PRLJAVI „OSKAR”

O tome kako nas trejleri varaju, a prvi utisci nikad

Koliko ste puta otišli u bioskop samo zahvaljujući perfektno montiranih dva-tri minuta neke najava za film?

Koliko ste se puta u isti razočarali?

Koliko puta niste dobili ono što ste hteli?

Verovatno, više nego jednom.

A koliko ste puta otišli u bioskop zbog nekog trejlera, dobili ono što niste hteli, a pritom se oduševili?

E, to je već prava retkost!

Američki film je zasnovan na dobroj reklami, agresivnom marketinškom pristupu i besomučnom bombardovanju potencijalnog gledaoca razlozima zašto da se odluči baš za taj jedan u moru ponuđenih filmova. Ukoliko je kinematografija sedma umetnost, onda je marketing osma.

Britanski film sa druge strane nema taj luksuz razrađene i zelenim novčanicama podmazane reklamožderske mašinerije iza sebe.  A kada novca nema, rađaju se dobre ideje. Najprijatnije iznenađenje ove filmske godine nam donosi jednu baš takvu dobru ideju.

Antireklamu.

Mnogobrojna producentska ekipa, koja uključuje i kreatore „Trejnspotinga” i Stingovu lepšu polovinu, Trudi Stajler, u znatnoj meri  uticala je na konačan izgled najave za film „Filth”. Oni koji su imali prilike da ga vide pre drugih bioskopskih predstava mogli su da stvore vrlo jasan utisak o onome što ih očekuje. Brutalna, politički nekorektna, sumanuto duhovita i crnohumorna priča o korpumpiranim i poročnim policajcima u Edinburgu, sa Džejmsom Mekavojem u glavnoj ulozi. Publika koja je volela „Trejnspoting”, „Dve čađave dvocevke” i  „Sneč”, kao i poštovaoci lika i dela Irvina Velša, autora teksta na kojem je „Prljavo” baziran, pohrlili su u bioskope.

U prvoj trećini ovog filma, to su i dobili. Beskrupulozni, manipulativni i surovi Mekavoj oštrim humorom osvojio je prisutne u bioskopskim salama i mamivši im osmeh za osmehom u potpunosti opravdavao date pare za ulaznice. Ljudi su bili raspoloženi, nasmejani i iznad svega zadovoljni. Zadovoljni što su konačno dobili ono što su hteli i videli u najavi. Bili su toliko zadovoljni, da im najpre diskretni, a potom i sve jasniji znaci upozorenja nisu dopirali do mozga. Kada su se konačno osvestili, bilo je kasno. Pred publikom bila su dva puta. Prvi, lakši, kroz najbliža vrata i drugi, teži, pravi put. Ostajanje do kraja filma.

Zašto?

Negde na pola filma, „Prljavo” prestaje da bude lagana i blago uvrnuta komedijica o doživljajima Ostrvljana pod uticajem maligana i opijata i postaje nešto sasvim drugo. Nešto mnogo, mnogo uvrnutije, nešto brutalno, prljavo inadasve duboko. Postaje jedna izuzetno potresna priča o borbi pojedinca sa sopstvenim demonima, o grčevitom rvanju sa nekim događajima u životu koji se ne mogu prevazići i razoružavajući uvid u najranjivije čovekove strane. U jednoj rečenici, Mekavoj se iz dobroćudnog MekGregorovog Rentona pretvara u zlokobnog i zastrašujućeg Kajtelovog zlog poručnika iz b-klasika Ejbela Ferare. I to čini u maniru najvećih protagonista srebrnog ekrana u njegovoj noar eri.

Džejms Mekavoj je oduvek obećavao. Dokazao se kao dobra podrška fantastičnom Forestu Vitakeru u zastrašujućem „Poslednjem kralju Škotske”, a svoj pun potencijal najavio još u emotivnom „Inside I'm the dancing” i klasiku istorijskog britanskog filma, „Pokajanju”. Ono što mu je nedostajalo je pravi film, prava glavna uloga da pokaže sve što ume i može. I kao i Di Kapriju, Edvardu Nortonu, Fasbenderu i Goslingu pre njega, ta uloga mu je izmicala godinama. Komercijalni američki i engleski filmovi, poput „Hronika Narnije”, „Tražene”, „Iks-ljudi: Prva generacija” i „Transa” mu je nisu pružili. Morao je da sačeka 2013. godinu i da reditelj Džon Berd napravi jedan kvalitetan scenario oko njega. Bukvalno.

„Prljavo” je film snimljen za jednog čoveka.

Za glavnu mušku ulogu.

Za „Oskara”.

Za Mekavojevu besmrtnost.

A Džejms tu priliku grabi bez oklevanja. Nemilosrdno je eksploatiše do maksimuma, poput njegovog lika na velikom platnu, narednika Brusa Robertsona. Guta scene monolozima, dominira dijalozima, a iznad svega razoružava  facijalnom ekspresijom. Kako je Berdova kamera dve trećine vremena praktično pod njegovim nosem, prostora za greške nema. Toga je svestan i MekAvoj, te sve svoje glumačke kvalitete stapa u jedan, predajući sve to publici bez zadrške i ne ostavljajući ništa za sebe. Grimase, mimika, osmesi, tuga, bes, razočarenje i potpuno ludilo direktno se prenose od glavnog glumca do gledaoca. Bez ikakvog ublažavanja i filtera. Pravo u glavu. To se možda najbolje odslikava u dve scene.

Prva, istinski vredna „zlatnog dečaka” jeste manijakalni telefonski poziv u kojem Džejms ide od stanja samozadovoljstva do beskrajne tuge i samoće za svega nekoliko sekundi. Tu, pred vašim očima. Glatko, bez uočljivog prelaza. Bolno živopisno.

Druga je mentalni slom i potpuna transformacija prilikom ispovesti koleginici na stepeništu. Neverovatno uverljiva i zastrašujuća. Sjajna u svakoj sekundi filmske trake koju zauzima.

Mnogima će to biti previše. Retkima, koji taj nalet sirove glumačke energije i kvaliteta izdrže, sledi vredna nagrada u vidu neočekivanog veleobrta pred sam kraj, kao i epskog završetka filma. I baš taj veleobrt i kraj daju i celom filmu jedan dodatni kvalitet, dramsku dubinu i poentu. Baš oni čine „Prljavo” najprijatnijim filmskim iznenađenjem ove godine i pružaju krunski dokaz da trejler ne znači ništa, a prvi utisak o nekom glumcu znači sve. Baš sve.

Ocena: 4.0/5.0

ŽIVOT POČINJE U PEDESETOJ

O novom albumu najuticajnijeg benda moje generacije

Pobornik sam teorije da svaki čovek u svom životu može da oseti tačan trenutak kreativnog vrhunca i da je sve pre tog momenta u funkciji dostizanja istog, kao i da je sve nakon njega lagani, ali i siguran put naniže. Takođe, smatram da je ključ uspeha u bilo kakvom stvaralačkom procesu ostati što je moguće duže što je moguće bliže tom dostignutom vrhuncu i u nekim zrelijim i poznijim životnim dobima. Veoma su retki oni kojima to i polazi za rukom i oni se ubrajaju u najveće.

Kada je muzička scena u pitanju, „Depeche Mode” definitivno jesu jedan od najvećih i najuticajnijih bendova nastalih u osamdesetim godinama prošloga veka.

Iako postoje već duže od tri decenije većina fanova i kritičara ne mogu im osporiti da je nasvetliji trenutak njihove plodne karijere album  „Violator” iz 1990. godine. Sa njime su postigli svetsku slavu i uspeh, prodali milione ploča i postali mejnstrim ime u svakom iole urbanom domaćinstvu u svetu. Bio je to centralni deo njihove tzv. „fantastične četvorke”, zajedno sa albumima „Black celebration”, „Music for the masses” i „Songs of faith and devotion”, kao i muzički, tekstualni, producentski i marketinški vrhunac tog engleskog benda, stvoren u eri najžešće konkurencije na svetskoj muzičkoj sceni.

Sam bend je od tada pretrpeo mnoge odlaske i (s)lomove, ali je i preživeo. „Ultra” je bila usamljeni album tranzicije ka mirnijim vodama, koje su donele i ustaljeni ritam snimanja jednog dobrog, pa jednog odličnog albuma. Posle potcenjenog „Excitera” usledio je sjajni „Playing the Angel”. Solidni „Sounds of the universe” ostao je u senci velikih zdravstvenih problema njihovog pevača, te su tako fanovi i stručna javnost sa nestrpljenjem iscekivali sta ce im doneti trinaesti studijski materijal Dejva Gana, Martina Gora i Endija Flečera, pod nazivom „Delta machine”.

Za uho nenaviknuto na Depeš, Delta je jedna kompilacija neslusljive buke i vokala koji se probija kroz šumu zujanja i udaranja semplera i sintisajzera. Većina slušalaca će odustati nakon jednog ili dva probna slušanja, ne nalazeći nijednu numeru prigodnu radio-talasima. Mejnstrim publika će sa pravom sebi postavljati suštinsko pitanje:

Zašto onda uopšte nastaviti sa slušanjem jednog tako neprijateljskog materijala?

Zbog dvoličnosti.

Delta machine je spoj rokenrola i elektronike.

Delta machine je spoj starog i novog.

Delta machine je spoj pozitivne i negativne energije.

Delta machine je spoj muzičke nadrkanosti i emotivnosti tekstova.

Delta machine je spoj ekstrovertnog frontmena i povučenog genija iz senke.

Delta machine je jedan od najboljih albuma benda koji je prošao svoj vrhunac.

Sakrivena iza napadnih ritam mašina, uvodna „Welcome to my world” pod kožu ulazi sa himničnim refrenom ogrezlim u patos emocije teksta. Dejv i Martin bukvalno pozivaju slušaoca da im se pridruži na putu u njihov unutrašnji svet. Uprkos uvreženom shvatanju da su momci iz Bazildona jedan mračan (dark)  i depresivan bend, ne delim to stanovište. Mračan i depresivan bend ne može da napiše, odsvira i otpeva tako moćnu stvar kao što je to „Angel”. Ta pesma je sve samo ne depresivna. Ta pesma puca od energije, a nakon prvog refrena melje sve pred sobom ne zaustavljajući se do svog kraja. Gan nikad nije zvučao samouverenije kao posrnuli propovednik, dok bluz i rokenrol pršte kroz sve utičnice i kablove sintisajzera uključenih u modulatore, pritom zvučeći sveže kao i npr. „Let there be rock” pre više od tri decenije.

Nakon toga Delta mašina naglo usporava, ostavljajući slušaoca koji se tek zahuktao potpuno zbunjenog. Usporava, ali i ne staje. Preliva se u jednu od najboljih pesama koje su Depeš ikada snimili, a ujedno i prvog singla na ovom materijalu, hiper-elegičnu „Heaven”. Pesme koja se zavoli na peto, osmo ili deseto slušanje. Pesme koja sa svakim slušanjem curi sve dublje i dublje u najdublje i najsnažnije emocije poznate čoveku. Ako nju svarite, gotovi ste. Delta mašina vas je progutala i nećete želeti da je napustite. Ne zato što izlaza nema, već zato što vam je lepo u njoj. I hoćete da vas vozi dalje.

A voziće vas nemilosrdno, kroz brzu reminiscentnost „Secret to the end” i tehno-autizam „My little universe”, koju će voleti samo najsmeliji. Ove dve pesme će vam najjasnije prezentovati muzičku strukturu na kojoj počiva i cela Delta mašina. Melodičan ton, nadrkan ton i treći ton. Jedva primetan. Tih i ponavljajući. A hipnotišući. Kada njega uhvatite, uhvatili ste srž Delta mašine i Depeša kao benda. Srž koja rađa dvoličnost. Slojevitost.

Slojevitost udara punom snagom i na numeri na kojoj bi Depešu pozavideli i neki višeniji bluzeri. „Slow”. Spora, a moćna. Masna i prljava, kao što to bluz i jeste. A jeste i jedan od vrhunaca celokupnog albuma. A kada nešto ima vrhunac, mora imati i pad. On dolazi sa previše manirističkom „Broken”, jednim od slabijih Martinovih vokala („Child inside”) i pomalo infantilnom „Soft touch/Raw nerve”.

Bez brige, pošto pad znači i uvod u novi uspon. Ovog puta kvalitet je taj što se uspinje u jednoj pravoj, pravcatoj Depeš stvari. Patos. Psihodelija. Vokal u prvom, a kakofonija u drugom planu. Treći singl. „Should be higher”. U njihovom slučaju, should be lower. Štivo za fanove.

„Alone” i njena neočekivana harmonika u semplu ponovo dižu temperaturu, praveći pandan u muško-ženskim okrivljujućim stihovima sa „Secret to the end”. A to je tek uvod u pravu stvar. Prava stvar se zove „Soothe my soul” i predstavlja najbržu i najkomercijalniju pesmu na albumu, pa samim tim i logičan izbor za drugi singl, propraćen standardno blago kontroverznim spotom. Pravi, pravcati Depeš hit za top liste.

Naglo kao što se do vrhunca i stiglo, sa njega se i silazi, i to u velikom stilu. Kantri baladom 21. veka, „Goodbye”. Sa „zbogom”. Epskim „zbogom”.

Ne znam kakav će biti sledeći album Depeša, niti da li će ga uopšte i biti. Ono što znam je da mogu mirne duše u penziju posle Delta mašine. Dokazali su i sebi i celom svetu da je moguće biti na vrhuncu i u ranim pedesetim. Za većinu se u tim godinama kreativni život završava. Za Dejva, Martina i Fleča, izgleda kao da je tek počeo.

Ocena: 4.5/5.0