METAK ZA DUŠU

FOTO: theodysseyonline.com

Mislili ste da je „Soba” najpotresniji film 2015?

Tvrdite da je „Povratnik” ultimativni film o preživljavanju?

 „Pod reflektorom” vam je najkvalitetniji scenario lani?

Nemate vi pojma.

A ni ja sa vama.

A kako i da znate kada najbolji, najmoćniji i najupečatljiviji film prošle, a i mnogih prethodnih godina nije ni stigao na redovni bioskopski repertoar u Srbiji? Nije ga otkupio čak ni nezavisnoj produkciji iz egzotičnih zemalja naklonjeni „Fest”. Učinio je to andergraund „Festival autorskog filma” i to je bilo to od njegovog festivalskog života u Beogradu. Ne volim da špekulišem, ali daj Bože da je mađarskog dobitnika „oskara” za najbolji strani film pogledalo sveukupno par stotina ljudi u ovom gradu.

Da. I Akademija ga je priznala. Nije imala izbora. Učinilo je to još mnogo prestižnih filmskih festivala širom sveta, uključujući tu i žiri u Veneciji.

A srpski bioskopi – NIŠTA.

Ako ne računamo Dvoranu kulturnog centra (februar) i kafe bioskop „Kolarca” (mart), koji su ga prikazivali po nekoliko dana kao „specijalnu projekciju”. Projekciju čiju sam poslednje emitovanje uhvatio i ja prošlog vikenda. Ja, par prijatelja i dvadesetak entuzijasta.

Nedostupnost na torentima, tajnovitost njegovog bioskopskog života kod nas i opskurnost bioskopske sale u kojoj ću ga odgledati ipak nisu bili ništa u poređenju sa onim što me je dočekalo u uvodnim scenama. Da se razumemo, znao sam šta idem da gledam. Još jedan u nizu filmova o Holokaustu, ovoga puta u mađarskoj produkciji, sa režiserom i glavnim glumcem – debitantima u dugometražnom formatu. Barem je tako pisalo na internetu. Barem sam ja to tako shvatio.

Kako god, sve to je postalo nevažno negde oko 20:30h u prošlu subotu.

FOTO: i.tmgrup.com.tr

Postoje filmski stvaraoci koji sazrevaju sa godinama, a postoje i oni koji na samom početku karijere izbacuju ono najbolje iz sebe. Ne znam kuda će karijera odvesti Lasla Nemeša, ali znam da mu je prvi film najjednostavnije rečeno, ubica. A dušu svog gledaoca ubija od prve scene u filmu, tako uporedive sa scenom bitke u „Povratniku”, ali sa još mračnijom i surovom misijom uvoda u celokupnu priču. A uvod ne može biti nedvosmisleniji.

Ovo će biti film o Šaulu. Jevrejinu koji radi u Aušvicu na uklanjanju „ostataka” svojih zemljaka. I Nemešova kamera će biti na njemu tokom skoro dva sata ovog filmskog razarača. Videćete svet iz perspektive njegova dva dana u živućem paklu najozloglašenijeg od svih ozloglašenih koncentracionih logora u Nemačkoj. U ta dva dana videćete svet njegovim očima, sa vrlo uskim fokusom, koji će vam sačuvati želudac od izvrtanja. Niko sem ljudi kojima se direktno bude obraćao fenomenalni mađarski Baster Kiton, Geza Rohrig neće biti izoštren i dobro što je tako. Gledalac će biti lišen barem onih najstrašnijih scena i kadrova, i poput filmskog Šaula gledaće samo ispred sebe. Truditi se da pogled ne skreće sa onoga što je njegov neposredan zadatak ne bi li umilostivio svoje gospodare da preživi još jedan dan.

Da, „Šaulov sin” u svojoj biti jeste film o preživljavanju. Za razliku od „Povratnika” ovde nema divlje prirode, životinja ili klime. Ovde su prave zveri ljudi. Očešljani, podšišani, u ispeglanim uniformama marke „Hugo Boss”. Neko bi čak rekao elegantnim uniformama. Da ne kažem uzvišenim, bogovskim odorama.

Nemci su bogovi života i smrti za Šaula i njegove zemljake. „Ljudi” daleko suroviji od otmičara iz „Sobe” i izopačeniji od katoličkih sveštenika iz „Pod reflektorom”. „Ljudi” koji su zatočenicima Aušvica mogli doneti trenutno olakšanje ili dugu i bolnu smrt. Mnogi su birali metak, a oni retki su istrajavali, gonjeni osnovnim instinktom u svakome od nas. Kao Šaul Auslender. S tim što naš glavni junak to ne čini iz istih motiva kao i ostatak njegove „oberkommando”. On želi da preživi ne da bi se borio, ne da bi prevario smrt, niti da bi se možda jednog dana nekako izvukao iz svog pakla.

Šaul želi da zaštiti fragment ljudskosti u tom surovom krugu neljudskosti. Da sačuva trag normalnosti dok svi oko njega lude. I to će činiti na toliko potresan način, da dilema da li to sve ima smisla nestaje na samom početku i ne spominje se do samog kraja ove ekranizacije devetog kruga pakla Aušvica. Fanatično i nepokolebljivo će odbijati od sebe svaku pomen na smetnju u vidu pomoći ostalim Jevrejima ili emocije.

Jer, u Šaulu mesta za emociju jednostavno nema, baš kao ni u čitavom ovom zastrašujućem kinematografskom iskustvu. Nema mesta ni tuzi, ni strahu, čak ni najobičnijoj empatiji ili suzi ljudskosti. Laslo Nemeš vam je neće dozvoliti, silazeći sve dublje i niže u krugove Čistilišta kako film bude odmicao. Uporno i nemački dosledno će vas iznova i iznova šokirati.

„Šaulov sin” u svojoj biti jeste jedan veliki filmski šok.

Moj najveći u životu.

Mislio sam da znam šta se dešavalo pre samo sedamdeset godina na tlu kolevke civilizacije, Evrope.

Mislio sam da sam iščitao i odgledao sve o zverstvima jedne od najrazvijenijih evropskih nacija, nemačke.

Mislio sam da sam da nam ne treba još jedan film o Holokaustu.

Mislio sam da ne može potresnije od „Šindlera”, „Pijaniste” i Beninjijevog „Život je lep”.

Mislio sam da znam šta idem da gledam kada sam kupio kartu za „Šaulovog sina”.

Mnogo toga mi ne znamo.

Možda je i bolje tako.

A možda se neke stvari jednostavno MORAJU znati.

Ma koliko god bolne, izopačene i potresne bile.

Moraju se znati zbog generacije naših baka i deka, ali i generacije naše dece.

Zbog istorije, ali i budućnosti.

Zbog zaborava, ali i zbog toga da se to više nikada ne ponovi.

Zbog toga što se to nije dešavalo tamo negde u nekoj „nerazvijenoj” Africi ili na Dalekom istoku, već i na par stotina kilometara odavde.

Zbog toga što to nisu radile neke imaginarne Sotone i vanzemaljci, već „ljudi” sa imenom i prezimenom, porodicama i životima koji su se nastavili i nakon 1945.

Zbog svega toga, moj savet vam je da ipak pogledate „Šaulovog sina”.

Nećete ga zaboraviti.

Verujte mi.


SLIČNE TEME:
MANJE JE VIŠE
NIJE SVE ENGLESKO-AMERIČKO
DIE BESTE, DIE BESTE!
ESTETIKA SUROVOSTI