KRV I SNEG

Drugi deo moskovskih dnevnika

Pored sistema javnog prevoza, obeležje svakog velikog grada jeste i njegova istorija. Ta istorija se obično može podeliti na dve glavne celine. Muzeje i arhitekturu. Iako se originalnošću svojih kolekcija ne može porediti sa Parizom ili Madridom, Moskva  ipak duboko u sebi krije neke istinski fascinantne postavke.

Jedan od skrivenih moskovskih muzejskih dragulja, onaj posvećen kosmonautici

Kolega koji je posetio rusku prestonicu pre mene poručio mi je da za moje interesovanje prema ratnoj istoriji nema boljeg grada od Moskve. I bio je u pravu. Toliko „gvožđurije” se ne može naći na jednom mestu ni u turistički mnogo popularnijim destinacijama. I to nije slučajno, kao ni odanost Rusa i Moskovljana prema svojoj ratnoj istoriji.

A istorija se u prethodna dva veka u Rusiji ciklično ponavljala. Svakih 50 ili 100 godina, neka od svetskih velesila namerila bi se da prisvoji ogromne ruske resurse i u tom pohodu bi imala s početka uspeha, s obzirom da bi najčešće zaticala rusku državu nepripremljenu za rat. Ogromna prostranstva bi braniocima kupovala vreme za neophodno organizovanje vojnih snaga i proizvodnju naoružanja. Prelomne tačke promene plima sukoba najčešće bi se dešavale pred Moskvom i, po nepisanom pravilu, Rusima bi surova klima zimskog perioda godine donosila preko potrebnu prednost na bojnom polju.

Jedan od takvih prelomnih događaja bila je i Borodinska bitka u rusko-francuskom ratu 1812. godine, u kojoj je u jednom danu poginulo 70.000 od ukupno 250.000 vojnika koji su učestvovali u boju. Snage branioca pod komandom maršala Kutuzova doživele su poraz, jer su morale da Moskvu prepuste Napoleonu, ali je cena pobeda bila strašna. Još strašnija je postala odlukom Rusa da sami spale Moskvu i time isteraju Francuze iz svoje prestonice na surovu zimu za koju nisu bili pripremljeni. Pirov trijumf značio je i početak kraja slavnog imperatora, koji je bio samo jedan u nizu vojskovođa koji će svoju krv proliti po ruskom snegu.

Svemu tome posvećen je i nadasve originalni Muzej panorame Borodinske bitke, kružna građevina koja na svom unutrašnjem zidu krije najveću dioramu na svetu, dugačku preko 120 i visoku skoro 15 metara. Diorame su specijalitet ruskih izložbenih prostora, kombinacija velikog oslikanog platna, fizičke strukture, zvučnih i svetlosnih efekata koji vam u tri dimenzije dočaravaju delić atmosfere značajnih istorijskih trenutaka. Iako nastala pre 102 godine, ova najveća slika na svetu i dan-danas živopisno svedoči o Napoleonovom monumentalnom porazu, kao i prvog dana.

Delić ogromne diorame Borodinske bitke

Muzej velikog otadžbinskog (Drugog svetskog) rata svoju monumentalnost gradi već samom lokacijom. On je smešten između velikog parka i ogromnog trga sa istim imenom, a do njega ćete doći prošavši pored obeliska visokog 146 metara posvećenom svim bitkama za oslobađanje Rusije od nacizma.

Unutar same zgrade, zadatak da na adekvatan način prikaže stradanje i požrtvovanje ruskog naroda u Drugom svetskom ratu na sebe preuzima kolekcija od više hiljada odevnih predmeta, komada naoružanja, maketa i fotografija, te nekoliko manjih diorama. Naglašeno skromno „ćoše” posvećeno Saveznicima jasno oslikava istorijski stav koji su narodi sa ovih prostora zauzeli prema najvećem konfliktu u istoriji čovečanstva. U Drugom svetskom ratu su Rusi podneli najveće žrtve i sami pobedili Nemce. Ako u saveznike ne računamo zimu, kao već osvedočenog krvnika ruskih neprijatelja.

Pa ipak, cena oslobođenja bila je strahovita. Od 60 miliona poginulih i nestalih u čitavom ratu, čak 30 miliona stradalih su Rusi. Antagonizam između nemačkog i ruskog naroda naročito je opipljiv u glavnoj sali trećeg po redu muzeja posvećenog ratnoj istoriji.

Diorame su ruski specijalitet kada su muzejski eksponati u pitanju

Centralni muzej ruskih oružanih snaga pokriva period od formiranja kozačke stajaće vojske do moderne vojne opreme. Poređan hronološki, u detaljnosti svoje postavke nadilazi čak i Muzej otadžbinskog rata. Diorame su manje, ali je zato izbor ostalih eksponata raskošniji. Opet je najveći deo postavke posvećen Drugom svetskom ratu, a epska pobeda kod Staljingrada je dobila i zasebnu prostoriju, kojom dominira eksponat koji ledi krv u žilama. Pod svetlima reflektora i zaštitnim staklom čuva se komad peska sa obale Volge, na kojoj su izginule hiljade vojnika Crvene armije. Pa ipak, sve to će biti ništavno prema velikoj sali, sa stotinama zaplenjenih nemačkih ratnih zastava, slomljenim nacističkim orlom skinutim sa Rajhstaga i hiljadama imena heroja Crvene armije uklesanim u zidove.

Panorama Centralnog muzeja ruskih oružanih snaga

Za razliku od prethodnog muzeja, ovaj će vam dati mogućnost da otkrijete i posleratnu rusku tehniku, da vidite olupinu američkog špijunskog aviona U-2 Gerija Pauersa i prozor sa tragično nastradale nuklearne podmornice „Kursk”. Prava poslastica će vas, međutim, sačekati u zadnjem dvorištu, gde se krije neverovatna kolekcija ruskog naoružanja u periodu od Drugog svetskog rata do danas. Ovde će akcenat biti na artiljerijskim i raketnim sistemima, te oklopnim vozilima, dok će avioni i helikopteri ipak zasluživati zaseban muzej. I to kakav!

Muzej ruskog vazduhoplovstva u Moninju istinski je vredan dvosatnog truckanja „električkom” (prigradskim vozom) i pešačenja kroz istoimeni gradić do starog vojnog aerodroma, koji sada služi kao poslednja stajanka SVEGA što su ruski konstrukcioni biroi iznedrili nakon Drugog svetskog rata. Jedni pored drugih stoje strateški bombarderi „tupoljeva”, „milovi” helikopteri, lovci „miG”, „suhojevi” jurišnici i izumrli avioni „jakovljeva” i „lavočkina”. Pored vojnih letelica, na stajanci se nalaze i retki primerci „Iljušina” za civilni saobraćaj i prvi supersonični putnički avion na svetu, „tupoljev” Tu-144. U malenoj i oronuloj hali krije se i par unikatnih prototipova međuratnih aviona za obaranje rekorda „antej” i  bombarder iz Prvog svetskog rata „Ilja Muromec”. Jedinstveni primerci su i na stajanci, uključujući tu i najveći ikada i najveći helikopter trenutno u upotrebi u svetu, kao i hipersonični prototipovi iz biroa „mjašičev” i „suhoj” ,koji nikada nisu ni poleteli.

Moninjo - upamtite to ime!

Da Rusi nisu ostali samo na osvajanju ovozemaljskog neba govori i  Muzej kosmonautike. Prvi satelit u svemiru, prvi pas i prvi čovek u kosmosu stoje rame uz rame sa dokumentima koji svedoče o nastanku prve svemirske stanice, prvom izlasku u kosmos iz svemirskog broda, kao i prvim sondama na Mesecu, Veneri i Merkuru, koje je lansirala čovekova ruka. Doprinos ruskog naroda izučavanju astrofizike i principa kosmonautičkog putovanja je nemerljiv, a o njemu simbolično govori možda i najefektniji spomenik u glavnom gradu Rusije. Titanijumska raketa ustremljena ka zvezdama dominira trgom ispod kojeg se nalazi muzej i predstavlja remek-delo vajarstva skladno uklopljenog u okolnu arhitekturu.

Ali, o moskovskoj arhitekturi nekom sledećom prilikom...

SLIČNE TEME:

ARHITEKTA KOJI JE VOLEO VOZOVE

ARHITEKTA KOJI JE VOLEO VOZOVE

Prvi deo moskovskih dnevnika

FOTO: cambooth.net 

Od kad sam počeo da putujem, mesto broj jedan na mojoj listi gradova za posetiti pre smrti zauzima Moskva. Preciznije, zauzimala je do pre nekoliko meseci kada sam je konačno i obišao, ispunivši time najveću želju neugasivog poroka obilaska novih meridijana i upoznavanja novih kultura.

Zašto baš Moskva?

Zbog prostranstva, megalomanije, istorije, muzeja, vojnih muzeja i zbog – vozova. Preciznije, metroa.

Kao dete sam maštao da budem pilot i astronaut. Kao srednjoškolac, za arhitekturu sam se odlučio tek nakon bombardovanja srpskih mostova u proleće 1999. Kao student, sačekao sam do četvrte godine studija da bih shvatio da je urbanizam ta uža specijalnost ogromnog arhitektonskog polja znanja kojom želim da se bavim u životu i ceo moj život. Kao urbanista, trebalo mi je nekoliko godina da bih razvio poseban fetiš ka šinskim kapacitetnim sistemima javnog gradskog prevoza, od kojih je najpoznatiji vid metro.

Moskovski metro sistem je najveći na svetu.

Da, najveći. Sa 12 linija i 185 stajališta dnevno preveze između 8 i 9 miliona putnika. Više nego londonski i njujorški sistem zajedno. Više od jedne Srbije dnevno. Više od jednog celokupnog Pariza. Dnevno.

No, to su suvoparne cifre na papiru. Kako izgleda kontakt sa moskovskim Metropolitenom iz prvog lica? Kao i svaki metro-sistem, u pitanju je slika i prilika organizovanosti jednog grada, njegovih tehnoloških i civilizacijskih dostignuća, kao i ogledalo higijene i svesti njegovih građana.

Put do Metropolitena nas je vodio preko „„Aeroekspresa”, prigradskih vozova koji metro-sistem povezuju sa tri moskovska aerodroma. U pitanju su bile besprekorno čiste i ganc nove kompozicije klimatizovanih električnih vozova koji saobraćaju na svakih pola sata. Cena karte za vožnju u jednom smeru iznosi oko 5 evra. Naš „Aeroekspres” nas je ostavio na stanici Kijevskaja i odatle kreće naš silazak u Moskvu ispod Moskve, njen metro.

Jedan tipičan popodnevni špic u moskovskom metrou

Iako je u pitanju bilo rano jutro, Metropoliten je već vrio. Kijevskaja je stanica na kružnoj liniji i kao takva je mesto presedanja. Zahvaljujem Bogu što znam ćirilicu, pošto je skoro sve na njoj. Oznake na engleskom ne postoje, dok boje i označavanja na podu pomažu. Lavirint stepeništa i eksalatora je na početku zbunjujuć, ali naši sjajni domaćini uskaču i daju prve instrukcije. Arhitekta u meni sa svakim pređenim metrom se sve bolje i bolje orijentiše, nalazeći logiku u premošćavanju metro linija na različitom nivou. Još kada bih naučio to jedno slovo razlike između reči za ulaz i izlaz (выход-вход), bilo bi sjajno. Ali vremena za mnogo razmišljanje nema, baš kao ni za uživanje u arhitekturi same stanice. Stiže voz. Po dizajnu, reklo bi se iz sedamdesetih (ispostaviće se iz 1976) i veliki displej na početku perona se poništava. Reka ljudi izlazi, ustupajući mesto drugoj reci. Svi strpljivo čekaju sa desne strane i bez guranja, ali efikasno staju u kompozicije. Nema trčanja, jer je sledeći voz tu za 60 do 135 sekundi. Možete sat da navijate po tom tempu.

A tempo je istinski zastrašujuć, pogotovo u špicu. Svaki voz u sebi krije hiljade ljudi, kao i mnogo od njihovih navika. Pored vrlo striktnog poštovanja staničnog i vagonskog bontona, sve je veoma čisto. Nije novo, ali je savršeno čisto. Nema grafita, polupanih i vandalizovanih  kompozicija, nema guranja, psovanja, pljuvanja, ali ni toaleta. Zato ima zasebnih jedinica tzv. „Metro policije”. Starijima, ženama i deci se mesta ustupaju bez pogovora. I čita se. Stalno se čita. Bilo da su u pitanju analogne ili digitalne verzije knjiga, one su u rukama skoro svakog drugog-trećeg putnika, bez obzira na godine. Tu, u vagonima, takođe spoznajete jedan od aspekata veličine ovog grada.

Moskva je epicentar jednog čitavog drugog dela planete.

Rusi koji govore i izgledaju kao Mongoli, Rusi koji govore i izgledaju kao Arapi, Rusi koji govore i izgledaju kao Japanci, Kinezi... Sijaset nacija, rasa i kultura koje se sve sustiču u gradu ispod grada – moskovskom metrou.

Kako nam je huk vozova i žagor dijalekata ruskog neprimetno i lako postao deo svakodnevice, mogli smo da se posvetimo i posebnoj podtemi moskovskog metroa i jednoj od najvećih turističkih atrakcija prestonice najveće zemlje na svetu.

Stanicama metroa.

Obilazak najlepših metro stanica vam može oduzeti i čitav jedan dan

Izgradnja metroa je započela 1935. godine, a već 1937. je prevozio milion putnika dnevno. Mi smo imali tu sreću da budemo smešteni na „zelenoj”, tj. drugoj najstarijoj liniji, koja je svoj život otpočela 1938. godine. Do kraja Drugog svetskog rata svaka stanica je predstavljala arhitektonsko remek-delo za sebe. Majakovskaja, Komsomolskaja, Elektrozavodskaja, Prospekt Mira, Arbackaja – da navedemo samo neke od najlepših. Od hladnih i jednostavnih modernih mermernih odaja do raskošnih baroknih frizova, lustera i skulptura sa rodoljubivom tematikom. I sve čisto, okrečeno i održavano. Kolika je ljubav Moskve prema svom podzemnom bratu blizancu govori i činjenica da smo posetili stanicu Teatralnjaja, koja je građena i izgrađena tokom Drugog svetskog ili kako Rusi kažu, Velikog otadžbinskog rata.  Metro je bio i mesto Staljinovog štaba tokom opsade Moskve 1941, a u popularnoj literaturi je možda najzanimljivije odslikan u futurističkim postapokaliptičnim romanima Dmitrija Gluhovskog, „Metro 2033” i „Metro 2034”.

Nakon 1945. kreativni izraz u oblikovanju stajališta metroa ustupio je mesto funkcionalnosti i rapidnom rastu Moskve, te su tako arhitekte obeležavale tek poneku stanicu, poput one posvećene Dostojevskom ili najdublju stanicu na svetu, Park Pobede koja se nalazi na dubini od 97 metra, do koje vode eskalatori dugački 126 metara niz koje se do dna spuštate punih 7 minuta.

Obišavši 11 od 12 linija možemo sa sigurnošću tvrditi da budućnost moskovskog Metropolitena izgleda sjajno i blistavo. Vozila se uveliko modernizuju, grade se nove trase, među kojima je najsvežija ona koja povezuje „Siti” sa centrom grada, kao i nadzemni „monorejl” na stubovima od TV-tornja „Ostankino” do Muzeja kosmonautike.

Ali, nadzemna Moskva i njeni muzeji su deo neke druge priče o ovom neverovatnom gradu, koja zaslužuje novih 1000 kucanih karaktera. Barem.

'