NAJHUMANIJI NEHUMANI GRAD

O tome zašto volim Novi Beograd

FOTO: novosti.rs

Velika spavaonica. Betonska džungla. Nehumani geto. Kraj sveta.

I zaista, Novi Beograd je sve to bio kada je polaganje kamena temeljca za hotel „Jugoslaviju” obeležilo  zvanični početak njegove gradnje. I kao i svaki početak, i ovaj je bio težak.

Močvara između razrušenog starog dela grada i dalekog Gardoša izgledala je te 1947. kao mesečev pejzaž. Niko nije verovao da će se tu ikada išta izgraditi. Još manje da će ljudi tu hteti da žive.

Isprva i nisu. Dobijali su tu stanove i prihvatali bilo kakav smeštaj. Prihvatali su da budu kraj grada, enklava u moru peska, tako blizu centra, a tako daleko. Sa civilizacijom su ih povezivale tek par tanušnih betonskih traka prvih stidljivih nagoveštaja bulevara.

Ni prvi objekti nisu bili bogzna šta. „Paviljoni” od cigle, bez liftova i centralnog grejanja nisu izgledali ni najmanje reprezentativno. Ali se graditelji nisu predavali. Nasipali su deo po deo močvare, napadali pesak i vodu, mukotrpno stvarajući ortogonalnu mrežu blokova u dominantnom pravcu severozapad-jugoistok.

Oni oko današnje opštine Novi Beograd bili su prvi koji su na nešto ličili. Koncept je bio postavljen. Slobodnostojeći objekti u otvorenom bloku, sa tri osnovna volumena zgrada: dugačke četvorospratnice i osmospratnice, uz poneku kulu kao vertikalni akcent u panonskoj ravnici. Veliki zeleni i slobodni prostori.

Ti probni blokovi oko „Fontane” ubrzo su se spojili su se sa „paviljonima” i zaokružili prvu urbanu celinu. Nije to bilo loše, ali jo[ uvek nije predstavljalo ono pravo. Za to su bili zaslužni nekvaltetni materijali i nemaštovitost u izboru vizuelnog identiteta. Bio je potreban dodatni iskorak.

On stiže u formi prvih kapitalnih objekata javne namene, palate SIV-a, zgrade opštine i prvog, pravog modernog gradskog landmarka, solitera Centralnog komiteta. Bio je to signal da Novi Beograd neće biti samo spavaonica, već i nešto više od toga. A kad smo kod spavanja, potreba za sve većim brojem kreveta je bila sve snažnija.

Beograd se izvlačio iz post-ratne depresije i bede i sada je bujao. Ljudi iz čitave zemlje slivali su se u prestonicu. Trebalo ih je skućiti i učiniti to što pre. Deo je otišao na obalu Save, u blokove 45 i 70, ali čak ni to nije bilo ono pravo.

Ono pravo dešavalo se u centru najmlađe beogradske opštine. Tu je u  devet centralnih blokova (21, 22, 23, 28, 29 i 30) močvarna pustara na ušću dveju reka najzad poražena. Koncept prefabrikacije dostiže svoj vrhunac u vidu potpuno identičnih blokova kada je fizička forma u pitanju. Sa druge strane, podstiče se kreativna sloboda arhitekata, dozvoljavajući potpuno različitu vizuelnu interpretaciju modernističkih staklenih fasada.

Novi Beograd je dobio svoje srce.

Krvotok je sledio za njom, granajući se na široke bulevare između velikih blokova prosečne dimenzija 800x400m. Širina i prostranstvo bili su nečovekomerni, baš kao i nedostatak pratećih sadržaja.

Novi Beograd je rastao, ali još uvek nije bio prirastao za srca svojih žitelja.

Za to će morati da prođu decenije, da i priroda „proradi” u celokupnoj viziji urbanista. Protok vremena doneo je sa sobom rast zelenila koje je uporno sađeno i brižljivo negovano. Drveće je osvajalo blokove iznutra, ali je imalo žestoku konkurenciju u školama i vrtićima kojih je bilo po nekoliko u svakom bloku. Bloku koji je sa izgradnjom  trgovinskih sadržaja postao potpuno autonomna jedinica života. Ukoliko ste pak želeli da otisnete van njegovih međa, sve više linija gradskog prevoza činile su vam to lagodnijim procesom. Čak iako ako ste bili deo automobilskog buma sedamdesetih, za vas je bilo dovoljno parkinga, za razliku od centra grada.

Pa ipak, i ta vizija je bila ograničenog roka. Devedesete su napravile potpuni presek, kidajući veze sa modernom. Palanački duh arhitekture montažnih tržnih centara i kioska poremetio je Korbizjeovsku eleganciju „starog” Novog Beograda. Kola su se prenamnožila i prerasla parametre za parkiranje. Novo zelenilo je marginalizovano i zapostavljeno.

Dvehiljadite su raskid sa tradicijom samo pojačale dodatnim pogušnjavanjem izgrađene strukture gonjene beskrupuloznim kapitalističkim porivom za što manjim investicijama u javno zarad izvlačenja što većeg profita iz zgrada u duhu efikasnog starogradskog kompaktnog i polukompaktnog bloka. Novi Beograd je vetrio, ali nije prestao da raste. Naprotiv. Tranzicija mu je zauvek oduzela etiketu spavaonice sa brojnim poslovnim sadržajima koji su okrenuli špiceve na svim mostovima, nateravši ljude  sa desne obale Save da u potrazi za radnim mestom pređu na njenu levu stranu.

Sa prilivom para, Novi Beograd je maltene preko noći prestao da bude geto i postao elitno naselje. Cene kvadrata su rasle, izjednačavajući se sa nekada nedodirivim brdima i padinama Starog grada i Vračara. Starosna struktura stanovništva bespovratno se menjala, a sa njom i platežna moć žitelja najmnogoljudnije srpske opštine.

I upravo taj surovi zakon tržišta nekretnina postao je posle toliko decenija ono nikad izrečeno priznanje vizionarima sa polovine prošloga veka koji su maštali o novom gradu unutar grada. Oglasi i agenti za nekretnine tiho su i neprimetno konstatovali da Novi Beograd jednostavno sadrži sve što vam je potrebno na jednom mestu.

Škole, vrtiće. Prodavnice. Kancelarijski prostor.

Sve ono što je odavno imao i stari deo grada.

Ali za razliku od desne obale Save, ovde nije manjkalo najdragocenijeg resursa koji jedan grad i njegov građanin mogu da imaju.

Prostora.

Prostora za široke bulevare koji su u stanju da prime na desetine hiljada vozila više od onog za šta su bili projektovani. Prostora za nove mostove. Za parkiranje. Infrastrukturu.

Ali, to je tek delić onoga što prostor u urbanizmu nudi. Slobodni prostor daje mesta za zelenilo. Omogućava vam da ne gledate komšiji u prozor. Čini da vam stan ne bude u večitoj senci. Da vaše dete ima gde da izađe i da potrči bez da se oklizne u pseći/ljudski izmet ili naleti na kola. Provetrava vam životni prostor, uz temperaturu i mikroklimu za par stepeni povoljniju od starog dela grada.

Sve ono što Vračar, Stari grad i Neimar više nemaju. Što nikada i nisu imali. Što nijedan drugi projekat u ovom gradu nikada neće imati.

Te slobode koju je u istoriji beogradskog urbanizma samo Novi Beograd predvideo i do kraja je ostvario.

Taj tako nehumani humani Novi Beograd.

Taj vizionarski dragulj urbanizma .

Čista genijalnost srpskih arhitekata sa velikim „A”.

Prva i poslednja.

Vanvremenska.


SLIČNE TEME:
NEPODNOŠLJIVA LAKOĆA MEGALOMANIJE
KRV I SNEG
ARHITEKTA KOJI JE VOLEO VOZOVE

IZNAD VREMENA

O najvećem koji je ikada postojao

FOTO: i.ytimg.com

„Reciklaža” – označava pretvaranje materijala u novi proizvod i njegovo ponovno korišćenje.”

U svetu umetnosti predstavlja ponovno korišćenje fragmenata ili celokupnih starijih materijala u nedostatku novih ideja. U muzici, reizdanja i iznošenje na svetlost dana do sada nepoznatih snimaka ili materijala benda/izvođača. Po pravilu, takva reizdanja donose kratkotrajnu finansijsku korist izdavačima, ali i malo toga vrednoga i novoga fanovima. Takav je slučaj i sa svežim snimkom poslednjeg koncerta EKV-a, „Iznad grada”.

„Ekatarina Velika” je jedna završena priča. Po mnogočemu najblistavija i najstrašnija rokenrol priča sa ovih prostora. Strašna zbog činjenice da nijedan bend iz bivše Jugoslavije nije tako surovo i brutalno nestao sa lica ove Zemlje popu Milana, Magi, Bojana i Vd-a. Blistavu, jer i posle 20 godina nakon njenog raspada, fragment njenog stvaralaštva, otisak na magentofonskoj traci može u ovoj zemlji da bez većih problema postane najprodavaniji nosač zvuka u eri nestajanja nosača zvuka kao fizičkog entiteta.

O „Ekatarini” se skoro sve zna. Albumi, kompilacije, živi snimci, dokumentarci. I dok su pesme i spotovi svedočanstvo njihovog rada, filmovi, emisije i dokumentarci svoj fokus bacali su na samu sudbinu grupe, time prenebrežući najznačajniji segment koji je nakon beogradskog benda ostao da odzvanja u večnosti.

Uticaj.

Nisam bio savremenik Milana i ostalih. Muzika me je pod svoje uhvatila u prvoj godini gimnazije, a tada se nažalost već navršavalo dve godine od odlaska frontmena „EKV-a”. A kao i mnoge dobre stvari u životu, ulazak tog neponovljivog zvuka i lirike u svakodnevicu jednog tinejdžera koji je tek stvarao svoj muzički ukus desio se sasvim slučajno.

Presnimavajući kasete kod mog najboljeg drugara iz gimnazije, koji je tada posedovao čudo tehnike zvano dvokasetaš, u moj posed su došle tri kompilacije. „Riblja čorba” je bila nekako logičan izbor svakog buntovnog adolsecenta, takoreći klasika. „Van Gog” je bio (i ostao) idealan bend za taj uzrast i (samo) početni stepenik ka ozbiljnijem zvuku. A taj „ozbiljniji zvuk” je došao maskiran u omotu kompilacije „Galije”, u kom (na svu sreću) nije bilo ni „G” od „Galije”.

Pokasapljen kraćim trajanjem kasete i nepoznavanjem tehnologije (noise reduction ostao uključen), u moj vokmen je preko noći uleteo miks uglavnom starijih mračnih i filozofskih pesama o gradu, ljubavi i životu uopšte poznatiji pod nazivom „Ekatarina Velika”. Hipnotički „Aut”, lirska „Modro i zeleno” i živahna „Tatoo” predstavljale su nešto sasvim drugačije od onoga sa čime sam se do tada susretao.  Stihovi su bili kratki, bez rime, ali efektni u svojoj osnovnoj nameri.

Terali su me da razmišljam o njima i terali su me da ih zamišljam.

A Milan je, shvatio sam to veoma brzo, bio jedan od onih ljudi koji slikaju rečima. Bilo da je u pitanju bio skrajnuti pasaž („Platforme”), otvorena ulica („Budi sam na ulici”), školsko dvorište („Geto”) ili čitav grad („Sarajevo”), rođeni Zagrepčanin koji je odrastao u Sarajevu, a svoje najbolje godine proveo u Beogradu, znao je sve da ih pretoči u slike. A te slike je pokretao rokenrol sastavom pojačanim klavijaturama.

Za tinejdžera, dobitna kombinacija. Za tinejdžera koji je voleo (i dalje voli) da čita, analizira i sakuplja podatke, neponovljivi spoj kojem ću se vraćati u godinama koje su sledile.

A godine koje su sledile su donele svakonedeljnu posetu berzi diskova kod „SKC-a” i marljivo kompletiranje diskografije „Ekatarine”. I tu je prva kupljena kaseta bila prelomna. „Par godina za nas”, direktan pogodak u vrhunac komercijalnog zvuka prožet legendarnim hitovima (naslovna numera, „Krug”, „Sinhro”, „Pored mene”). Više nije bilo nazad.

„Ljubav”, odlučujući zaokret ka zrelom zvuku. „Dum dum”, oštriji od noža. „Neko nas posmatra”, lagani pad. „S’ vetrom uz lice”, ulazak na veliku scenu. „EKV”, podloga za kasnije uspehe. „Katarina II”, prapočetak svega.

Nisam se tu zaustavio. „Paket aranžman”,  prva kupljena ploča u životu, uspomena na davna prošla vremena. „Angel’s breath”, kolekcionarski raritet i jedan od najbizarnijih nosača zvuka ikada snimljenih na našem jeziku.

Sledile su i knjige. „Dečak iz vode”, knjiga tekstova pesama i intervjua i prvi susret sa mnogim Milanovim stihovima čak i pre kupovine samih kaseta i CD-ova. „Mesto u mećavi”, osvrt na život i karijeru.

Sa odomaćivanjem interneta, slilo se tu i mnogo sakupljenih članaka i fotografija, koji su samo upotpunili sliku jedne karijere i jednog života koji je nestao par godina pre nego što sam se ja u njega ušetao.

I to istraživanje, to upijanje stihova, reči i nota, koliko god zabavno bilo, završilo se negde krajem gimnazijskog perioda. Iako veoma plodno, „Ekatarinino” blago ipak je bilo iscrpljeno. Bespovratno. Shvatio sam to, za razliku od (re)izdavača „Iznad grada” i sličnih recikliranih komadića njihove istorije.

Mene je moj muzički ukus odveo dalje, u neke nove žanrove i neke nove bendove. „EKV” je pao u drugi plan, ali nikada nije sasvim nestao iz mog života. Niti će. Uvek ću im se rado vraćati, toj neponovljivoj grupi gradskih intelektualaca i umetnika, tih neprevazidjenih filozofa koji su me muzički i ljudski odredili i usmerili na pravu stranu. Da sve analiziram. Da se vraćam i razmišljam o temama, čak i kada mi se učini da sam ih savladao. Da život ne posmatram kao crn ili beo, već kao siv. Da volim ovaj grad, ma koliko nekad sumoran i mračan bio. Da ljubav nije samo patetika, već kompleksna emocija. Da čak, i kada njih više odavno nema, nije sve izgubljeno.

Da, „i kada sve je gotovo, za mene, znaj, tek tad je počelo”.

Čak i kada je sve završeno.

SLIČNE TEME:

ČUVARI GRADSKOG BLAGA
GROZNICA KONCERTNE VEČERI
M(J)UZE
ŽIVOT POČINJE U PEDESETOJ
NAMERNO PRISTUPAČNE MEMORIJE

DEPEŠ MAŠINA