moskva je jedna neverovatna mešavina arhitektonskih stilova i epoha. I ti stilovi i te epohe stoje jedni pored drugih potpuno ravnopravno, bilo da je u pitanju srednjovekovna crkva, staljinistička administrativna zgrada ili neki sasvim moderan objekat futurističkog izgleda. Sve to zajedno čini spoj koji se retko može sresti i u arhitektonski cenjenijim gradovima, jedan kompozicioni kuriozitet i dragoceni uvid u genezu istorijskog i vizuelnog identiteta Moskve.

Ruski parlament, modernizam unutar zidina srednjovekovnog Kremlja

Obnova i razvoj predstavljaju, dakle, drugu polovinu osnovnih postulata na kojima počiva moderna ruska građevinska industrija. Kada je u pitanju proces obnove, interesantno je i veoma značajno da se ne obnavljaju samo bogomolje, već se to čini i sa brojnim javnim prostorima. Naime, lokalna vlast je nakon ekspanzije novih stambenih i poslovnih kvadrata devedesetih prevazišla postulate liberalnog kapitalizma i pristupila sveopsežnom podizanju javnog interesa u urbanizmu na noge. Pomoć u tom procesu su imali i u vizijama velikih parkova i širokih pešačkih tokova socijalističkih planera. U Moskvi se trenutno obnavlja ili se obnovilo svih 59 (pedeset i devet!) parkova, mnogobrojne sekundarne i tercijarne kolske saobraćajnice se pretvaraju u pešačke zone, a  prvi put u svojoj novijoj istoriji, grad silazi na obale istoimene reke koja protiče kroz njega. U tome se pomoć traži i od stranih planera, što za posledicu ima skandinavsko-holandski šmek priobalja uz park Gorki i novu Tretjakovu galeriju.

Park Caričino

Dah modernog i kosmopolitskog prisutan je ne samo u trajnim urbanističkim zahvatima već i u programu sveopšte bicklizacije, kao i u privremenim postavkama, izložbenim prostorima i manifestacijama koje se svakoga dana odvijaju u moskovskim parkovima i pešačkim zonama.  Prvi put u skorijoj istoriji, građani Moskve željno izlaze na površinu svog grada i u njemu uživaju i na načine koji u sebi ne nose premisu putovanja sjajnim sistemom podzemnog metroa. Naličje se ogleda u strahovitim gužvama u parkovima i na ulici u povoljnim meteo uslovima ili u nedostatku uređenih biciklističkih staza u gradu, ali to ne umanjuje sveukupni utisak da se nalazite u nekom Njujorku  sa predistorijom.

Ruku pod ruku sa obnovom, ponosno korača i razvoj podgrejan plamenom dolara zarađenih rekordnim eksploatacijama nafte, gasa i rudnih bogatstava, koji su na noge podigli ekonomski posrnulog giganta u poslednjoj deceniji. Količina novca koji se u Moskvu ulaže je prosto zaslepljujuća. Gotovo da ne postoji deo grada koji nije raskopan ili niz objekata bez barem jedne zaštitne cirade što skriva neko novo gradilište. Obilaznice, metro linije, javni prostori i objekti, moderne poslovne i stambene zgrade i kompleksi se takmiče u svojoj raskošnosti i nekoj novoj megalomaniji stvorenoj da iskažu sjaj i snagu modernog ruskog društva.

Moskovski „Siti”, grupacija od 6 poslovnih kula visine preko 200 metara sada dominira ruskom prestonicom iz svake tačke grada. Preko 300.000 kvadrata poslovnog prostora do pre godine postojalo je samo na papiru poznatih svetskih arhitekonskih biroa, a sada su stvarnost i novo obeležje panorame grada. Iako izbliza deluju surovo i fascinantno, tih šest kula ipak nije urbanistički bačeno iz kosmosa bez prethodnog analiziranja prigodne lokacije za tako jednu odsečnu i dramatičnu intervenciju u gradskom tkivu. „Siti” je smešten daleko od istorijski značajnih celina i objekata, uz obalu reke i kao novi magnet atraktivnosti predviđen da oživi čitav jedan deo grada.

Moskovski ''Siti'' ili ''Yes, we can'' moto ruske arhitekture i urbanizma

Da sve ne bude idealno, pobrinula se najnovija ekonomska kriza prouzrokovana sankcijama Zapada i obaranjem cene nafte, koja je uspela da uspori neumitni točak napretka i razvoja. Pa ipak, jedan tako veliki i moćan sistem je u svojoj istoriji preživeo  i teže stvari, te se zbog celokupne svetske ekonomije i kulturne baštine nadam da će to uspeti i ovaj put. Bilo bi sjajno posetiti Moskvu u istom vernom društvu i za 20 godina, videti dokle se ovaj fascinantni grad razvio i obići naše perfektne domaćine. I verovatno podjednako interesantno kao i u leto 2014.

SLIČNE TEME:

ARHITEKTA KOJI JE VOLEO VOZOVE
KRV I SNEG

ТРЕЋА СРБИЈА (in memoriam 1999-2013)

Сматрам себе младим човеком модерних схватања, који говори један светски језик, користи компјутер и интернет и који је имао ту срећу да пропутује добар део Старог континента. Заљубљеник сам у западноевропску културу, историју, архитектуру, филм, популарну музику. ''Друга'' Србија би била поносна на тај мој део личности.

Са друге стране, у мени је непоколебљиво укорењен и православни, хетеросексуални Србин, патриота и националиста. Не фашиста, не митоман, не фанатик. Клерика без, што би рекли млади. Србију волим, европску културу поштујем. Поједине суседе који нам раде о глави вековима не волим, али ни не мрзим. ''Прве Србије'' у себи се не стидим.

Тачно пре 14 година, та Прва и Друга Србија у мени су се судариле на небу изнад Србије. А цех је платила она Србија која је једина и истински 100% била моја. Трећа Србија. Она Србија која је била бесна на првосрбијанце који су дозволили да дође до тога да нам бомбе падају по главама 78 дана и ноћи. Она Србија која је презирала другосрбијанце који су говорили како је то сасвим заслужено и навијали да буде још бомби, само да би збацили оне прве са власти и они зајахали на њихово место. Најчешће са безбедне удаљености.

Првосрбин у мени је тада мрзео ту колевку цивилизације, Европу, због незапамћене одмазде над једним малим народом који је за балканско крвопролиће био (барем) подједнако крив као и Хрвати, муслимани и шиптари који су имали сву могућу њену подршку. Другосрбин је знао да смо доживели превише пораза и направили превише погрешних корака у претходним годинама да бисмо прошли некажњено. Трећесрбин је био забезекнут суровошћу казне и као и увек дотад све окретао на шалу, спрдњу, црни хумор, знајући да ће засигурно полудети ако буде заиста отворио очи и погледао добро око себе.

78 дана и ноћи су нестајали српски војници и војска, обични људи, грађевине, некада моћни индустријски гиганти, мостови. Нестајали су и снови о нормалном животу, како у Србији, тако и као делу европске породице. Прва Србија је била претучена на смрт од стране велике и моћне Европе и њене новокомпоноване варијанте, Америке, тако да се више никада не опорави и  не подигне главу. Друга Србија је била у тешкој депресији упркос победи, јер је увидела да нас та врла Европа заправо не жели и да нас изгледа никада није желела. Трећа Србија је немо посматрала смену Србија на власти. Знала је да после деценије инаћења првосрбијанаца следи деценија спеологије по европским колонима која неће донети ништа до даљег понижења силованог леша Србије.

Увидела је Трећа Србија да нема за кога да гласа, јер су се сви редом сврставали на прву или другу, јасно дефинисану страну. Нико од српских политичара није имао толико мозга, такта и гонада да игра најтежу игру, на обе столице. Да затеже и попушта у зависности од околности, да бежи од екстрема. ''Црвени'' и ''црни'' нису успели инаћењем да спрече поробљавање Србије. ''Жути'' нису успели да се потпуним предавањем приближе поробљивачима. Поједини ''црвени'' и ''црни'' су успели чак да направе трансфер у ''жуту'' екипу, без успеха за било кога сем за њих саме. Трећа, ''бела'' Србија (је) без речи посматра(ла) српски брод како незадрживо тоне разапет између својих крајности, без решења на овој или оној страни. Трећа Србија, инертна, интровертна, недовољно агресивна, без стручног кадра да је предводи. Чак ни сада, када подсвест све већег броја Срба почиње да се буди из дводеценијског сна у заблудама ''Матрикса'' Првих и Других Срба. Сада, 14 година од 24. марта 1999. и прве ''шизеле'' коју је моја генерација и она пре ње чула за живота.

И баш због тога не желим да се сруши зграда Генералштаба и замени неким модерним делукс хотелом. Не толико због тога што је сматрам једном од три најлепше и најнапредније грађевине у јединој ери српске архитектуре када је она била део развијеног света, када је и нека Трећа Србија стидљиво показала свој лик и ван граница ове земље. Желим је за споменик. Споменик пропасти Треће Србије, споменик поразу политика Прве и Друге Србије, опомену за будуће генерације да памте, да не би у забораву нестале и да не би поновиле исте грешке првих и других, односно инертност трећих. Да им се не би десило исто што и нама, што је врло извесно уколико се ништа у свести не буде мењало. Да амбасадори свих тих ''развијених и демократских'' земаља које су нас три пролећна месеца немилосрдно убијале, рушиле и зрачиле за наше добро ипак морају сваки дан да прођу поред тог тихог подсетника њихових злочина над свима нама. Чисто да не испадне да смо се баш сви сами поубијали, мада смо томе (не)мало и сами допринели. Да сви следећи станари Владе Србије морају да гледају опомену погрешних процена својих претходника. И да Београђани, познати по томе што шетају из ових и оних разлога, макар и невољно морају да свакодневно пролазе поред епитафа своје инертности и незаинтересованости.