PORAZ KOJI (JOŠ) NE BOLI

Ali za godinu dana itekako može da zaboli

Nismo uspeli. Stali smo na korak od cilja. Srpska muška košarkaška reprezentacija nije uspela da se plasira u finale EP u Francuskoj i samim tim je ostala bez direktne vize za Olimpijske igre u Riju 2016. I ne samo to, ostali smo i bez utešne bronze, završivši na najnepopularnijem, četvrtom mestu.

Većina sportske nacije ovakav rezultat dočekala je kao neuspeh, osetivši veliko razočarenje tom prilikom.

Da li je sve tako crno ili ipak ima razloga za nadu?

Sama činjenica da smo tek drugi put u poslednjih 13 godina ušli u polufinale kontinentalnog reprezentativnog takmičenja svakako je uspeh vredan pažnje. Ako se na to nadoveže i srebro sa SP prošle godine, ostvaren je kontinuitet vrhunskih rezultata, uprkos odsustvu odličja i karakterističnog dočeka na balkonu skupštine grada.

Takođe, kičma tima je sačuvana, a afirmisani su i neki novi igrači i momci koji do sada nisu dobili pravu priliku u najdražem dresu. Mlada smo ekipa, kompletno mlađa od 30 godina i sa klupe nas vodi mladi trener. Vreme radi za nas i imamo ga dovoljno da ispravimo sve greške koje smo napravili. A da se razumemo, za razliku od Španije, ovoga puta je grešaka bilo. I većina njih ide na dušu tako omiljenog igrača i još uvek nedovoljno dokazanog stratega na početku karijere, Aleksandra Saše Đorđevića.

Sale Nacionale nije imao lak posao ovaj put. Iako je na raspolaganju imao daleko veći fond nego lani, crnogorsko-klubaške smicalice/brljotine oduzele su mu usred priprema možda i igrača u najboljoj formi, Bobana Marjanovića. Sa Raduljicom potpuno van takmičarskog procesa, Srbija je suštinski tako u Nemačku otputovala bez prave „petice”. Na to se nadovezala i povreda Bogdanovića i komplikovana rehabilitacija Milosavljevića, te je tako broj raspoloženih igrača bio dodatno sužen. Uz već tradicionalno napornom sezonom istrošenog Teodosića, suštinski je većina posla pala na Bjelicu koji nas je maestralno vodio kroz Berlin, ali je i njega stigao umor u Francuskoj. Erceg, Nedović i Kalinić su pokazali da su ipak za sada „samo” kalibar za drugi plan, dok su Simonović, Kuzmić i Milutinov bili tu da popunjavaju dvanaestorku.

Znao je to i Sale, te se bacio na formiranje kolektiva, tima koji čeka pojedinca da iskoči i povuče druge. Znao je i da je žreb nemilosrdan i da ima dva izbora: tempirati formu za početak i osigurati prolaz u „grupi smrti” ili kalkulisati i rizikovati. Odlučio se da mu doigravanje bude lakše i poklekao pred nejakom Litvanijom u polufinalu. Ekipa je odlično odigrala Berlin, ali je po dolasku u Lil beležila pad forme. Sale to nije zaustavio i to mu direktno ide na dušu. Momci su počeli da osećaju teret bremena favorita i skalpa koji su sada svi želeli da skinu i naš selektor ih nije toga rasteretio i mentalno ih pripremio za odlučujući meč koji je, čini se, izgubljen još u tunelu što vodi do terena.

Sa taktičke strane, Đorđević je podbacio i u samom polufinalu gde smo narodski rečeno „prebijeni” pod litvanskim, a ugurani pod naš koš. Tražio je Sale tog nekog ratnika da iskoči punih 40 minuta, ali ga ovaj put nije našao. Udarna trojka Teodosić-Bjelica-Raduljica udvajana je čitav meč, dok trojka iz senke (Nedović-Bogdanović-Erceg) nije uspela da iskoristi fokus čuvara na našim nosiocima igre. Od defanzivnih specijalaca, Kalinić je nastavio trend kaliranja koji ga je pratio čitavo prvenstvo, baš kao i Kuzmić sa svojim preteranim respektovanjem protivnika, te je tako samo neumorni Stefan Marković bio na visini zadatka na našoj polovini terena. Premalo za finale, čak i pored nikad slabije Litvanije.

No, i pored svega toga, imali smo priliku da se vratimo u taj meč i okrenemo ga, do samog kraja. U tome nismo uspeli i to, ruku na srce, igrom nismo zaslužili. Bili smo favoriti i nismo krunisali realno kvalitetniji sastav direktnim plasmanom u Rio. Igrači su pokazali određeni nivo nediscipline, a činjenica je i da je to bio jedan od onih dana kada naprosto ništa ne polazi za rukom. Odigrali su jedan od dva loša meča na čitavom prvenstvu i za to su za razliku od onog protiv Nemačke, ovoga puta surovo kažnjeni.

Ali ih zbog toga ne treba razapeti. Baš kao ni Saleta, iako je pogrešio. Sam poraz dovoljno boli i peče, ali će i to proći. Propuštena je lepa prilika, ali ništa još nije gotovo. Zlato se ne može uvek uzimati. Nekad se u životu određene bitke moraju izgubiti ne bi li se pobedilo u ratu.

Zato ovaj poraz i ne mora biti tragičan. Realno, u Lilu je doživljen neuspeh, ali tu je i kvalifikacioni turnir u julu i Olimpijada nije daleko pošto ćemo na njemu biti nosioci. A ako ne možemo da savladamo Italiju, Portoriko ili Kinu, ne treba ni da budemo u Riju. A tamo moramo da budemo. I tamo Sale mora da nas odvede dogodine.

Za to ima dovoljno vremena, čitavu jednu sezonu. Da u Panatinaikosu vrati Raduljicu u život, da oslobodi Kuzmića treme. Ali to neće biti dovoljno, jer mora još mnogo kockica da se poslaže. Da npr. Bjelica i Bobi ne presede na klupi svoje prve NBA sezone. Da Kalina i Bogdan postanu ubistven tandem u Feneru. Da se Milosavljević vrati u život kroz Evroligu, a da u njoj Mitrović nastavi da napreduje. Da Nedović već jednom negde odigra u kontinuitetu. Da Erceg nađe klub. Da Stefan i Teo odrade svoje u klubovima, za šta se i ponajmanje brinem. Na kraju krajeva, da i sam Sale preuzimanjem ozbiljnog, bogatog i ambicioznog kluba nastavi da raste i da se razvija u pravom smeru kao autoritet i košarkaški znalac kakav znamo da jeste i kakvim se pokazao u Španiji 2014.

Jer, košarka je naš sport, oduvek je to i bila. I nismo zaboravili da je igramo. Samo treba da prestanemo da se plašimo kada se setimo da znamo da je igramo. I da krenemo da meljemo.

Možemo mi to. To nam je u krvi.

SLIČNE TEME:

POVRATAK DŽEDAJA

ZEMLJA KOŠ(M)ARKE

OTVORENI DAN ŽALOSTI

O nazivanju stvari pravim imenom

Kao i svakog istinskog zaljubljenika u vazduhoplovstvo najava Otvorenog dana 204. vazduhoplovne brigade sa Batajnice me je zatekla, tim pre što se desila nakon nekoliko vrlo upozoravajućih tekstova o katastrofalnom stanju pre svega lovačke avijacije u Srba. Kako god, budući da je u pitanju bila jedna od retkih prilika da još jednom utvrdim omiljeno mi gradivo, uputio sam se u najveću bazu našeg Ratnog vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane naoružan punim baterijama fotoaparata i flašama vode za vreo dan koji je bio najavljen u subotu, 19. septembra 2015.

Pokazalo se da je voda bespotreban aksesuar na tom putovanju iz prostog razloga što za njima nije bilo potrebe. Naime, ono što sam video (i slikao) na batajničkom aerodromu prosto me je zaledilo.

Sa samog ulaza usledio je prvi šok, u vidu pet  primeraka starijih rashodovanih verzija MiG-ova 21 izloženih sa vežbovnim raketama vazduh-vazduh i bombama, te antičkim saćastim lanserima nevođenih raketnih zrna. Ovaj neslani odgovor vazduhoplovaca na nedavnu medijsku najavu da ćemo remontovati jednu eskadrilu ovih prastarih letelica za air policing može se tumačiti samo kao slabašna provokacija i ništa više. Stajanka sa bis-ovima, R-om i ostalim varijantama iz sedamdesetih godina prošloga veka više je podsećala na muzejsku postavku nego na potencijalna pojačanja aktivnim jedinicama.

Kada je prvobitno zaprepašćenje od ove arheološke menažerije malo minulo, u svojevrsnom avijacijskom vremeplovu dočekale su me stari dobri raketni sistemi „neva” sa kraja šezdesetih i topovi „boforš” koncipirani još u vreme Drugog svetskog rata. Isto ono što nas je branilo 1999. i u tom zadatku žestoko podbacilo zbog već tada potpune tehnološke zastarelosti. A treba imati na umu da je od tada prošlo čitavih 16 godina.

„Neve” - guramo ka pola veka operativne upotrebe

Protok vremena nije se mogao skriti ni na ostatku stajanke, gde su se inače relativno malobrojni posetioci tiskali oko našeg najmodernijeg aviona, jedinog dvosedog MiG-a 29. Jedinog. Ni za javnost prvi put otvorena pilotska kabina rukog lovca izrađenog 1987. nije mogla da umanji gorak ukus u ustima da je čuvanje našeg neba spalo na ukupno tri (3) ovakve letelice. Dva dvoseda MiG-a 21 UM ne računam u odbrambene snage pošto oni rakete i topove da nose ne mogu, a i da mogu, nemaju radar i pitanje je koga bi pilot na našem nebu mogao da nađe, stigne i presretne sedeći u kabini poput one u kojima su leteli učesnici Vijetnamskog rata.

Ako je stajanka 101. lovačke avijacijske eskadrile „Vitezovi” bila jadna, šta onda tek reći za ono što je sledilo? Izanđali „supergaleb”, raspala „utva-75” i praktično neoperativna „lasta-95N” bili su dika i ponos 252. školsko trenažne avijacijske skadrile „Kurjaci sa Ušća”, u našem „sistemu” ratnog vazduhoplovstva zadužene za preobuku novih pilota.

„Lasta” - svetski rekorder u trajanju uvođenja u operativnu upotrebu

Ako je sve do tada bilo zastarelo i ofucano, statika 138. transportne i 890. mešovite helikopterske eskadrile bila je više nego neumesna. Izlaganje jedinog preostalog helikoptera Mi-17, poznavaocima je samo vratila knedlu u grlu neprogutanu još od one oblačne martovske noći u kojoj se ugasilo 7 života u njegovom bratu-blizancu. Naš „najmoderniji” helikopter proizveden 1989. bio je samo uvod u ono što sledi. Tromotorni „Jak-40” namenjen VIP transportu bio je uredno parkiran pored hangara, iako se od zemlje odlepio nije još od 2010. Niti će. Baš kao ni drugi transporter „Antonov An-26” iz 1975. kome su resursi bespovratno istekli ovih dana. Prvom će se to desiti za koji mesec, pa smo njega imali priliku da vidimo i u „letačkom” programu.

A letački program je bio tek posebna priča.

Jedini preostali Mi-17

Tri simulacije kao deo jedne velike simulacije posedovanja ratnog vazduhoplovstva, vojske i države. „Mi-8” i „gama” u dva ravna niska preleta spasavala su oborenog pilota, dok im je, ni manje, ni više, nego „utva” javljala njegovu poziciju. „Antonov” koji je ostao bez radio veze usmeren je od strane jednog od dva preostala jednoseda MiG-a 29 na prvi aerodrom letom minimalnom brzinom, pre nego što se upustio na solo tačku od ukupno dva zaokreta pre sletanja. Bez lupinga, čak i bez valjka. Bez dolaska na stajanku posle svega. Par minuta letuckanja daleko ispod mogućnosti letelice, kao posledica nedovoljne obučenosti pilota, nedostatka goriva ili nekakvog mehaničkog problema. Šta god da je bio uzrok, rezultat je bio katastrofalan i nije ga mogla izvaditi ni premijera „supergaleba” u varijanti tegljača mete sa sve izvučenom metom, baš kao ni mlataranje druge „osmice” sa protivpožarnim vedrom.

No, ni simbolični letački program simboličnog RV i PVO nije bio ono najgore po osunčanoj suboti prepodne. Najgore od svega bilo groblje aviona razbacano po batajničkom aerodromu. Stajanku ispred remontnog zavoda „Moma Stanojlović” većina posetilaca nije primetila, ali oni malo verziraniji itekako jesu. Poslagani „kečevi” koji na sebi još uvek imaju oznake SFRJ valjda predstavljaju tu remontnu rezervu o kojoj se priča ovih dana, iako oni nebo nisu videli u ovom veku. Par „supergalebova”, pokoji „orao”, usamljeni „galeb” i očerupana „osmica” i „antonov”. Oronuli leševi.

Ali ni nalik onima koje je skrivao pritvoreni, ali nažalost ne i zatvoreni glavni hangar pored kontrolnom tornja. Četiri predserijske „laste”, još uvek neoperativne nakon tragičnog udesa iz 2012. čekaju uvođenje u jedinice i popunu serijskim letelicama do koje verovatno nikada neće ni doći.  Međutim, ni to nije bilo ono najgore. Ono najgore u ovom svojevrsnom balu vampira bio je prizor raskomadane četvrte „dvadesetdevetke”. Nekada moderan lovac, pregažen vremenom, nebrigom i političkim igrama postao je samo ljuštura, skelet sa kojeg je poskidano sve što je vredelo za preostala tri aviona i simbol potpune propasti i kraja našeg ratnog vazduhoplovstva, ako se ono tako uopšte više može nazvati.

Očerupani avioni, očerupano vazduhoplovstvo, očerupana vojska

Stvari se jednostavno više ne mogu ulepšavati, kriti i ignorisati.

Stvari se jednostavno moraju nazvati pravim imenom.

Mi ratno vazduhoplovstvo više nemamo.

Mi imamo muzejske eksponate, a ne oružane sisteme kadre da neki zadatak obave.

Ono što imamo je nedovoljno, a i to malo će biti zauvek prizemljeno za koji mesec ili godinu.

Da nastavi da se krpi i budži ne bi li letelo još malo, više ne sme.

Da se remontuje i modernizuje, više ne može.

Da se nabavi polovno, neće.

Da se kupi novo, nema para.

Para nema, a i da ih ima, ne bi bile utrošene na vazduhoplovstvo.

Ono nikog ne zanima, nikome ne treba i niko ga ne ne želi.

Kako sada, tako i u proteklih 30 godina.

Nije to juče počelo, ali će se već koliko sutra završiti.

A moglo je da se završi već u subotu na otvorenom danu žalosti nad sudbinom 204. avijacijske brigade.

Falilo je samo da se otpeva opelo i održi parastos srpskom ratnom vazduhoplovstvu i protivvazdužnoj odbrani.

Srpskoj vojsci.

Srpskoj državi.


SLIČNE TEME:
NEOPROSTIVO
ELISE BOŽIJE
UKRAJINA POD TALASIMA
TU JE, KAŽU LJUDI, NEKAD BILO MORE
HEROJSTVO KAO ZLOČIN

ONI DOLAZE

I ovde će i da ostati

Zaboravite 11. septembar, cunami, Šarli Ebdo. Imamo novu temu koja preti da sagori internet.

Emigranti. Azilanti. Velika seoba naroda. Kako vam drago.

Reka izbeglica, ograda, vojska, policija, prevrnuti čamci.

Svi imaju mišljenje. Mišljenja su različita. Jedni ih se plaše, drugi ih sažaljevaju. I jedni i drugi konstatuju da je to veliki problem. Fotografija utopljenog trogodišnjeg deteta kruži internetom.

Treba da ih prihvatimo. Ne treba da ih prihvatimo. Evropa je fašistoidna. Evropa radi kako treba. Mi radimo kako treba. Mi radimo kako ne treba.

Svi se nešto razumeju u posledice i šta sa tim ljudima, a niko ne analizira kako je sve počelo. Niti zašto se sve ovo dešava.

Da bismo se time pozabavili, moramo da se vratimo par godina unazad. U naletu sveopšteg „samoosvešćivanja” po severnoafričkim zemljama, SAD feat. CIA započeli su projekat zvani „arapsko proleće”. Redom su padali tirani i autokrate u Tunisu, Libiji (Gadafi), Egiptu (Mubarak). Rušili su ih američki lokalni saveznici sleš Al-kaida. Ona ista Al-kaida koja je organizovala 11. septembar i ratovala po Avganistanima i Iracima protiv SAD i njenih saveznika. A kako ni Al-kaida nije uspela da obori režim Al-Asada u Siriji, još crnji mrak se ponudio da to odradi za Jenkije. A jedino crnje od profesionalnih terorista su profesionalni islamski fanatici koji žele da zavedu šerijat ne samo po Bliskom istoku, nego i u celom svetu. Oni što seku glave nemuslimanima, ruše starovekovne hramove, kamenuju žene zbog preljube i bacaju pedere sa zgrada.

Islamska država.

Najautokratskiji režim trenutno na planeti.

Američki saveznici. Američko čedo. Pušteno sa lanca da se ugnezdi u srce Bliskog istoka i odatle pusti pipke sve do Libije i Jemena.

I sve bi se to tolerisalo da ID nije odlučila da postane samoodrživa otimanjem naftnih bušotina i naftovoda. Seci glave u prajmtajmu, ali mojne mi diraš crno zlato. To smeju samo „Teksako”, „Britiš petroleum”, „Šel” i još par probranih kompanija.

Tako preko noći, ID postaje najomraženija država na svetu i meta danonoćnih napada Amerikanaca i njenih podguznih evropskih saveznika. Ali, ne lezi vraže, ID je infiltriran duboko u sam arapski plebs. Dobar deo tog arapskog plebsa zapravo i podržava ono što oni rade. Prkošenje Americi i Zapadu. Zavođenje religijske discipline. Prodaja nafte bez posrednika.

ID napreduje. Osvaja teritorije. Rasteruje stanovništvo opakom reputacijom, a nju stiče maksimalnim eksploatisanjem TV-a i interneta. I tu dolazimo do problema koji opterećuje Evropu ovih meseci, a sa njom čak i nas, globalno beznačajan narod. Srbe.

Izbeglice.

Sa širenjem ratnog požara koji nema nameru da se stiša, raste i broj onih koji napuštaju svoje domove i rodne grude. Sirijci i Iračani beže u Jordan, Liban i Tursku. Ali se tu ne zaustavljaju. Nastavljaju dalje, do obala Sredozemnog mora. Preplivavaju u Grčku, hrle u Makedoniju, tutnje kroz Srbiju. Da, i kroz Srbiju. Ne staju čak ni tu, ni u Mađarskoj. Gađaju 4 zemlje od čitave Evrope.

Nemačku, Švedsku, Holandiju i Englesku.

Cela Evropa je u panici. Šengen puca kao mehur od sapunice, pojavljuju se ozbiljne pukotine u samoj EU. Oni koji su izazvali haos na Bliskom istoku su ili bezbedno ušuškani iza Atlantika (SAD, Engleska) ili žele ravnomernu raspodelu novopristiglih neželjenih gostiju. Zemlje koje nisu učestvovale u kreaciji i podršci „arapskog proleća” to ne žele. Mađarska. Slovačka. Češka. Rumunija. Neke od njih iskazuju i otvoreno fašističke stavove.

Institucija ljudskih prava i prava na azil se raspada u paramparčad.

Evropa (još) ne gori, ali se davi. A izbeglice pristižu. U hiljadama. U Turskoj ih je nekoliko miliona. Niko ne želi da ih primi, da im ponudi da se zadrže. Oni hrle napred. Ka svom cilju. Ne odustaju, čak i ako na tom putu rizikuju svoje živote.

Najveća seoba modernog sveta je u toku.

Ko je jedini zadovoljan ovim razvojem događaja?

Amerikanci? Ravnodušni. Njima je igranje ratovima, narodima i državama postalo rutina.

Englezi? Zabrinuti, ali još uvek bezbrižni. Lamanš je olujni tesnac, a ide zima. Tunel se da kontrolisati.

Ostatak EU je u agoniji.

Rusi? Odahnuli su malo zbog izmeštanja Ukrajine iz fokusa, ali centralnoazijske muslimanske države mogu biti sledeća meta izbeglica.

Malecni Srbi se nadaju da se granice neće zatvoriti i da će naša kuća pored puta ostati samo naša.

Izbeglice nikako ne mogu biti srećne, ne posle svega što preživljavaju na tom paklenom putu. Sirijcima i Iračanima je sve bolje od ratnog pakla iz kojeg beže. Pakistanci se nadaju boljem poslu i životu u Evropi, iako se kod njih ne ratuje. Baš kao ni kod Avganistanaca, barem ne zvanično. Tamo su već izvršene demokratske promene i tamo bi već trebalo da je stiglo blagostanje, ali Bože moj, bolje Evropa na grani, nego avganistanski vrabac u musavoj i gladnoj ruci.

Ne, čak ni oni ne mogu biti srećni ovime što se dešava i nalaženju posla na crno u nekoj od zemalja koja ih ne želi.

Ovim egzodusom, ovim jezivim stampedom, zadovoljan je samo jedan, sada već globalni igrač.

Islamska država.

Sa jedne strane, željena teritorija se čisti od neposlušnih i potencijalno vojno sposobnih muškaraca i njihovih porodica. Sa druge, egzodus se odigrava bez ikakve kontrole i mogućnost infiltracije je ogromna. „Spavači” u hiljadama ulaze među izbeglice. „Ćelije” se formiraju svuda po Evropi dok se muslimanski živalj naseljava van svog uobičajenog prebivališta. Izbeglice se posle svega doživljenog i preživljenog sigurno neće vratiti tamo odakle su pošle. Možda neće baš svi dobaciti do željenih protestantskih destinacija, ali će se zadržati barem po Istočnoj i Centralnoj Evropi, Srbiji, Makedoniji. Tamo će se povezati sa tamošnjim muslimanima. Formirati zatvorene zajednice. Širiti islamski način života. Ne baš šerijat, ali ni zabrađene žene koje ne smeju da se školuju, voze ili gledaju muškarce nisu loše, baš kao ni tempirana demografska bomba, radikalni postovi, odricanja i opšta netolerancija prema drugim religijama, običajima i narodima. A sve to pod plaštom poštovanja ljudskih prava. Pokoravanje Evrope bez ispaljenog metka, njenim oružjem. Podmuklo. Velemajstorski. Za poštovanje.

Evropa je uhvaćena nespremna i platiće cenu slepom praćenju američkog „Velikog brata”. Evropa će morati da sruši upravo one vrednosti na kojima je sazdana da bi zaustavila ovaj plan.

Plan.

Da, plan. Savršeni plan Islamske države da potpuno zavlada Bliskim istokom istovremeno unoseći nemir duboko u redove svojih neprijatelja i svih državica i narodića koji joj se nađu na putu.

Ako ih NATO koalicija napadne na domaćem terenu, kriće se među civilima i štititi strahom Zapadnjaka od negativnog medijskog odijuma kolateralnih žrtava.

Ako krenu da gube na Bliskom istoku, aktiviraće „spavače” i „ćelije” i dezintegrisati liniju fronta, šireći je na čitavu Evropu (vidi pod: Šarli Ebdo).

A za sve to vreme, milioni prognanih će se naseljavati tamo gde ih nikada nije bilo, množiti se i na duge staze stvarati uporište među hrišćanima, maksimalno iskorišćavajući empatiju običnog Evropljanima i privilegije koje naša civilizacija pruža.

Možda je sve ovo govor mržnje. A možda je i govor razuma. Kako god, vreme će biti jedini sudija, baš kao i u slučajevima Bosne i Kosova, da ne idemo dalje i dublje u nama itekako poznatu prošlost.

Jedino izvesno je da oni dolaze. I da će ovde i ostati.


SLIČNE TEME:
JE SUIS UN HOMME

MRAČNI VITEZ SVETSKOG TENISA

„Mi nismo kao on, ali on je naš”

Njujork. „Velika jabuka”. Grad koji nikada ne spava. Centar sveta. Najveći teniski stadion na svetu. „Artur Eš”. 23.000 sedišta. Ne tako drevan kao Vimbldon, ali plaćeniji od svih grendslemova. U neku ruku, najveći teniski turnir na svetu. US open.

Novak Đoković. Devet „grendslemova”. Dvadeset i četiri „mastersa”. Pedeset i pet titula. I samo jedan US Open. Iz pet finala.

Sa druge strane, najveći u istoriji. Rodžer Federer. Sedamnaest grendslemova, četiri US Opena.

Između njih, 41 meč. Jedna pobeda manje za Srbina.

Do sinoć.

Do još jedne epike. Sudara titana. Tri i po sata vrhunskog tenisa.

Kažu da je tenis poput gladijatorske borbe. Nemaš pravo na tajmaut kad ti loše ide. Trener ti je na tribinama. Sam si na terenu. Sam protiv svih. Osim onih koji za tebe navijaju.

Samo što u nedelju veče na ponedeljak srpski gladijator nije imao nijedan jedini dlan ili grlo na svojoj strani. Dobro, ne baš nijedan. Bilo je tu par ljudi u njegovom boksu. Možda pokoji zemljak dovoljno srećan da dođe do karte za finalni meč sa Federerom. I to je to.

Svi ostali, ali, bukvalno SVI ostali navijali su listom za Švajcarca. Nikada do sada u istoriji tenisa koji nije Dejvis kup nije se jedan igrač susretao sa takvom količinom mržnje od strane publike. I to ni manje, ni više, nego prvi teniser sveta. Čovek koji suvereno vlada ATP listom već dve i kusur godine. Teniser koji je igrao finale svakog turnira ove godine na kojem je učestvovao. SVAKO. Srbin koji je razdvojio dvojicu najboljih tenisera u istoriji i pogurao ih ka penziji. Čovek koji govori nekoliko svetskih jezika, uvek korektan u izjavama, maksimalno fer plej na terenu, pun uvažavanja za svakog rivala. A opet tako satanizovan.

Zašto, pobogu?

Da bismo to shvatili, moramo da se vratimo na sam početak, na proboj čoveka iz neteniske zemlje u top 3 svetskog tenisa. Na tom putu je jedan mršavi dečak postao čovek, promenio se i odrastao pred našim očima.

Talenta mu nije nedostajalo, ali da bi uspeo u sportu koji je skup i privilegija bogatih, morao je mnogo štošta da doda tom daru za igru preko mrežice. Morao je da radi naporno, da žrtvuje svoj privatni život. Da trenira po ceo dan, kako telo, tako i um. Tenis je najnaporniji individualni sport koji postoji. Možete provesti pet sati na terenu i sve prosuti za par sekundi. U jednom udarcu. Toliko morate da budete koncentrisani. Stalno i uvek. Bez opuštanja i bez milosti.

Novak Đoković je tokom svoje karijere popravio svoj prvi servis tako da stane uz rame sa Federerovim. Usavršio je bekhend paralelu i pretvorio je u ubitačno oružje. Izborio se sa riternom, popravio čak i slajs i volej. I to ga je guralo napred na ATP listi, punilo vitrinu sa trofejima.

Ali, daleko veća borba se odigravala u glavi našeg tenisera. Da bi postao najbolji na svetu, morao je da promeni i sebe. Da evoluira. Postane nemilosrdni egocentrik sa nagonom za istrebljenjem svog protivnika. Kao u starom Rimu, samo bez krvi. Morao je da ojača, da pobedi alergije, prenemaganja po terenu i da ostane do kraja u areni, po cenu da ne može da se pomeri.

I uradio je i sve to. Sa nekakvom za ove prostore potpuno nesvojstvenom nemačkom odlučnošću. Japanskom upornošću. Anglosaksonskom sračunatošću.

Drugim rečima, svime onime što nas kao narod i ne krasi.

Suzbijao je u sebi Novak Đoković tu južnjačku emotivnost, balkansku melanholiju, srpski fatalizam. Borio se sa time i izborio se do kraja.

Postao je ubistvena mašina i postao je najbolji na svetu.

Barem je tako izgledalo do nedelje veče. Tada, suočen sa nezapamćenim auditorijumom, jedan stari Novak isplivao je na površinu. Onaj koga itekako poznajemo i koga toliko volimo, jer čuči u svakom od nas i utkan nam je u kosti, ma koliko pogrešan bio.

I kod Đokovića je on duboko usađen, vaspitanjem i odrastanjem na ovim prostorima. Ta emocija, čista ljudska emocija se ne može skriti, ma koliko dugo sarađivali sa Nemcima i Slovacima, jer je to jače od nas. Taj bes kada nam svi zvižde, inat koji izaziva slavljenje naših grešaka i frustriranost na provokacije između servisa, to je nešto iskonski u Srba. To nas vraća na primalni nivo.

I baš to je bilo potrebno Novaku da pregura možda i najteži meč u karijeri. Teži i od onog prethodnog polufinala sa Federerom na istom mestu i ona dva riterna na meč loptama Švajcarca koji su od jednog slabašnog dečaka bespovratno napravile muškarca.

I tada, kao i sada, u najvećem srpskom sportisti svih vremena, proradio je taj uragan emocija koje samo inat može da zavrti. Onaj isti inat što je u septembru 2011. sledio najvećeg u istoriji za sva vremena, uneo mu nemir u srce i buku u glavu svaki put kada prekoputa njega bude stajao taj dinarski nos na štrkljavima ramenima i mršavim nožicama u ružnjikavim „Uniklo” majicama. Taj inat, taj naš usud koji nas je koštao pola države, miliona izginulih i desetina pogrešnih odluka, konačno je jednom Srbinu dao krila toliko široka da zauvek njima utiša 23.000 grla i 46.000 dlanova sa Artura Eša.

Da, zauvek.

Jer već 2016. kada Novak ponovo bude igrao finale na terenima Flešing Medouza, on više neće čuti razularenu i primitivnu publiku koja vrhunski tenis ne zaslužuje. U noći između 13. i 14. septembra 2015. godine najveći Srbin našeg vremena uklopio je i poslednji delić slagalice koja mu je nedostajala u njegovom savršenom mozaiku.

Te noći Novak Đoković je najzad ukrotio inat u sebi, zajahao ga i pripitomio za vijek i vijekova.

To je pokazalo šesnaest spasenih brejk lopti. Desetine preživljenih polulegalnih „čip end čardžova”. Stotine ukroćenih najelegantnijih prvih servisa koje je tenis ikada video. To je pokazala i zastrašujuća proslava titule („Ja? Da, ja! JA!”) i smrknuta ceremonija dodele toliko željenog pehara koja bi neupućenog gledaoca naterala da se pita ko je tu izgubio, a ko dobio.

Mi znamo ko je dobio. Dobio je Novak Đoković i ovoga puta do kraja sazreo i odrastao kao čovek.

Od MMA borca, postao je MMO Srbin. Ne GMO poput Nadala, MMO.

Mentalno modifikovani.

Neosetljiv na nepravdu, nedodiriv na mržnju.

Iznad svakoga i iznad svačega što na njega možete baciti.

Istinski superioran i najzad u potpunosti savršen.

Dosta je bilo dodvoravanja publici, politički korektnih zahvalnica na svetskim jezicima. Nema više šlemova sa logom 11. septembra, neiskrenih reči da će se sa radošću vraćati pred publiku na Artur Ešu.

Jer on to neće.

Vraćaće se na najveći teniski stadion na svetu da i tu stvara istoriju „belog sporta” i gazi redom najveće u istoriji dok i sam to ne postane. Pošteno, fer i korektno, ali surovo i nemilosrdno.

Jer istorija samo takve pamti i sada je došao red i na njega da je malo piše i prepiše.

Sam.

Samcit.

Borac.

Heroj.

Heroj koji je preko potreban svetskom tenisu, ali ga svetski tenis trenutno ne zaslužuje.

Heroj čiji će značaj svetski tenis shvatiti tek kada se bude povukao u penziju.

I zato će mu do tada zviždati, provocirati, vređati ga.

Jer on to može da izdrži.

Jer on zapravo i nije heroj.

On je teniski gigant iz senke.

Jedan od najvećih ikada.

Mračni vitez svetskog tenisa.

FOTO: Getty images

SLIČNE TEME:
TREĆA DIMENZIJA SPORTA
ZASLEPLJENOST
NEPRAVDA JEDNE LOPTICE

DVA TOČKA ČISTE STRASTI

Ne brinite se, nije u pitanju blog o najnovijem naslovu iz sveta pornografije. Ali zato jeste o onome što nas pokreće i čini nam dane podnošljivim i vrednim življenja.

O čistoj inspiraciji.

Priča o najnovijoj strasti u mom životu počinje kao i mnoge slične, na jednom mračnom i tamnom mestu na kojem sam se nalazio pre tačno pet godina. Hronični problemi sa kičmom dodatno su pogoršani saobraćajnom nesrećom i preda mnom su bila dva puta. Prvi je značio nastavak istog stila života, uz lagano, ali sigurno pogoršanje mog stanja i dalji put u samosažaljenje i sveprisutan bol. Drugi je pak sa sobom nosio mnogo vežbi, odricanja i potpuni zaokret u jednom od najbitnijih segmenata mog života.

Sportu.

Sport za mene nikada nije značio samo odmeravanje snaga sa vršnjacima. Vremenom, postao je socijalni generator većine mojih prijateljstava u životu, prilika za druženje i pre svega veliki psihološki ventil od sumorne svakodnevice. Skoro celokupno društvo sa fakulteta u moj život ušlo je preko košarkaške lopte. Fudbal vikendom značio je ostanak u kontaktu sa društvom iz gimnazije. Odbojka je postala svojevrstan team building sa kolegama sa posla. Vaterpolo... Pa, vaterpolo je samo bio dokaz da se i tim sportom mogu baviti.

Sve su to bile sjajne aktivnosti, daleko od profesionalnih, ali ozbiljne u pristupu i redovnosti. Ali kontaktne, sa skokom i većinom asimetrične. Sve ono što je meni u leto 2010. suštinski bilo zabranjeno. Šok je bio veliki, promena teška, tranzicija mukotrpna. Za čoveka koji od kad zna za sebe zna za loptu i kolektivni sport, prelazak na individualnu rekreaciju bio je veoma komplikovan.

Prvo je došlo plivanje, bezbedno, terapeutsko, ali u srpskim i beogradskim uslovima veoma mukotrpno i iznad svega, dosadno. Napred-nazad, napred-nazad, u nedogled. Nažalost, i jedino moguće bavljenje sportom za mene u zimskim uslovima.

Teretana je bila za nijansu zanimljivija, ali veoma delikatna u slučaju moje povrede. Tražila je konstantna nadzor, pravilno doziranje i donosila nove sitne povrede. Bila je to jadna zamena za neutoljivu energiju koja se morala oslobađati.

Raspoloženje je dotaklo novo dno i počeo sam da se mirim sa činjenicom da me u ranim tridesetima čeka svojevrsna penzija kada su fizičke aktivnosti u pitanju. Jednostavno, nije bilo sporta za mene, ne više.

A kao i mnogo puta do tada, odgovor je bio tu, ispred nosa. Potpuno zaboravljen, kupljen i nekorišćen, izduvanih guma i prašnjav.

Na bicikl sam poslednji put seo kao tinejdžer, u vreme bombardovanja. Jedna od bezbroj akcija sniženja naterala me je da na njega utrošim poprilično simboličnu cifru. Par vožnji me uverilo da je to možda ipak bila promašena investicija. Sve do 2010.

Prvi koraci bili su podjednako mučni. Sama vožnja bila je problematična zbog kičme, ali je donela stabilnost donjeg dela tela. Paralelno sa bazenom i terapijama, vrat se stabilizovao i duže deonice su postale realnost. Imajući tu sreću da živim pored jedne od retkih biciklističkih staza u gradu, Ada Ciganlija je postala moja redovna ruta. Kao i uvek do sada kada je sport u pitanju, brzo se našlo i društvo. Mada, za vožnju na dva točka ono i nije bilo neophodno. Bicikl je sam po sebi predstavljao to društvo, a kada bi postalo zamorno, pomagale su slušalice i mp3 plejer.

Oskudna mreža uređenih staza u našem glavnom gradu brzo je izgustirana. Drugari i neizbežno pivo su ispunili vikende, ali je organizam tražio još. Počelo je sa ulaganjem u dodatnu opremu, kupljen je i brzinomer. Kilometraža je postala novi cilj, prosečna brzina veliki rival koga je trebalo pobediti. To je bilo kada sam u takmičarskom raspoloženju. Iako u osnovi zamorno repetitivan, za razliku od svih ostalih aktivnosti, bicikl je sa sobom  doneo i ogromnu slobodu. Shvatio sam da sam decenijama  bio zarobljen disciplinama čija sva bit je bila da se ostane u granicama u granicama igrališta koje su se merile desetinama metara.

Dva točka nisu poznavala takvo ograničenje. Bilo je lepo biti na stazi, ali se moglo sići i na manje prometne saobraćajnice, ali i zemljane puteve i stazice. Svaka uzbrdica bila je prepreka, ali i novi izazov, svaka nizbrdica dugo očekivano olakšanje i opuštanje. Iz sve to iz jedne potpuno neobične perspektive.

Viši i brži od prosečnog pešaka, sporiji od automobila, aktivniji od sedenja u prevozu. Grad, ljudi i priroda sagledavani su iz nekog sasvim novog rakursa. Svaka vožnja sada je značila i razgledanje, a sve to dok se rekreirate i jačate noge. Taman toliko da se aktivirate, a ne premorite. I sa još jednom potpuno novom dimenzijom slobode kada je dužina trajanja i daljina obilazaka u pitanju. Više nije bilo poluvremena, četvrtina, satova za napad da me sputavaju. Granica je bila fizička izdržljivost i dnevno svetlo. A fizička izdržljivost je pomerljiva kategorija.

Počeo sam da odlazim biciklom na posao. To je sa sobom povuklo kraći san i ranije ustajanje, ali i neponovljivo uživanje u jutrima koje sam do tada prezirao. Odlazak je proticao u mirnijem ritmu i dolazak na posao u odmornom stanju. Povratak je sa druge strane sa sobom nosi žestoko pedalanje, borbu sa samim sobom i psihoterapiju nakon osam sati sedenja za računarom. Ujutru bih bio sam, uz ponekog kolegu fanatika i džogera, a popodne bi na stazi vrilo.

Nakon pet godina pedalanja, bicikl mi više nije sredstvo za rekreaciju, već ozbiljno prevozno sredstvo. Po gradu, ali i van njega. Srem je ponudio ravne i drumove sa retkim saobraćajem, ali zato čestim salašima, adama i stadionima.
Dva točka sam spojio sa hobijem obilazaka stadiona  (engl. „groundhopping”) i fotografisanjem istih. Kada se na to doda i muzika i druženje, moglo bi se reći da sam sa biciklizmom postigao potpunu sinesteziju fizičkog, mentalnog i emotivnog. A sve to sa minimalnim uticajem na životnu sredinu, da citiram jednog od kolega pasioniranih biciklista.

Granica na dva točka praktično i nema. Trocifreni iznos u kilometrima u jednom danu je realnost, ozbiljan putovanja neminovnost. Planiram obilazak Durmitora, a životni san je odlazak na more u Crnu Goru. Previše, reći ćete. Možda. Ali od snova se živi, a snovi se pune od strasti.

Strasti na dva točka.

Vidimo se na stazi!