Otvoreno pismo Novaku Đokoviću
FOTO: mondo.rs
Dragi
Novače,
Pišem
ti po prvi put u nadi da ovo pismo neće završiti u kanti za otpatke. Da na
početku odmah razjasnim: Ja nisam tinejdžer/ka sklon/a idolopoklonstvu, niti
jedan od ljudi koji ti se divi samo zbog tvojih sportskih uspeha. Ne. Ja sam
jedan potpuno obični porodični čovek u srednjim godinama, Srbin koji živi u
Srbiji, sa profesijom potpuno različitom od tvoje. Čak sebe ne mogu ubrojiti ni
u preterano velikog fana sporta kojim se baviš. Trenirao sam ga malo kao klinac
i uvek mi je bio daleko zanimljiviji za igranje nego za gledanje.
Do
tvoje pojave.
Priznajem,
kao i većinu Srba, moje interesovanje za „beli sport” počinje da raste sa tvojim
usponom na ATP listi. Ti si bio razlog da dolazim bunovan na posao kada igraš
završnice Australije i US opena, da do najmanjih pojedinosti upoznajem pravila
i skrivene segmente taktike tvog zanimanja. Najtežeg sporta.
Da,
najtežeg.
Jer šta
god hejteri pričali, od tenisa nema zahtevnijeg individualnog sporta.
Gladijatorske borbe jedan na jedan su sa razvojem civilizacije prerasle u
ono što je najveći deo svakog tvog radnog dana. Koloseumi su istina udobniji,
bezbedniji i pregledniji, podloga je malkice bolja i nema krvi. Ali zato
ima borbe do istrebljenja. U tvom slučaju, psihičkog. A to istrebljenje može
trajati teoretski trajati u nedogled, baš kao što se može desiti u roku od
bukvalno nekoliko minuta nečijeg naleta inspiracije ili pada onog koji ti je
prekoputa mreže. O potrebnim parama, sponzorima i infrastrukturnim zahtevima za
jednu prosečnu karijeru top 50 igrača da i ne govorim.
E, baš
u tom sportu si ti rešio da budeš najbolji na svetu. I to si, nakon mnogo muke
i senke koju su bacala dva najveća gladijatora u njegovoj istoriji,
najzad uspeo da uradiš. Poosvajao si skoro sve turnire na kojima si učestvovao,
zgrabio Dejvis kup, doneo medalju sa Olimpijade kući. Na tom putu si prošao
svašta i sakupio brojne simpatije, kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Na tom
putu si i mene zaintrigirao za svoj sport i karijeru. I više od toga.
Za ovih
6-7 godina tvoje dominacije, retko da sam propustio neki tvoj meč. Ukoliko bi
se to i desilo, bila je to posledica putovanja i odsustva prisustva televizora.
Tako je bilo sve do prošle nedelje, kada sam doneo odluku da ne odgledam tvoju
završnicu najvećeg dragulja koji ti u tvojoj blistavoj teniskoj kruni
nedostaje.
Ne,
nisam pogledao nijedan meč na Rolan Garosu 2015.
Zašto,
pitaš se?
I ja
sam se isto to pitanje pitao dok sam se vraćao kući nakon tvog poraza od Stena
Vavrinke i velike, možda do sada i najveće prilike u tvojoj karijeri da i
statistički postaneš jedan od osmorice veličanstvenih koji su harali svim
teniskim podlogama na koje su kročili.
Sigurno
je to bilo delimično zbog toga što si nam u ovih 7-8 godina od kako te pratimo pokidao
dosta živaca, donoseći na svaku epsku pobedu i po jedan bolni poraz. Ali, stres
nije mogao biti ključni razlog zašto sam preskočio možda i tri najvažnija meča
u tvojoj dosadašnjoj karijeri.
Nešto
drugo je bilo u pitanju.
Srbiji
kao naciji i nama kao svojim navijačima si se odavno odužio, ako je
za to uopšte bilo potrebe obzirom na tvoj životni put. Sport u kome nikada
nismo imali ništa, u kome nemamo tradiciju ni čestita teniska terena, ti si
postao vladar u njegovoj najtežoj i najzahtevnijoj eri tokom
stogodišnje istorije prebacivanja žute loptice preko mrežice. Ja, kao tvoj
verni navijač od tebe odavno ne tražim više ništa. Dao si nam toliko toga, da
ti se kao (sportska) nacija ne možemo i ne smemo tražiti bilo šta. Da se sutra
povučeš, pošalješ sve u majčinu i odeš na Jamajku da gajiš đecu, ne bismo ništa
prigovorili. Naprotiv, bili bismo zadovoljni zato što smo bili tvoji
savremenici.
Pa, šta je
onda u pitanju?
Kako si
uspeo da me dovedeš u stanje da ne mogu da odgledam nečiji meč? Ja koji sam
generacija koja se živo seća Zvezdinog Barija, košarkaške Atine, zlata koje su
na kilo donosili i srpski vaterpolisti i odbojkaši. Sve sam njih bodrio,
radovao se i tugovao sa njima svima. Kao i tebe do četvrtfinala pariske šljake,
kada jednostavno više to nisam mogao.
I onda
mi je sinulo. I sinulo mi je dok sam cepao vrhunsku punjenu pljesku od dvesta
dindži na kraju tvog i mog grada, slušajući ljude kako komentarišu tvoj meč sa
Stenom.
Ti
obični ljudi, tvoji navijači, prosečni Srbi, uvek tako neumereni u zahtevima od
ljudi koji ih prezentuju po belom svetu nisu po našem starom, dobrom običaju
opleli po tebi, tvojoj labilnoj psihi i kompleksu ključnih mečeva. Nisu pričali
ni o prokletstvima, kletvama i crnoj sudbini, kako mi znamo dobro da mračimo.
Nisu bili ni besni, ni razočarani, ni ljuti.
Tim
ljudima, tvojim navijačima, prosečnim Srbima, bilo je istinski i iskreno KRIVO zbog
tvog poraza. Ne zbog srpskog tenisa koji postoji sad, pa ko zna kad, ni zbog
našeg sporta uopšte. Nisu se razbacivali onim kako će jedan Srbin iz male
Srbije da pokori ceo svet i pokaže bogatim Švajcarcima svoga Boga.
Naprotiv.
Oni su
žalili zbog tebe lično i tvoje velike želje da u životu ostvariš
svoje snove. Nikada pre tebe jedan srpski sportista nije se tako uvukao u
srpske domove i živote kao što si ti to učinio. Bez da smo toga postali svesni,
postao si pridruženi član naše svakodnevnice. Zbog tebe smo
počeli da se nerviramo kao da neko naš najrođeniji rilja po prašini, kliza po
travi i odapinje loptice po betonima širom sveta.
Po prvi
put od kako ja pratim sport, a to je bezmalo tri decenije, jedan sportista
uspeo je da veže čitavu naciju za svoje snove i želje. To je možda totalno pogrešno i izvitopereno, ali mi smo ti takvi.
Mi svi
želimo kao narod da ti postaneš jedan od šačice teniskih besmrtnika. Da postaneš kompletan i osvojiš sve
što želiš, a već nisi. Tvoji snovi postali su i naši snovi i zato im se toliko
radujemo kada ostvaruješ jedan po jedan od njih i zato toliko tugujemo kada
staneš nadomak njih.
Sport
za nas više nije sport, nego jedan čovek.
TI.
Zato
nisam mogao da gledam ovogodišnji spektakl koji si nam po ko zna koji put
priredio u ilovači Šartrijea. Ne zato što nisam verovao u tebe, nego nisam
mogao da podnesem da opet staneš nadomak njega. Ali, ti si stao. I ja sam, kao
i moji sugrađani bio zbog toga tužan. A kada sam još video i tvoju reakciju
nakon ovacija prema tebi poslovično uzdržane pariske publike, bilo mi je još
više krivo. Veruj mi da nema čoveka u Srbiji koji u tom trenutku nije pustio
suzu u sebi, barem onu metaforičnu. A to nikada nismo uradili ni za
jednog precenjenog fudbalera, poslovično pouzdanog vaterpolistu, tihog
odbojkaša ili nestalnog košarkaša, čineći verovatno pritom i veliku nepravdu prema svima njima.
Sa
druge strane, ti si otišao dalje od bilo kog od gore pobrojanih sportskih
heroja koji su nas radovali u ovim teškim godinama, nudeći nam nadu da i
autsajderi mogu uspeti u svetu ako su dovoljno vredni, pošteni i iskreni u
ljubavi prema tome čime se bave, pritom nas vezavši za svoju karijeru čvršće i
jače nego iko ikada pre.
Siguran
sam da si za života dobio mnogo pisama političara i ulizica o tome kako „nisi
ni svestan svog uticaja na živote ljudi” u tvojoj rodnoj grudi. U svom
bestidnom dodvoravanju, time su izrekli i jednu veliku istinu.
Ti i
nisi svestan uticaja koji na nas imaš, njegovog intenziteta i dubine do koje on
seže. Pritom tu ne pričam o klincima koje si zaludeo tenisom, sportom i
sportskim načinom života, kao ni o tome da je jedna mala nacija naučila pravila
jednog sporta, otkrivši pritom njegovu bogatu i trofejnu istoriju i pojedince.
Srbi i
Srbija rasli su sa tobom i nastavljaju da rastu kako se ti budeš
razvijao. Baš kao što si i ti početkom karijere bio nervozan, neretko
isfrustriran, na momente slab i kolebljiv, to smo bili i mi. Tražili smo
izgovore, mrzeli tvoje protivnike, proklinjali sreću, kanališući nagomilanu
svakodnevnu frustraciju u tvoja zaletanja na svaki bogovetni turnir na kojem si
učestvovao. Bivali smo nerealni, grandomanski u zahtevima, neumereni kako u
radovanju, tako i u tuzi.
Sa
tvojim sazrevanjem na terenu i pored njega, i Srbi kao navijačka nacija su se
smirivali i vraćali u realnost. Iako većina tvojih navijača nije toga svesna, uz
tebe smo postali realniji i prizemniji, barem u tom malom segmentu života
zvanom sport. Žderači punjene pljeke na kraju grada nisu juče pljuvali
Vavrinku, već su smireno i staloženo konstatovali da je čovek bio bolji od
tebe, odigravši verovatno pritom meč karijere.
Ti,
večito netolerantni Srbi, pljuvači i hejteri, prigrlili su, bez da su to i
znali, poštenje i ferplej kojima se ti ističeš među svojim kolegama i
osvajaš srca teniskih fanova i van ovih naših granica. Ko zna, možda će za jednog dana,neka od naše dece ili unuka, zapravo shvatiti da se u
životu mora biti fanatično dosledan i uporan, vredan, radan i pošten da bi
postali najbolji na svetu u tome čime će se baviti.
Ne znam
da li sve znaš ili osećaš, ali smatram da treba to znaš i osečaš i zato i ovo
pismo za koje se nadam da će naći svoj put do tebe i pored svih obaveza.
Zbog
svega gore pobrojanog, ja imam samo jednu poruku za tebe nakon bolnog poraza u
nedeljnom finalu.
Želim
ti da osvojiš taj Rolan Garos, taj Sinsinati i taj Rio.
Zaslužio si to i ja verujem da ćeš ti to uraditi.
Ne zbog statistike.
Ne zbog istorije.
Ne zbog statistike.
Ne zbog istorije.
Ne zbog nas.
Zbog sebe.
Živ
bio.
Tvoj
verni navijač.
