O novom naraštaju glumaca i vraćanju nade u bolje sutra svetske
kinematografije
Nisam neki nostalgičar, ali sa žaljenjem konstatujem da je filmska
umetnost svoj kvalitativni vrhunac doživela krajem osamdesetih i početkom
devedesetih godina prošloga veka. Sveopšti sunovrat u autoreciklažu i
nedostatak ideja ophrvao je i aktuelni trenutak sedme umetnosti. Svedoci smo
brutalnog manirizima, razbacivanja budžetima, dominacije kompjuterskih efekata
sa jedne i mediokritetskih scenarija, prosečnih glumišta i rediteljske neupečatljivosti
sa druge strane.
Da li je baš sve tako crno?
Češće kroz opskurne kanale nezavisne produkcije i ređe kroz
bombastična „A” ostvarenja, do nas stižu i pojedinačni glumački i rediteljski
primerci koji nas podsećaju da se talenat ne može sakriti i da i u dominantno
dekadentnom toku dešavanja, evolucija na površinu ipak povremeno izbacuje
kvalitetne anomalije.
Kada su gospoda u pitanju, oseka umeća nije naišla naglo, već se
tranzicija od kolosa metodičke glume sedamdesetih (De Niro, Paćino, Hofman) ka
njihovim ređim naslednicima devedesetih (Dej-Luis, Vašington, Henks) nije
toliko osetila. Kada su i potonji zašli u petu deceniju života, celuloidom su
zavladali raznorazni Afleci, Kuperi, Batleri, LeBufovi i njima slični. Snizili
su standarde toliko da su njihove role počele da se smatraju benčmarkovima
dobrog rada. Drastičan pad priliva novih talenata majstorski su prikrili i
ubedili mejnstrim publiku da u pitanju ipak nisu prosečni, ispodprosečni i
precenjeni polu-glumci i amateri. Tako je bilo do skora i tako je i sada. Samo
što sada možemo reći da je par usamljenih krstaša stasalo za borbu za pravedno
mesto u istoriji kinematografije. Grupa mala, ali odabrana.
Ko su glumci u naponu snage koji mogu da preokrenu izmene
tok misli javnog mnjenja kada je povratak kvalitetu na velikom platnu u
pitanju?
Da bi se probio do dramskih uloga, morao je da snima komercijalu.
Ljubavne dramice, šablonske krimiće. Na tom putu zaradio je dosta para i
simpatije ženskog dela publike. Te pare nije stucao samo u život na visokoj
nozi, već ga je vratio nazad u filmsku industriju. Uložio ga je u nezavisnu
produkciju i tamo našao sebe kao glumca sa velikim „G”, glumeći reformisanog
nacistu u „Believer”, poročnog profesora u „Half
Nelson” i autističnog mladića u urnebesnom „Lars and the
real girl”. Rajan
Gosling (1980) na svetsku mapu ozbiljnih kritičara i definitivno
izlazi sa teškim dramskim prikazom svih faza u životu dvoje partnera u „Blue
Valentine” i kao heroj sa margine u omažu treševima osamdesetih u „Drive”. Poslednji od navedenih filmova spojio ga je i sa
sjajnim danskim rediteljem Nikolasom Vajnding-Refnom i lansirao ga pravo u
orbitu velikana. U toj orbiti je međutim, i dalje osuđen samo na tapšanje po
ramenu, pošto ga uvreženi establišment i dalje zaobilazi kada su nagrade u
pitanju. Samo jedna nominacija za „Oskara” ozbiljno je potcenjivanje najboljeg
mladog američkog glumca u ovoj dekadi. Glumca koji je za uzore uzeo Branda i
Dina, retko progovarajući u svojim filmovima i glumeći vrlo mnogo sa veoma
malo. Imidž butovnika i otpadnika ga prati i van platna i očigledno odslikava i
neki delić privatnog života koji tako verno prenosi na platno. Iako u najboljim
godinama, još uvek traga za pravim velikim filmom koji bi zapušio usta
kritičarima njegovog „kamenog lica” i rešen je da zbog toga napravi i dužu
pauzu od glume. Jako je blizu ostvarenju svojih snova, a taj korak neće biti
nimalo lak, što možemo videti i na primeru kolosa prethodne generacije,
Leonarda DiKaprija. Nama ostaje da mu držimo palčeve i pratimo njegov ubitačan
ritam paralelnog snimanja po jednog komercijalnog i jednog kvalitetnog
nezavisnog ostvarenja.
Put ljudima van Amerike u Holivudu nikada nije bio lak. Poslednji
koji je prešao Atlantski okean i poharao Los Anđeles bio je i najveći živi
glumac danas, Danijel Dej-Luis. Britanija, nekada imperija i u filmu, sada na
prste jedne ruke broji kvalitetne mlade naslednike Entonija Hopkinsa, Džona Hrta,
Kolina Firta. Zato su verovatno i morali da potraže pomoć tradicionalnih
neprijatelja, Nemaca. Od majke Irkinje i oca Nemca, Majkl Fasbender (1977) svoj put do zvezda krčio je kroz
ostrvske televizijske filmove, sve do prekretnice koju mu je pružio Roberto Rodrigez
sa Milerovih „300”. Od tog trenutka, u prvom planu je na domaćoj sceni. Ređaju
se sjajne epizodne uloge („Fish Tank”, „Eden Lake”),
a „Hunger” ga ukršta sa Stivom MekKvinom sa kojim sarađuje u
još dva nezavisna ostvarenja („Shame” i predstojećem
„Twelve years a slave”) , uz kojeg konačno dobija priliku da
bude vodeća muška rola. Priliku ne propušta i svoje vreme na platnu maksimalno
iskorišćava strpljivo gradeći reputaciju trejdmark mučenika i glumca koji se ne
libi dramski i fizički zahtevnih uloga. Nakon toga, mejnstrim vrhunska
produkcija bila je spremna za njega. Pare mu još uvek nisu donele i priznanje,
a upliv u „A” ligu ipak nije krunisan glavnom ulogom u blokbaster drami.
Saradnja sa Ridlijem Skotom i Terensom Malikom obećava i skoro preskakanje tog
poslednjeg, najtežeg stepenika ka besmrtnosti.
Kao tinejdžer proslavio se u TV-komediji „3rd
rock from Sun” i ostao izuzetno mladolik sve do tridesetih. Svoj
filmski put gradio je isključivo kroz nezavisnu produkciju. Postao je zvezda
andergraund filma i Sandens festivala, sakriven od šire publike. „Lookout”,
„Hesher” i „50/50” ipak nisu prošli nezapaženo. Najveći
reditelj današnjice, Kristofer Nolan, prvi mu daje priliku u svom blokbasteru „Inception”,
nakon kojeg ceo svet ostaje prijatno iznenađen razvojem Džozefa Gordona-Levita (1981), onog „malog” iz ”Trećeg
kamena od Sunca”. Nolan ga nagrađuje rolom i u poslednjem „Betmenu”, a Spilberg
ga angažuje za „Linkolna”. Njegov osnovni problem na putu do zvezda je fizičke
prirode, nešto slično onome što je i DiKaprija proganjalo do četrdesetih. Džo
je i dalje, pored nespornog glumačkog talenta, bejbifejs. „Looper”
nam je pokazao koliko je taj problem izražen, ali smo sigurni da ga to ne može
zaustaviti u njegovom vrtoglavom usponu.
Pored ove trojice, pažnja se mora obratiti i na još mlađe Ezru
Milera i Logana Lermana, rođene 1992. godine, slavom
ovenčane u najboljoj tinejdž-drami u poslednjih desetak godina, „The
perks of being a wallflower”. Prvi je za sebe već rezervisao uloge
uvrnutih i bolesnih likova, dok drugi jako obećava u svom minimalizmu. Oni su i
krunski dokaz da točak muške glumačke evolucije nema nameru da stane. Hvala mu
na tome.
