ČUVARI GRADSKOG BLAGA

O poslednjim Mohikancima beogradskog rokenrola.

FOTO: nocturnemagazine.net

Cane.

Kada to kažete generacijama koje iza sebe imaju 30+ leta asocijacija je nedvosmislena, a tajkuni i pevači narodne muzike nisu među njima.

Zoran Kostić.

Poslednji veliki frontmen na ovim prostorima poslednjeg velikog benda na ovim prostorima.

Da, poslednjeg.

Jer, posle „Partibrejkersa” nema više ništa. Oni su sve što je ostalo od nekada tako slavne scene nekada tako slavnog grada. Velegrada.

Milan, Magi, Bojan i Vd nisu više sa nama. Gile se rasplinuo, izgubivši Čavketa tom prilikom. Ni Vlade više nema. Krle i Šaper su tu, ali to više nisu isti ljudi.

Ostao je samo Cane. I Anton. Gitara, bas, bubanj. Propovednički vokal. Prozivke publike. Ljuto prženje sa bine. Socijalno angažovani tekstovi. Bunt. Glas protiv gluposti. Glas razuma. Svetlo u mraku.

Jednom rečju, „Partibrejkersi”.

Počeli su u poslednje normalno doba na ovim prostorima, ali i u doba neviđene konkurencije. Izabrali su oprobanu formulu te 1985. Čist rokenrol. Bez basa. Lirike – jednostavne. Ljubav. Gradske teme. Šminkeri i šmekeri. I neponovljivi Canetov iskrivljeni vokal. Tri albuma su ih u samo četiri godine uzdigli u sam vrh tadašnje jugoslovenske scene. Pored „EKV-a”, „Čorbe” i „Azre” u naponu snage. Rezultat za respekt. „Kreni prema meni”, „Hipnotisana gomila”, „Mesečeva kći”, pesme za respekt.

Ali, svemu dobro jednom dođe kraj.

Stigle su devedesete, nikad jača scena i nikad jači grad su se raspali. Ne i „Brejkersi”. Formiralo se tvrdo jezgro. Cane i Anton. Spoj Elvisa i Kita Ričardsa u nekom paralelnom univerzumu. Našem univerzumu. Univerzumu koji se svake od tih teških godina smanjivao, čineći ga klaustrofobičnim i mračnim.

Tvrdo jezgro se povilo, ali nije puklo. To su činili basisti i bubnjari koji se menjali kao na traci, ali ne i Cane i Anton. Cane i Anton su nastavili. Još žešće, još angažovanije. U rokenrol stilu. Ljubavnim temama dodali su i one svakodnevne, socijalne i političke. Canetov glas se probijao kroz šund i kič praćen grmljavinom Antonovih šest žica.

Albumi su se oredili, ali su postali vredni čekanja. „Kiselo i slatko” izbacuje himnu čitave jedne generacije, „Hoću da znam”, dok „Molitva” postaje jauk za razumom okruženog ludilom. Mrak se zgušnjava, „Brejkersi” se još snažnije povijaju pod udarcima, ali ostaju na nogama.

Evoluiraju.

Stiže „Ledeno doba”. Standalone album. Duvačka sekcija. Nikad „masnija” distorzija. Tekstovi se menjaju. Ljubav je u drugom planu. Treba se boriti, pucati rifovima i stihovima. Cane je u belom, sa par kilograma viška, ali i dalje u formi. „Sit gladan”, „Generacija”, naslovno „Ledeno doba”. Teme teške kao crna zemlja, ali pesme pune energije. „Brejkersi” se ne predaju.

Nastavljaju. Preživljavaju. Bore se. Ali i stare.

Posle bezbrižnih osamdesetih i turbulentnih devedesetih, na redu su sredovečne dvehiljadite. Energija se razlaže pod naletom razočarenja u promene, ali ne nestaje. Samo prelazi u drugu formu. Cane i Anton se pročišćuju, vraćaju korenima. Distorzije skoro da i nema na „Gramzivosti i pohlepi”, ali zato ljubavi ponovo ima. One sentimentalne, sa osvrtom na mladost i propuštene šanse. Granica između bunta i emocije se briše. „Noćas u gradu”, „Da li se još volimo?”, „Bez ljubavi” u refrenima spajaju nespojivo. Borbu protiv gluposti i borbu za nečije srce.

A „srce kuca, tu je” i kada dođe „Sloboda ili ništa”. Stihovi su sve jednostavniji, sve direktniji. A takvi su i „Brejkersi”. Uvek su takvi i bili. Nikada tako dubokoumni kao „EKV”, tako mejnstrim kao „Idoli”, tako magloviti kao „Orgazam”. Iako nisu bili deo „Paket aranžmana”, jedini su preživeli da njegov duh prenose i mlađim generacijama.

Da neke nove klince uče o ljubavi i razmišljanju svojom glavom.

Da budu večita opozicija svakoj novoj vlasti.

Da se prozivaju sa publikom na karakteristični, beogradski mangupski način.

Da ljuto prže sa bine sa novom generacijom muzičara u ritam sekciji.

Da zadaju domaći zadatak kada je profesionalnost na ovim prostorima u pitanju.

Da budu smrtno ozbiljni u tekstovima, a urnebesno zabavni u dijalogu sa publikom.

Da sviraju rokenrol i da ga žive.

Da bdiju nad nama i našim dušama, puneći ih novom energijom i pameću.

Da čuvaju ovaj grad i ono što je od njega ostalo.

Dok ih bude.

Blagosloveni bili.

SLIČNE TEME:
GROZNICA KONCERTNE VEČERI
M(J)UZE
ŽIVOT POČINJE U PEDESETOJ
NAMERNO PRISTUPAČNE MEMORIJE

DEPEŠ MAŠINA

GROZNICA KONCERTNE VEČERI

O najambicioznijoj rokenrol turneji svih vremena

FOTO:toxiconline.co.uk

Met Belami je „Mjuz.”

Čast Kristoferu Volstenholmu (bas) i Dominiku Hauardu (bubanj), ali u britanskoj rokenrol trojci se zna ko svira, a ko dodaje instrumente. Tridesetsedmogodišnji multiinstrumentalista rodom iz Kembridža osnovna je pokretačka snaga iza muzike, teksta, aranžmana i kompletnog identiteta možda i najvećeg benda u svetu trenutno.

Da, najvećeg.

Kako drugačije nazvati sastav koji rasprodaje hale od po 30.000 ljudi za par dana i koji u svakom većem gradu u Evropi mora da zakaže od četiri do šest koncerata u tim i takvim halama ne bi li zadovoljio apetite svojih fanova koji žele da ih vide uživo na njihovoj aktuelnoj „Drones” turneji?

Dobar deo te reputacije izgrađen je na staromodni način: pakleno dobro usviranim živim nastupima i velikim hitovima na nosačima zvuka milionskih tiraža. Tu se „Mjuz” i ne razlikuju preterano od svojih prethodnika, bendova poput „U2”, „Queen”, „R.E.M.” ili „Depeche Mode.”

Ono što razdvaja britanske savremenike kolosa nekih starih, dobrih vremena je sam koncept predstojeće turneje koji je ujedno i drugi deo „krivca” za potpunu histeriju na elektronskim blagajnama diljem svetskih internet servera.

„Drones world tour 2016” biće sve samo ne obična rokenrol turneja i to ide na dušu upravu samom Belamiju.

Čega se to dosetio taj „ludi naučnik” skriven iza brda gitara, klavira i procesora za glas, a čega već nisu legende pre njega?

Svi bendovi ovoga sveta svoj vizuelni identitet i samu produkciju na turnejama prilagođavaju materijalu koji je na albumu.

Ali, ne i Belami.

Mjuz su prvi mejstrim megapopularni bend na svetu koji je čitav album prilagodio turneji.

Naime, naziv, tema i socijalno-politička kritika modernog sveta spakovana u omot albuma „Drones” („Bespilotne letelice”) pristekao je iz koncepta same turneje koji je sam frontmen osmislio pre samog rada na albumu.

Prvo su stigli dronovi, a tek potom stihovi i note.

FOTO:muse-cdn.warnerartists.com

To se osetilo i na prvo slušanje inače izrazito konceptualnog albuma sa veoma malo radio-friendly hitova tako karakterističnih za pozni „Mjuz”. Ako izuzmemo rifovski zarazni „Psycho”, ostatak albuma je manje ili više naporan za slušanje, prepun muzičkih eksperimenata i kao sečivo oštrih lirika uperenih protiv pre svega američke i zapadnjačke spoljne politike zasnovane na upotrebi bespilotnih letelica protiv (ne)realnih neprijatelja udaljenih hiljadama kilometara daleko.

Belamijeve gitare bešnje su nego ikada, naslanjajući se na primordijalni zvuk „Mejdena”, ostajući do kraja nosača zvuka skrivene iza mnogobrojnih ditorzija i efekata, baš kao i sami vokali. A kada se na sve to dodaju i krajnje opskurni spotovi za „Dead inside”, „Mercy” i naslovnu simfoniju kakofonije „Reapers””, dolazi se do vrlo jasnog zaključka kako je jedan tako komercijalni bend sebi mogao da dozvoli luksuz da na vrhuncu karijere izbaci jedan tako za širu publiku neslušljiv album.

„Dronovi” zapravo i nisu album. „Dronovi” su sama turneja.

I to njih ukupno 16. Šesnaest operativnih bespilotnih letelica. Koje će leteti tokom samog koncerta snimajući publiku i to prenoseći na ogromne video bimove na samoj bini. Bini koja će biti kružnog oblika, bez „mrtvog ugla” čak i za najudaljenijeg gledaoca.

Gledaoca koji će biti svedok vrhunca samovoajerizma modernog društva. Gledaoca koji će konstantno biti sniman i prenošen drugim gledaocima. Gledaoca koji će time u bukvalnom smislu te reči postati deo samog koncerta.

Spektakularnog koncerta. Sa najambicioznije rokenrol turneje ikada. Koja će (za sada) nama najbliže prići 9. maja 2016 u Gradskoj hali u Beču u kojoj  će i  potpisnik ovih redova naoružan punim baterijama i praznim memorijskim karticama fotoaparata čekati u redu da postane deo jednog sasvim novog, do sada neviđenog umetničkog koncepta u rokenrolu.

„Drones” turneje grupe „Mjuz”.

SLIČNE TEME:
M(J)UZE
ŽIVOT POČINJE U PEDESETOJ
NAMERNO PRISTUPAČNE MEMORIJE
DEPEŠ MAŠINA