ИМА НАДЕ - део први

O novom naraštaju glumaca i vraćanju nade u bolje sutra svetske kinematografije

Nisam neki nostalgičar, ali sa žaljenjem konstatujem da je filmska umetnost svoj kvalitativni vrhunac doživela krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošloga veka. Sveopšti sunovrat u autoreciklažu i nedostatak ideja ophrvao je i aktuelni trenutak sedme umetnosti. Svedoci smo brutalnog manirizima, razbacivanja budžetima, dominacije kompjuterskih efekata sa jedne i mediokritetskih scenarija, prosečnih glumišta i rediteljske neupečatljivosti sa druge strane.

Da li je baš sve tako crno?

Češće kroz opskurne kanale nezavisne produkcije i ređe kroz bombastična „A” ostvarenja, do nas stižu i pojedinačni glumački i rediteljski primerci koji nas podsećaju da se talenat ne može sakriti i da i u dominantno dekadentnom toku dešavanja, evolucija na površinu ipak povremeno izbacuje kvalitetne anomalije.

Kada su gospoda u pitanju, oseka umeća nije naišla naglo, već se tranzicija od kolosa metodičke glume sedamdesetih (De Niro, Paćino, Hofman) ka njihovim ređim naslednicima devedesetih (Dej-Luis, Vašington, Henks) nije toliko osetila. Kada su i potonji zašli u petu deceniju života, celuloidom su zavladali raznorazni Afleci, Kuperi, Batleri, LeBufovi i njima slični. Snizili su standarde toliko da su njihove role počele da se smatraju benčmarkovima dobrog rada. Drastičan pad priliva novih talenata majstorski su prikrili i ubedili mejnstrim publiku da u pitanju ipak nisu prosečni, ispodprosečni i precenjeni polu-glumci i amateri. Tako je bilo do skora i tako je i sada. Samo što sada možemo reći da je par usamljenih krstaša stasalo za borbu za pravedno mesto u istoriji kinematografije. Grupa mala, ali odabrana.

Ko su glumci u naponu snage koji mogu da preokrenu izmene tok misli javnog mnjenja kada je povratak kvalitetu na velikom platnu u pitanju?

Da bi se probio do dramskih uloga, morao je da snima komercijalu. Ljubavne dramice, šablonske krimiće. Na tom putu zaradio je dosta para i simpatije ženskog dela publike. Te pare nije stucao samo u život na visokoj nozi, već ga je vratio nazad u filmsku industriju. Uložio ga je u nezavisnu produkciju i tamo našao sebe kao glumca sa velikim „G”, glumeći reformisanog nacistu u „Believer”, poročnog profesora u „Half Nelson” i autističnog mladića u urnebesnom „Lars and the real girl”. Rajan Gosling (1980) na svetsku mapu ozbiljnih kritičara i definitivno izlazi sa teškim dramskim prikazom svih faza u životu dvoje partnera u „Blue Valentine” i kao heroj sa margine u omažu treševima osamdesetih u „Drive”. Poslednji od navedenih filmova spojio ga je i sa sjajnim danskim rediteljem Nikolasom Vajnding-Refnom i lansirao ga pravo u orbitu velikana. U toj orbiti je međutim, i dalje osuđen samo na tapšanje po ramenu, pošto ga uvreženi establišment i dalje zaobilazi kada su nagrade u pitanju. Samo jedna nominacija za „Oskara” ozbiljno je potcenjivanje najboljeg mladog američkog glumca u ovoj dekadi. Glumca koji je za uzore uzeo Branda i Dina, retko progovarajući u svojim filmovima i glumeći vrlo mnogo sa veoma malo. Imidž butovnika i otpadnika ga prati i van platna i očigledno odslikava i neki delić privatnog života koji tako verno prenosi na platno. Iako u najboljim godinama, još uvek traga za pravim velikim filmom koji bi zapušio usta kritičarima njegovog „kamenog lica” i rešen je da zbog toga napravi i dužu pauzu od glume. Jako je blizu ostvarenju svojih snova, a taj korak neće biti nimalo lak, što možemo videti i na primeru kolosa prethodne generacije, Leonarda DiKaprija. Nama ostaje da mu držimo palčeve i pratimo njegov ubitačan ritam paralelnog snimanja po jednog komercijalnog i jednog kvalitetnog nezavisnog ostvarenja.

Put ljudima van Amerike u Holivudu nikada nije bio lak. Poslednji koji je prešao Atlantski okean i poharao Los Anđeles bio je i najveći živi glumac danas, Danijel Dej-Luis. Britanija, nekada imperija i u filmu, sada na prste jedne ruke broji kvalitetne mlade naslednike Entonija Hopkinsa, Džona Hrta, Kolina Firta. Zato su verovatno i morali da potraže pomoć tradicionalnih neprijatelja, Nemaca. Od majke Irkinje i oca Nemca, Majkl Fasbender (1977) svoj put do zvezda krčio je kroz ostrvske televizijske filmove, sve do prekretnice koju mu je pružio Roberto Rodrigez sa Milerovih „300”. Od tog trenutka, u prvom planu je na domaćoj sceni. Ređaju se sjajne epizodne uloge („Fish Tank”, „Eden Lake”), a „Hunger” ga ukršta sa Stivom MekKvinom sa kojim sarađuje u još dva nezavisna ostvarenja („Shame” i predstojećem „Twelve years a slave”) , uz kojeg konačno dobija priliku da bude vodeća muška rola. Priliku ne propušta i svoje vreme na platnu maksimalno iskorišćava strpljivo gradeći reputaciju trejdmark mučenika i glumca koji se ne libi dramski i fizički zahtevnih uloga. Nakon toga, mejnstrim vrhunska produkcija bila je spremna za njega. Pare mu još uvek nisu donele i priznanje, a upliv u „A” ligu ipak nije krunisan glavnom ulogom u blokbaster drami. Saradnja sa Ridlijem Skotom i Terensom Malikom obećava i skoro preskakanje tog poslednjeg, najtežeg stepenika ka besmrtnosti.

Kao tinejdžer proslavio se u TV-komediji „3^rd rock from Sun” i ostao izuzetno mladolik sve do tridesetih. Svoj filmski put gradio je isključivo kroz nezavisnu produkciju. Postao je zvezda andergraund filma i Sandens festivala, sakriven od šire publike. „Lookout”, „Hesher” i „50/50” ipak nisu prošli nezapaženo. Najveći reditelj današnjice, Kristofer Nolan, prvi mu daje priliku u svom blokbasteru „Inception”, nakon kojeg ceo svet ostaje prijatno iznenađen razvojem Džozefa Gordona-Levita (1981), onog „malog” iz ”Trećeg kamena od Sunca”. Nolan ga nagrađuje rolom i u poslednjem „Betmenu”, a Spilberg ga angažuje za „Linkolna”. Njegov osnovni problem na putu do zvezda je fizičke prirode, nešto slično onome što je i DiKaprija proganjalo do četrdesetih. Džo je i dalje, pored nespornog glumačkog talenta, bejbifejs. „Looper” nam je pokazao koliko je taj problem izražen, ali smo sigurni da ga to ne može zaustaviti u njegovom vrtoglavom usponu.

Pored ove trojice, pažnja se mora obratiti i na još mlađe Ezru Milera i Logana Lermana, rođene 1992. godine, slavom ovenčane u najboljoj tinejdž-drami u poslednjih desetak godina, „The perks of being a wallflower”. Prvi je za sebe već rezervisao uloge uvrnutih i bolesnih likova, dok drugi jako obećava u svom minimalizmu. Oni su i krunski dokaz da točak muške glumačke evolucije nema nameru da stane. Hvala mu na tome.

(NE)PRAVDA JEDNE LOPTICE

Polufinale „Ju-Es Opena” 2011. protiv Federera.

Polufinale „Australijen Opena” 2012. protiv Mareja.

Finale „Australijen Opena” 2012. protiv Nadala.

Finale „Ju-Es Opena” 2012. protiv Mareja.

Polufinale „Rolan Garosa” 2013. protiv Nadala.

Finale „Vimbldona” 2013. protiv Mareja.

Šta je zajedničko svim ovim velikim Đokovićevim mečevima na završnicama grendslemova u protekle dve godine?

Bili su to epski mečevi „velike četvorke” svetskog tenisa, koji su odlučeni posle svega nekoliko ključnih poena. Ponekad je samo jedna lopta sudbonosno prelamala meč u Noletovu ili u korist njegovih protivnika. Toliko su bili i jesu izjednačeni Đoković, Marej, Nadal i Federer. Nijanse su često nevidljive oku laika. Oni su creme de la creme „belog sporta” i verovatno najboji igrači u istoriji ove igre. Čast Samprasu. Sva četvorica su posvetili celokupne živote magičnoj igri na mreži. I svi su oni uspeli u tome da postanu deo večnosti. Na tom putu su radili naporno, odricali se većine svakodnevnih zadovoljstava, koje mi uzimamo zdravo za gotovo. Ogromni timovi ljudi oko njih brinu se o najsitnijim detaljima pripreme za svaki od ovih gladijatorskih mečeva pred više desetina hiljada ljudi i celokupnim svetskim TV auditorijumom. U sebe i svoje karijere uložili su mnogo para i te pare povratili kroz uspehe na terenu i sponzorske ugovore. Ukratko, oni su tipičan primer razvojnog puta u vrhunskom sportu.

A vrhunski sport bi trebalo da je pravedan. Barem u većini slučajeva. Pa ipak, neretko se sav taj trud i rad ne isplati. Svi ti sati na treninzima, ulaganje u sebe i odricanje svedu se na par lopti. Ili jednu loptu. Nekada ta jedna lopta padne na stranu terena na koju vama to odgovara. Nekada ne. Nekad se odbije o protivnikova leđa i vrati se u vaše polje. Nekada toliko pohrlite da iskoristite retke i iznenadne prilike da se „upecate” u mrežu. Nekada tu jednu, dve ili tri lopte promašite. I izgubite zbog toga. Ljudi oko vas i oni koji vas podržavaju misle kako to nije bilo pravedno i da je ishod trebalo da bude drugačiji. I vi, u trenutku slabosti, pomislite da je to velika nepravda. Vaši protivnici i oni koji za njih navijaju reći će da je to sve ipak bilo zasluženo i da jednostavno niste bili dovoljno dobri.

Da li je baš sve tako crno i belo?

Odgovor je kao i uvek u životu – na sredini. Vrhunski sport je veliki biznis, ali i nemilosrdna životna škola, koja se može primeniti i na brojna druga polja života i „običnih smrtnika”. Svi mi u životu imamo snove i trudimo se da ih ostvarimo, radeći tom prilikom na sebi, u većoj ili manjoj meri. Svi mi u životu imamo manje ili više izražene prelomne trenutke, koji nas definišu, usmeravaju i određuju naše životne puteve. To mogu biti prijemni ispiri, izbori škola i fakulteta, ponude za posao, prilike za odlazak i rad u inostranstvu ili neke sasvim privatne i porodične odluke. Ni one se neće dešavati svaki dan; baš kao Nadal, Marej ili Federer neće često pružati zicer-voleje na mreži, „balone” upućene u sredinu polja ili spore druge servise. Moramo ih osetiti i predvideti. Moramo ih iskoristiti. Zato što je sve to put ka našem cilju. I ostvarenju istog. Sport nas uči da budemo nemilosrdni u iskorišćavanju trenutaka slabosti naših protivnika.

Sa druge strane, sport je bio i ostao i pravedna stvar. Uči nas jednoj mnogo bitnijoj stvari. Da promašaj nije i kraj. Da su prilike retke, ali da će ih biti. Da nije gotovo, dok nije gotovo. Da ni četiri Federerove meč lopte pred krcatom arenom „Artura Eša” ne znače da treba položiti oružje bez borbe. Nekada će protivnik podbaciti u ključnom trenutku zbog svoje treme. Nekada ćete ga vi na to naterati svojom dobrom igrom. A nekada ćete jednostavno biti briljantni kad je to najpotrebnije.

Nekada ćete pobediti, a nekada ne.

Ali ćete uvek moći da nastavite dalje.

To vam niko, nikada ne može oduzeti.

Baš kao što ni Novaku niko, do njega samog, neće moći uskratiti priliku da se revanšira za tri poraza u šest mečeva u poslednje dve godine, sa početka ovog teksta. Koliko već na „Ju-Es Openu” u septembru. I zato ću ja navijati za njega kao da igra neko moj rođeni.

Jer je Novak istinski simbol onoga što Srbija treba da bude.

Ne zbog svojih uspeha. Ne zbog uspeha u bogataškom sportu. Ne zbog preskočenih prepreka i večitog nipodaštavanja u odnosu na velikane iz „teniskih” zemalja. Ne ni zbog fenomenalnog odnosa sa javnošću i elokventnosti koja nadilazi sve naše političare od Drugog svetskog rata naovamo. Ne ni zbog kućnog vaspitanja. Ne.

Verovao sam, verujem i verovaću u Novaka Đokovića jer nikada ne odustaje. I da će izginuti pre nego što odustane. Verujem da će se opet ukrstiti koplja sa tom jednom famoznom, prelomnom loptom. I da će u nekoj od sledećih kritičnih situacija ta lopta pasti na onu stranu terena koja njemu odgovara. Možda ne sledeći put. Možda čak ni onaj posle njega. Ali će pasti. Pašće i u Sinsinatiju. I na „Rolan Garosu”. I u Riju 2016. Pašće. Ja u to verujem i tu veru mi niko ne može oduzeti.

Čak ni oni hejteri koji se više bave poreznom politikom porodice Đoković i pogodnostima koje im pruža njegova humanitarna aktivnost. A takvih nije malo. I ja im opraštam.

Mnogo je lakše ne verovati.

Mnogo je bezbednije i bezbolnije.


I mnogo tužnije.

POBEDI ILI UMRI

„Da Vinčijev kod.”

„Hari Poter.”

„Igra prestola.”

Bile su to knjige koje su poharale svetske top-liste bestselera fantastike u prethodnih deceniju i po. Den Braunova potraga za misterijama renesansnog umetnika nas je usisala u svet katedrala, skrivenih znamenja, crkvenih sekti i moćnika iz senke. Džoana Rouling je svoje čitaoce vratila nazad u detinjstvo, bajkovite predstave o dobru i zlu, čarobne štapiće i mitska bića. Njeni likovi odrastali su pred našim očima i skoro po pravilu, pravda je trijumfovala. A onda je na svetsku scenu pisaca naučne i epske fantastike po drugi put stupio Džordž R. R. Martin i sve izokrenuo naglavačke.

Prvi put je to učinio sa svojim knjigama „Pesma leda i vatre”, što ih je napisao sredinom devedesetih, kada je na prečac osvojio ljubitelje epske fantastike. Drugi put je to učinila TV serija rađena po pomenutim novelama u produkciji američke kuće „HBO” 2010. godine, kada je osvojio ceo svet. A malo je nedostajalo da se ništa od toga uopšte ni ne dogodi.

Martin je po završenim studijama žurnalistike skrenuo pažnju na sebe odbijanjem da izveštava o ratu u Vijetnamu. Vrlo brzo je sa novinarstva prešao na pisanje kratkih novela fantastike. Krah njegove četvrte knjige ga je 1982. godine pokrenuo ka Holivudu. Tamo se skoro čitavu deceniju sa promenjivim uspehom bavio pisanjem za televiziju i adaptacijom scenarija. 1991. je bila ključna godina i za Martina, a i za posrnuli žanr epske fantastike. Efekti giganata posleratne generacije su već izbledeli („Gospodar prstenova”), a mlađa generacija pisaca jednostavno nije bila dovoljno kvalitetna da pogura žanr u fokus čitalačke javnosti. Vrativši se po drugi put pisanju, Martin započinje epopeju nezapamćenih razmera u svetu književnosti. Uveliko zagazivši u drugu polovinu kreativnog veka, ovaj propali novinar i TV scenarista i posrnuli pisac, odlučuje da baci sve svoje karte na jedno jedino delo.

„Pesma leda i vatre” zajednički je naziv za sedmodelnu priču o Vesterosu, fiktivnom kontinentu geografski veoma nalik na britanska ostrva, na kojem se vodi borba oko prevlasti između nekoliko plemićkih porodica. Iako je za svoju osnovu imao Englesku iz doba „Rata ruža”, kao i motive iz „Ajvanhoa”, Martin ide i nekoliko koraka dalje. Gradi jedan potpuno novi i kompleksni svet isprepletanih ljudskih sudbina, paralelno vodeći radnju kroz sadašnjicu i burnu prošlost kraljevstva. Broj likova je prosto neverovatan, a činjenica da čak i prosečna i ispodprosečna publika uspeva da poveže relacije među njima je još neverovatnija. Nešto što za većinu ljudi u nekoj drugoj interpretaciji predstavlja napor, ovde predstavlja izazov. Jedini način na koji je to piscu moglo da pođe za rukom jeste perfektna karakterizacija svakog od likova. Ne pamti se u novijoj književnosti slučaj tolikog saživljavanja čitalaca sa likovima. Jednostavno, ukoliko pregurate sporiji uvod i pohvatate ko je ko, nećete moći a da ne mrzite Lanistere i Grejdžoje. Baš kao što nećete skrivati simpatije prema Starkovima, Tirionu i Deneris. Sansa će vas iritirati, a o moći zmajeva i „noćnih šetača” moći  ćete samo da špekulišete.

Upravo tu se krije i drugi ključ uspeha ove mamutske sage, a to je minimum fantastike. Lično nisam ljubitelj epske fantastike i ne privlače me Srednji vek, zmajevi, čarobnjaci, patuljci, vilenjaci i sl. Martin sve njih dozira, dodajući time uverljivost svojoj priči, dok sve vreme neizdrživo provocira čitaoca mrvicama pokazatelja moći natprirodnih i mitskih bića. Po pravilu, ona će se pojavljivati tek kada se neki od likova nađu u bezizlaznoj situaciji ili kada priča treba da doživi još jedan od svojih vratolomnih zaokreta. Tu dolazimo i do najmoćnijeg oružja Džordž R. R. Martina i nečega po čemu će, bez obzira na kraj ove sage, on zasigurno obeležiti ne samo žanr, nego i modernu književnost uopšte.

„Pesma leda i vatre” je, u najkraćoj mogućoj definiciji, zbir neverovatnih i neočekivanih prekoreta, promena i razvoja likova i radnje. Svaka od dosad pet napisanih knjiga će u svojoj poslednjoj četvrtini donositi i šokantne rasplete, porodične i ljudske drame, poraze i pobede onih koji su već trebali da pobede ili bili uveliko poraženi. Likovi će se pokazati kao dvolični, čak i trolični, a skoro svi će se po pravilu menjati, odrastati, sazrevati i evoluirati. Oni koji su bili na strani dobra, preći će na mračnu stranu. Oni koje niste mogli da podnesete će se ispostaviti kao pritajeni pozitivci. Sve te konstantne izmene i zaokreti će vas dovesti i do poslednjeg, i najuverljivijeg argumenta zašto bi ovoj neobičnoj epopeji trebalo da pružite šansu i posvetite deo svog slobodnog vremena, čak iako vas ovakve knjige ne zanimaju ili ako čak uopšte i nemate naviku da čitate.

Za razliku od „Gospodara prstenova” i ostalih remek-dela epske fantastike, Martinove knjige su surovo realne, životne i ne uvek pravedne. Bajkovitog hepienda nema, a dobrota i poštenje neretko bivaju surovo kažnjeni. Autor se ne libi da pojedine likove koje smatrate glavnima brutalno eliminiše. Ne gnuša se ni scena eksplicitnog nasilja, seksa i mučenja. Ukratko, prikazuje svet o kojem piše bez imalo ulepšavanja. Zbog toga se neretko nalazi na meti pretnji fanova, koji jednostavno nisu mogli da se pomire sa smrću ili sudbinama nekih od protagonista njegove knjige. Još jedan plus na temu uverljivosti dela koje je pisao i piše ga u ovom trenutku.

Pet knjiga je za nama, kao i tri sezone hit TV serije. „Igra prestola” i „Sudar kraljeva” su nas uveli u priču i pokazali princip po kojem će se dalja radnja odvijati. „Oluja mačeva” nas je oduvala svojom surovošću i kažnjavanjem određenih likova. „Gozba za vrane” donela je kratak gubitak inspiracije i neobičnu odluku fokusiranja na pojedine likove, ali je zato „Ples sa zmajevima” opet uhvatio zamajac sa početka serijala. Pred nama su još najmanje dve knjige. „Vetrovi zime” i „San o proleću” su verovatno najiščekivanije knjige u poslednjih nekoliko decenija. Većinu zanima sudbina likova i da li će famoznog srećnog kraja uopšte biti. Struku i kolege zanima da li se Martin može ispetljati na efektan način iz ovih par hiljada strana kojim je zaludeo ceo svet. Javnost će o svemu tome surovo suditi. Baš kao u lajtmotivu prve knjige:

„U igri prestola, ili pobeđuješ, ili umireš”.

NAMERNO PRISTUPAČNE MEMORIJE

Ukoliko su „Kraftverk” izmislili elektronsku muziku, a „Depeš Mod” je uveli u mejnstrim, onda su zasigurno „Daft pank” jedni od poslednjih pravih naslednika pomenuta dva benda koji su postali stožeri moderne muzike na prelazu između vekova. Francuski dvojac u sastavu Gi-Manuel de Omem-Hristo i Tomas Bangalter su pokrenuli projekat „Daft pank” krajem devedesetih, miksujući u svojoj muzici haus i sintpop. Vrlo brzo su dostigli svetsku slavu sa svoja prva dva albuma: „Homework” iz 1997. godine i „Discovery” iz 2001. godine. Singlovi „Around the world”, „One more time” i „Harder, better, faster, stronger” na su prečac osvojili top liste širom sveta i postali neizostavni program diskoteka i inspiracija čitavoj generaciji di-džejeva.

Po starom nepisanom pravilu po karijeru prelomnog trećeg albuma, ni „Daft Pank” nisu uspeli da izbegnu usud koji je pratio njihovo izdanje iz 2005. godine, „Human after all”. Prateći analogiju da nakon prvog albuma koji služi za upoznavanje sa radom neke grupe sledi komercijalniji naslednik, i francuski elektro-pioniri su došli do raskrsnice. I na njoj su izabrali još žešći i opasniji put, na kojem su ih pratili samo oni najsmeliji fanovi. Elektronsku muziku su potpuno podredili svojim semplerima i napravili skoro savršenu sinesteziju čoveka i mašine. Muziku za robote. Ironično, na tom putu su izgubili većinu sledbeništva. „Robot rock” i „Human after all” su samo pojačali autizam brižljivo negovan od samih početaka, nagalašavajući svojom napadnošću distancu između dvojice umetnika koji su svoju privatnost čuvali kacigama i njihove publike. U sličnom stilu su nastavili i sa svojim saundretkom za rebutovani kultni SF film sa početka osamdesetih, „Tron”. Ceo taj vrlo uspeli rimejk se može posmatrati i kao jedan veliki i sat i po dugačak spot za „Daft pank”, sa glavnim glumcima u kacigama i odelima od spandeksa. Progresivni imidž Francuza se savršeno stopio sa naprednim dizajnom filmske produkcije, obogaćujući ga muzikom za 22. vek.

Pomalo iznenada, ovu godinu je u muzičkom smislu obeležio i novi album „Daft panka” nazvan u skladu sa njihovom plodonosnom saradnjom sa kompjuterskim tehnologijama. „Random access memories” iza svog naziva koji označava radnu memoriju računara, krije jedno veliko iznenađenje i zaokret. Bend budućnosti i perjanica hard-elektra je odlučio da napravi korak unazad. Da se vrati korenima i ponovo oživi vreme stvaranja elektronske muzike, sedamdesete i osamdesete godine prošlog veka. Pod jakim uticajem diska i sintpopa, Gi-Manuel i Tomas su na sve to odlučili da u konačnom miksu daju prednost čilautu kao finalnom izrazu njihovog četvrtog po redu albuma. Dobijeni rezultat je muzika sasvim drugačija u odnosu na bilo šta čime su se ranije bavili.

Spoljnja saradnja sa vokalima je raznovrsnija nego ikad do sad, pa tako na „RAM-u” možete paralelno čuti legende poput Đorđa Morodera, Nila Rodžersa i pevača „Strouksa”, Džulijana Kazablankasa, kako se savršeno uklapaju sa francuskim andergraund di-džejevima i producentima i komercijalnim američkim hip-hoperom Farelom Vilijamsom („N.E.R.D”). Raznolikost žanrova muzike kojim se kolaboracionisti bave će za svoju logičnu posledicu imati i diverzitet pesama koje se stapaju jedna u drugu. Prvi singl „Get lucky” svojim glasom pečatira Farel Vilijams i nosi ga pravo u diskoteke i klubove kao zagrevanje za celonoćni provod, baš kao i njegova druga saradnja na ovom albumu, „Lose yourself to dance”. Rame uz rame sa njima staju i uvodna „Give life back to music” i sjajna „Fragments of time”.

Nežniju stranu ovog albuma čine pravi, pravcati biseri čilauta i verovatno prve istinske Daft pank balade. „The game of love”, „Within”, „Instant crush” i „Beyond” su stvari uz koje ćete lečiti insomniju, snižavati nivo svakodnevnog stresa i gubiti pogled na pučini mora.

Negde između ta dva sveta će stajati tri eksperimenta, tako svojstvena ranijim radovima „Daft panka”. Najupečatljivija od njih i definitivno najzanimljivija pesma na albumu je saradnja sa čuvenim autorom muzike za filmove, Đorđom Moroderom, koja će vas vratiti nazad direktno u sedamdesete. „Giorgio” može komotno biti podloga za bilo koju krimi seriju od pre tridesetak godina, a da pritom ne gubi ništa na svojoj dopadljivosti. „Motherboard” i „Contact” su poruke upućene drugim svetovima i omaž svemu što su za modernu muziku elektro-Francuzi uradili u prethodnih deceniju i po.

Iako će većina fanova i onih koji uopšteno vole muziku požuriti da kažu kako je „RAM” jedan klasičan retro album, verovatno će tu i pogrešiti. Ovo jeste muzika koja se snažno naslanja na sedamdesete i osamdesete, ali ne predstavlja puku producentsku reciklažu što truje TV i radio-talase u poslednjoj deceniji. Ovo je miks prošlosti i sadašnjosti i davanje potpuno novog života žanrovskim klasicima. Ovo je retro album za budućnost i ponovo nešto sasvim novo i sasvim drugačije u odnosu na ostatak muzičke scene. Ovo je i idealan letnji album, muzika koju morate imati u svom plejeru dok se vozite pored mora ili jednostavno ispijate koktele u plažnoj ležaljci. Ovo je možda i najkomercijalniji album „Daft panka” dosad i sasvim sigurno najprijatnije muzičko iznenađenje u ovoj 2013. godini. 

Uživajte!

VISOKA DEFINICIJA KINEMATOGRAFIJE

Pripadam generaciji kojoj su prva muzička iskustva bila prožeta pucketanjem gramofonskih ploča. Bili smo raspamećeni pojavom video-rekordera, a kasetama smo dolazili do prvih albuma za naše kolekcije. Dvokasetaši su predstavljali luksuz, a ulazak CD-ova na naše tržište devedesetih je izgledao kao poseta iz daleke budućnosti. Prve kompjutere je većina nas rođenih osamdeset i neke dobila na prelasku vekova, a sa njima i mp3 format muzičkog iskustva. Nakon presporog dial-up interneta, veći protoci podataka su nam omogućili da skidamo čitave diskografije i filmove za nekoliko sati. Veličina fajlova je rasla, a sa njima i kvalitet snimka.

Sveukupni napredak tehnologije je u svojoj nezaustavljivoj evoluciji počeo skromno, sa kartonskim 3D naočarima koje su nas prestravile u trećem delu „Ajkule”, tamo krajem osamdesetih. Dolbi zvuk je bio sledeći iskorak, ispunjavajući bioskopske sale svojom grmljavinom. Paralelno sa napretkom opreme u kinima, kompjuter je sebi krčio put do džepa običnog smrtnika, svake godine mu približavajući po neki segment idealnog filmskog iskustva. Par zvučnika je narastao na sistem 5.1, a potom i na sistem 6.1. Plastika je ustupila mesto drvetu kada su njihova kućišta u pitanju, a diskovi su omogućili bezbedan i brzi prenos podataka. DVD je iz bioskopa uleteo pravo u naše računare, zauzimajući više mesta, ali i pružajući nam kvalitet znatno iznad divx formata. LCD monitori i televizori su u zaborav reciklaže poslali katodne cevi i osvojili na prečac naše dnevne sobe, postavši pritom i naši jedini i zvanični monopolisti na poziciju naših monitora. Dijagonale su rasle, a od skora je tu i kućni 3D. Kompjuter i TV su sada neraskidivo vezani, a to je otvorilo put u najnovijem čedu filmske tehnologije, koje preti da zatvori ono malo preostalih bioskopa i zauvek nas veže za kuću kada je u pitanju idealno filmsko iskustvo. U pitanju su blu-ray i HD (high definition) formati zapisa, osnovni razlog nestanka celuloida iz većine svetskih filmskih produkcija.

U pitanju su, najjednostavnije rečeno, video zapisi više rezolucije od standardne. Kao minimalna veličina se uzima 720 piksela, a za pun HD ugođaj se smatra ona od 1080 piskela. Najčešći format mu je .mkv i on je sada u potpunosti softverski podržan od većine desktop i laptop računara što se mogu naći na tržištu. Grafičke karte godinama unazad poseduju HDMI izlaze koji vam omogućavaju da svoj LCD televizor pretvorite u pravo malo kućno platno. Ukoliko tu još pored vas stoji i neki surround sistem zvučnika, spremni ste za jedno sjajno filmsko putovanje. Putovanje koje će vam zauvek promeniti iskustvo gledanja jednog filma i učiniti čak i kvalitet zapisa u bioskopskim salama ništavan. Osim ako niste deo razvijenog sveta, pa u svom gradu imate neki IMAX bioskop, pa ćete onda imati to zadovoljstvo da vam je celo vidno polje pretvoreno u platno. Biće vam jako teško da se vratite u svet formata .avi, mpeg, .wav, .mp4 i .VOB nakon odgledanih slika u .mkv ili, znatno ređem kod nas, blu-rej formatu. Ređem i kompleksnijem, jer zahteva zaseban plejer i dodatnu investiciju koja se danas meri u (samo) dvocifrenim iznosima u evrima.

Usko vezani za pojavu kompatibilnih i jeftinih digitalnih kamera, novi formati filmskih zapisa su bukvalno preko noći pretvorili stotine miliona Zemljana u potencijalne režisere i gledaoce. Digitalna fotografija i kamera su sve manje i manje i uskoro ćemo ih imati u najvišoj rezoluciji i unutar naših mobilnih telefona. To suštinski znači da će završno poglavlje evolucije digitalne tehnologije svesti na potpunu individualizaciju filmskog iskustva, bilo da je u pitanju stvaranje pokretnih slika sa zvukom ili uživanje u istim.

Sve to mi deluje pomalo zastrašujuće i usamljenički, ali to sam možda samo ja. Pripadnike jedne generacije između generacija, jedan među malobrojnima koji su u stanju da hodaju u oba sveta, i digitalnom i analognom. Naviknut da u društvu gledam filmove, bilo da je u pitanju nečija dnevna soba ili mrak bioskopske sale. Ono što je najbitnije u celoj toj trci sa tehnologijom jeste preživljavanje mogućnosti izbora. Nadam se da će u ovom gradu i ovoj zemlji biti dovoljno razuma i osećajnosti da jedna Kinoteka i pokoji klasični bioskop preživi u svom izvornom obliku. Da mi omogući da se za gledanje „Prometeja” snimljenog namenski za 3D pripremam u dobro znanoj prašnjavoj sali u suterenu Kosovske držeći se za naslone sedišta kada Sigurni Viver kao besmrtna Ripli MekLaren pripali svoj bacač plamena u borbi protiv vanzemaljskih „Tuđina” u remek-delu Ridlija Skota od pre 34 godine. Da i dalje mogu da uživam u šarmu pomerenih titlova i dlaka na celuloidu dok zvuk krči tokom prvih 30 minuta „Odiseje u svemiru” u kojima se ne progovori ni reč. Samo ako mogu da paralelno uživam u kućnom DVD-ju „Apokalipse danas” i u remasterizovanom full HD „Blejdraneru” mogu biti u stanju da pravilno razlučujem o kvalitetima klasika i da ih poredim sa npr. revolucionarnim novim svetom „Avatara” u nekom, Bože zdravlja i kod nas otvorenom „IMAX” bioskopu.

Sve drugo bi samo predstavljalo veliku nepravdu prema decenijama filmskog stvaralaštva i milionima kilometara celuloida koji su obrazovali generacije i uvodili ih u magičan svet sedme umetnosti. I ukidanje slobode i luksuza izbora u kom formatu i okruzenju zelim da pogledam novi film koji me zanima ili neki stari, dobri, iz privatne kolekcije.

MOŽE BITI SAMO JEDAN MURAKAMI

Za razliku od poznatijeg, priznatijeg i daleko komercijalnijeg Harukija, njegov prezimenjak Rju nam donosi jedan sasvim drugi talas modernih japanskih pisaca. Njegove teme su vezane za novi Japan na potpuno drugačiji način od većine njegovih ispisnika. Način koji ga je i učinio hitom u andergraund kulturološkim krugovima i napravio malobrojnu, ali snažnu bazu obožavalaca.

Mlađi Murakami se naporedo bavio filmom i književnošću i kroz svoje obrazovanje vrlo rano stupio u kontakt sa hipi kulturom što je u velikoj meri i uticalo na njegovo formiranje kao čoveka i pisca. Buntovnik u duši, to svoje neslaganje svetom oko sebe je preneo i u svoja dela. Rju nije zadovoljan novim Japanom koji niče svuda oko njega. On se protivi amerikanizaciji i ismeva vesternizaciju svakodnevnog života najrazvijenijeg azijskog društva. On se ne boji ni da iskaže prezir prema stranim uticajima i sunarodnicima koji ih po svaku cenu oponašaju, bilo da je u pitanju moda, stil života ili kultura. Paralelno sa prikazom smene tradicije globalizmom, Murakami se ne libi da nam pokaže i svo naličje modernog Japana, njegovu dekadenciju u razvrat, poroke i kriminal. Nešto što bi retko koji pisac odlučio da podeli sa svetom oko sebe.

Ono što Rjua čini tako neodoljivim piscem je i njegov stil, jednostavan, čist, neformalan i vrlo, vrlo jasan. Njegove knjige ne umiru u stilskim figurama, nema razmetanja metaforama, skrivenih značenja i poruka. Reči su samo instrumenti, hirurški precizni i od samog početka imaju samo jedan zadatak. Da zavedu čitaoca. I to čine veoma snažno. Murakami je, u nedostatku boljeg poređenja, idealan filmski pisac. To znači da su njegova dela savršena podloga za sedmu umetnost, da je atmosfera koju stvara grafički vrlo lako opipljiva u umu čitaoca i da će čak i oni sa nedostatkom mašte vrlo lako uploviti u njegov svet. I jako teško iz njega izaći, što je posledica njegovog možda i najvećeg kvaliteta kao pisca.

Knjige Rjua Murakamija su nepodnošljivo napeto štivo. Atmosfera koju stvara je toliko realistična, da će vam se za tili čas učiniti da ste vi ti koji hodate skrivenim četvrtima Tokija, i da baš vas vrebaju opasnosti i neverovatni doživljaji iza ugla. Gutaćete strane njegovih knjiga, gonjeni nepodnošljivom željom da saznate šta čeka njegove likove, kakav je rasplet i da li je pravda zadovoljena. I tu ćete doživeti razočarenje.

Japanska kultura je sasvim različita od bilo koje evropske koju ste mislili da znate i poznajete. Uprkos velikom uticaju koji je istrpela nakon poraza u drugom svetskom ratu, suštinski je i dalje veoma različita i od američkog shvatanja života. Samim tim, čitanje bilo kog japanskog pisca, a pogotovo Rjua, zahteva jedan potpuno otvoren um za drugačiju radnju, likove i kraj knjige. Naime, njihova kultura ne poznaje termin zadovoljenja pravde i hepienda. Nije utemeljena na jasnom razlučivanju dobrog i zlog, kako u samim ljudima, tako i u njihovoj interakciji. Zato će vas neretko krajevi knjiga ostaviti šokiranije nego sama radnja, koja konstatno hoda po ivici oštrice realnog i verovatnog. To novi talas japanskih pisaca, predvođen Rjuom, i čini tako zanimljivim i magično privlačnim.

Ukoliko odlučite da stupite u Murakamijev svet, morate biti hrabri i odvažni. Njegove knjige zahtevaju hrabrost i izdržljivost da se preko iznenadnih naleta akcije, trilera i horora pređe. Ukoliko to pregurate, bićete nagrađeni delima koje ćete pamtiti i imaćete veliku želju da pročitate ceo njegov opus.

„Audicija” je već pretočena u vrlo uspešan film i bila je prilika za Rjua da spoji svoje dve najveće ljubavi, kinematografiju i pisanje. Podloga za ovu kratku, ali efektnu novelu je sjajna ideja o organizovanju fiktivne audicije za film, koja za konačni rezultat treba da ima odabir buduće supruge jednog od dvojice producenata. U pitanju je uspešan, miran i povučeni porodični čovek, koji je skoro ostao bez žene zbog njene teške bolesti. Zatvoren i uzdržani mladi otac nije spreman da u svoj život pusti novu emocije. Upravo zato i oberučke prihvata poziv svog najboljeg prijatelja da organizuju kasting za njegovu novu izabranicu, pošto će mu to omogućiti da sa bezbedne udaljenosti odabere onu pravu. Njegovi problemi počinju da se množe kada pomisli da je pronašao to što je tražio u liku mlade i privlačne devojke. Svi znakovi za opasnost su tu, napetost raste iz strane u stranu, ali vas ništa ne može pripremiti na poslednjih desetak strana knjige i njen surovi rasplet.

„U miso supi” je jedna od onih direktnih knjiga, što vas bez uvijanja i preterano dugačkog uvoda smešta u suvozačevo sedište. Vozač je u ovom slučaju vodič kroz noćni život Tokija, mladi čovek sa margine, sa samo jednim zadatkom na svom poslu. Zadovoljiti potrebe svoje mušterije, ma kakve one bile. Taj koncept će biti stavljen na probu kada ga oglas u novinama spoji sa misterioznim Amerikancem, čiji prohtevi prevazilaze sva njegova očekivanja. Taj susret Japana i stranaca će roditi jedno opsesivno-kompulsivno i nakaradno prijateljstvo i pred čitaoce izneti jednog od najupečatljivijih knjiških negativaca ikada stvorenih. Raspleta i konca radnje u klasičnom smislu nema, tako da će evro-američki čitalac ostati uskraćen za očekivane odgovore. Iako nije preneta na veliki ekran, ova triler i horor priča to svakako zaslužuje.

Ukoliko ste ljubitelj dobre akcije, trilera i horora sa primesom fantastike, a pritom vas privlači Daleki Istok i Japan, teško da može biti zanimljivijeg pisca za vas od Murakamija. Ali ne Harukija, već Rjua. Upamtite to ime.

ЦРВЕНО-БЕЛА ГЛАВА СРПСКЕ ВАТЕРПОЛО АЖДАЈЕ

           Српски ватерполо је као митска деветоглава аждаја. Одсеците му једну главу, израшће нова. Две Партизанове главе су заменили Бечеј и Црвена звезда. Ту је сад и Раднички. Европа опет дрхти. И тако већ 40 година.

Фудбал на овим просторима никада и није представљао неки претерано успешан спорт. Рукомет је умро заједно са СФРЈ. Кошарка је нестала у СРЈ. Одбојка се истрошила кад и СЦГ. Обнављање српске државности нам је право ниоткуда донело тенис и наставак светске владавине у једином колективном спорту који нису убиле санкције, изолације, беспарица и криминал. Ватерполу.

Партизанова школа је била прва која је похарала Европу, крајем шездесетих и почетком седамдесетих. Санкције су донеле одмор и шансу Италијанима, Мађарима и Шпанцима да дођу до даха. Генерација Шапића и Ћирића је из Бечеја покорила Стари континент и на преласку између векова и пренела златну жицу у репрезентацију којој до дана данашњег недостаје само олимпијско злато. Велика смена генерација 2010. се није одразила на резултате. Европска и светска злата су опет ту, око вратова Партизанове деце, баш као и седма Лига шампиона. Економска криза тешко погађа овај некомерцијални спорт и непресушни таленат се са Бањице прелива и у друге клубове. Из мртвих се враћа Црвена звезда, а преко ноћи се рађа и крагујевачки Раднички. Најјаче првенство у историји српског ватерпола доноси Еврокуп у Шумадију, а Лигу шампиона у црвено-белу породицу. Европа, ЛЕН и дубровачки дрим-тим су у шоку. Само једно питање провејава на базенима диљем најстаријег континента:

„Срби, докле више?”

Одговор је једноставан.

Заувек.

Зашто? 

          Одговор није једноставно дати.

Нисмо морска земља већ више од двадесет година. Нису то ни Мађари, па су велесила. Инфраструктура нам је на никад беднијем нивоу, па тако у Београду условне базене бројимо на прсте једне руке. Пливачи и ватерполисти деле термине са грађанством. Будимпешта има преко 100 базена. О Грцима и Шпанцима је излишно и говорити. Таленат је ту, увек је и био, али он није довољан. Нико ме неће убедити да у једној Русији или Америци нема више деце талентоване за ватерполо.

Са друге стране, тренерска струка нам је брижљиво стварана деценијама. И наставља да се ствара. Афера нема и оне се своде на функционере који не успевају да обезбеде довољно средстава за спорт који још увек нема ни своју самосталну рубрику на сајтовима. Бивши играчи држе примат у свим структурама српског ватерпола и политичари су ретки и врло заменљиви. Дакле, о трофејном спорту се старају они који су и освајали претходну генерацију трофеја. Здрави уплив свежих кадрова омогућава и правилну селекцију играча, које су трофеји и привукли да се њиме баве. Односи међу клубовима су нормални, без тензија, препуцавања и зле крви. Навија се паклено, али коректно. Играчи Црвене звезде и Партизана чак и тренирају заједно, у припремама пред велике утакмице. Ако изузмемо одбојку, као врхунац господског спорта, ватерполо је један од ретких у којима можемо причати искључиво и само о дешавањима у базену, а не да се бавимо закулисним радњама, теоријама завере, куповинама судија и сл. Вероватно и због чињенице да великих пара у овом спорту нема, а како стоје ствари, неће у догледно време ни бити. Управо тај недостатак финансијске атрактивности га и чини спортом у правом смислу те речи. А беспарица је одличан увод у причу о најновијој глави српске ватерполо аждаје. Црвеној звезди.

Секција клуба која је представљала црну рупу спортског друштва је за својих шездесетак година постојања имала само кратки бљесак почетком деведесетих под руководством тајкуна/заљубљеника у ватерполо на руководећем месту и неколико репрезентативних асова у базену. Ултраталентована генерација са краја те деценије коју су предводили Шапић и Ћирић је испуштена и без динара препуштена Бечеју који се са њима попео на кров Европе. Нови век доноси тешку декаденцију у дуговања, која и воде до гашења клуба 2010. године. Нови клуб није, попут кошарке, представљао франкенштајновску комбинацију са другим тимом, већ је потпуно рестартован и свој пут кренуо од почетка, тј. од самог дна. Предвођен ентузијазмом донедавних играча, Виктора Јеленића и Дејана Савића, кренуло се у селекцију клинаца и напредовање кроз ниже лиге. Ухваћен је прикључак са суверено доминантним Партизаном и солидном Војводином. Када је Про Реко прогласио банкрот, прилика је оберучке зграбљена, уз обећану политичку помоћ око сређивања финансија. Политика и спорт никад нису имали заједничке интересе и тако је било и овај пут. Финансијска голгота је прешла у егзистенцијалну и чинило се да ће легенде српског ватерпола Прлаиновић, Рађен, Шефик и Душко Пијетловић отићи недовршена посла. Инат, жеља за доказивањем, магична привлачност црвене и беле боје на капици, тек, расплет из хорор филмова се није десио.

Десило се нешто невероватно и нестварно. У доба владавине пара, десила се победа спорта, спортиста, труда, рада и љубави према спорту и клубу. Десило се још једно српско ватерполо чудо, овај пут од клуба који је био маргина домаћег такмичења, а камоли евро-купова. На шок и неверицу Европе, побеђен је квалитетнији клуб у првенству и Купу, а затим и у Лиги шампиона. На срце. На гонаде. На оданост навијача који су пренели фудбалску атмосферу на трибине пливалишта. На тренера мотиватора. На одбрану, на голмана. На искусне играче који су са собом повукли и неке нове клинце да брже сазру и постану готови играчи за репрезентацију. Десила се магија искрености српског ватерпола.

На радост целе нације, и црно и црвено беле. Играче одрасле у црно-белом су допунили неки нови клинци и израсли у паклени тим. Нико зато неће ни замерити Прлаиновићу што је ову титулу ставио за нијансу испред оних са Про Реком и Партизаном. Он је профи и све те титуле је крваво одрадио. Ова са Звездом му је само мало дража срцу. Сутра ће и он заменити клупску капицу репрезентативном и наставити да терорише голмане и да краде лопте нападачима. Заједно са осталим асовима из Звезде, Радничког и Партизана.

У суботу је Звезда била та која је на Бањици написала још једну сјајну страницу наше ватерполо историје, исписујући притом своју најславнију причу. Побеђен је скупљи и бољи хрватски тим у нашем најтрофејнијем колективном спорту. Као Србин и звездаш, ја једноставно не могу бити поноснији.

DEPECHE MACHINE

Year is 1997. First album bought : ‘’Ultra’’. First song: ‘’Barrel of a gun’’. Purchasing of all the albums on the black market. Serbia, nineties, economic sanctions, isolation, war, bombing. First concert missed: Budapest, September 2001, ‘’Exciter tour’’, chasing the faculty entrance exam. First successful concert: (again) Budapest, June 2006. Forty degrees Celsius, summer storm, ‘’NEP stadium’’, parterre fence, mass passing out in the crowd, internal breakdown on ‘’Walking in my shoes’’. What’s a fan pit? Doomed concert in Belgrade 2009, online ordering of tickets on the first day of sale, website down, screw online shopping in Serbia. Collecting the tickets one day before going in the hospital, freezing out in front of the ticket office, plastic tickets for fan pit. Cancellation of the concert, Dave, cancer, chemotherapy. One of the worst days in life. Second concert: again (forcedly) Budapest, last cash stack used. Grandstand, arena, internal breakdown on ‘’Walking in my shoes’’, again. Dave exhausted, lukewarm audience, half empty hall.

Announcement for the new album, first single, ‘’Delta machine’’. Listening to the album for the first time. Second time. Third time. Fourt time. FOURTH TIME. ‘’Delta fucking machine!’’ Best album since ‘’Ultra’’. Autism, non mainstream electro-blues. Announcement for the tour. Announcement for the Belgrade concert, once again. Online ordering of tickets for the fan put on the first day of sale, website down, screw online shopping in Serbia. Fifty bloody Euros, but you know that I would give away every last dime. There isn’t even a analogue ticket. Assholes from ‘’Tuborg’’. Fracturing the forearm three weeks before the concert. I’ll immobilize it. I’ll carry it in a wheelchair. Therapies. Friday. Istanbul concert cancelled. Backstab. No, no, no. Damn Bulgarian truck drivers.

They are coming to Belgrade. Touchdown. Hotel ‘’Metropol’’. Rain is going to fall, rain isn’t going to fall. There will be mosquitoes, there won’t be mosquitoes. Getting together with the crew five hours before the concert. Twenty of them. Entrance, search, fence. No jam, chilling out to some electro-Germans. Immobilizing the unhealed fracture. They’re going to start at eight. They’re going to start at nine. They’re starting in a quarter to nine. ‘’Welcome to my world’’. No, welcome to OUR world!. There goes Dave. But there goes Martin. Hey, Martin! They’re five meters away. This is as close as it gets. This is it. Trash suits. Sparkling. The nineties. ‘’Angel’’. Dave is hammering down with its voice. Band is hammering down with their music. Like somebody is playing a CD on the speakers. You know very well what song is third on the set list. Calm down, calm down. ‘’Walking in my shoes’’. You aren’t considered to be a Depeche fan if this song isn’t in your personal Top five. Top of the tops. I’m having a milder stroke. Too much energy is pouring in, transformer burning down. Fuses are blown out. I don’t feel well. I have been preparing, but I haven’t prepared myself well enough. Calm down, you fool. This is only the third song, there are twenty more to go. Others are filming, I am not able to stand up straight, let alone to hold the camera still for five minutes. ‘’Things get damaged, things get broken’’. Good. Chill out. O, look at the puppies on the screen. They’re so cute. ‘’Precious’’ puppies. Self-irony. Nice touch. I need some water. Back of my head doesn’t hurt so bad, stomach is calming down. Let’s go!

Synthesizers. Spotlights are being lowered. The eighties. ‘’Black celebration’’. THIS is ‘’Depeche’’, a dark band with a light in their souls. Here in Serbia, every day is a black one. And we celebrate when we see their back. Guys on the stage don’t know that, but their lyrics sure as hell do. ‘’I’ll drink to that’’. I will, actually. It’ll be only water for me. No alcohol, no drugs. Brain must remain clean. It must record. It must absorb. It must charge itself. Without interference. ‘’Policy of truth’’. This was the favorite song for some good people that are not with us anymore. You could take some pictures now. Everybody’s singing. Stuck in the nineties. Ti-ti-ti-ti-ta. Now, this is some sick stuff. Sparks flying all over the screen. Well, this is one way to interpret ‘’Should be higher’’. The crowd don’t quite dig this. This is stuff for the chosen ones. If Dave manages to sing this, he will sing everything. Just like from the textbooks. People, he is fifty one. For real! Wait, if I remember well, now should be the time for…

Camera is rolling, placed inside the calm hands. I’ve been waiting this for sixteen years. Half of my life. Half! Dave is like a tiger inside the cage. ‘’Do you mean this horny creep, set upon your weary feet…’’ This is it. Finally. They’ve come to your hometown, to play for you your favorite song, the one that has brought them to your attention. The one song that has kept your head on your shoulders on numerous occasions. The one song that has kept their heads on their shoulders. Their song, your song. Dave jumps. Total silence. No. An error has occurred. No. Let’s start again. Sounds just like on the CD. Until the first chorus. Zap. No. This isn’t happening. First, the cancellation of 2009 Belgrade concert. Then, a close miss with Istanbul. Followed by a fracture of the forearm. Somebody’s got to be kidding me. Concert is in a crisis. Dave talks to the audience. They NEVER talk to the audience. I am not making out a single word of what’ he saying. Left ear is shrieking since the ‘’Angel’’. Third time is the lucky charm. Let’s take it down slowly. It’s about time. First chorus, second chorus, third verse. Dave is again vocally perfect. We’ve done it, we’ve done it! We’re not looking back anymore. End of the song, music startles once more, but Dave brings it to a closing. We’ve survived. You have only now officially arrived to Belgrade! And you’ve done it by playing ‘’Barrel of a gun’’ for ten minutes. This one is going on youtube. Even Depeche is made from flesh and bone.

Martin stays with us. ‘’Sorry ‘bout that’’. This must be a historical first, Martin is ‘’communicating’’ with the audience. I wish for that better combo of songs. ‘’Only when I lose myself’’. Alright! Some bands would sell their own mother for a single like this, but Depeche fans rarely have the opportunity to hear it live, because it has to go in line together with all the other classics. You know what I want. I want the unfairly neglected ‘’Exciter’’. ‘’When the body speaks’’. Yes! Now it’s time for some other dear people around me to fall apart. They deserve it. This one is for them. Martin is still claustrophobic on stage. He looks like he would rather crawl up in the backstage and die. Or just wait for Dave to screw every woman in the audience. This is why they are such a great band. Because they have a loud/great looking frontman and a quiet scientist/genius, eternally hidden behind the keyboards.  Separated, they are good. Combined together, they represent a machine. The ‘’Delta machine’’. The Depeche machine. And the machine mustn’t stop. ‘’Thank you’’. Martin is happy that he can finally step down. The tattooed beast returns.

A couple of new songs. But most of the audience want older stuff. People, listen how ‘’Delta machine’’ sounds perfect live! ‘’Heaven’’ and I must bore everybody to death with Dave’s vocal superiority. Corbijn superbly guides the song through the video presentation. And then, my personal favorite from the new album and a future concert classic. ‘’There’s only one way to soothe my soul’’. Yes, I know. I’m listening to it and watching it. The crowd is jumping. It’s about time. This is a song meant for Dave to sing it live. A change of rhythm. ‘’A pain that I’m used to’’, only this time without the siren. A dance remix. An odd rhythm of singing. Peter Gordeno is playing the analogue bass. I guess that they’re tired of the same mix, over and over again. It’s time for some classic stuff. And a classic it is.

Spotlights are rushing downwards. A sample suggests some running. Running to catch up with the clock. ‘’I’ve got to get to you first’’. Usce park erupts. The machine goes to fifth gear. Crowd is jumping, perfectly synchronized. Everybody’s waiting for just one thing. Dave’s spin. Microphone stand is high up in the air. Let’s go, old chap! Women are screaming. Second spin is even more confident than the first one. Total hysteria. A bra is flying high over the first row and falls on the edge of the stage. Security slightly shocked. Yes, there are still some women who would gladly donate their underwear to Mr. Dave Gahan. Rock and roll! ‘’Secret to the end’’ is guiding us to the great finale. It’s the favorite song for some dear, dear people.

Amongst the 30.000 people present, at least two thirds are here to hear the next two songs. Depeche know that and this is why they are performing it relentlessly for than twenty years. ‘’Enjoy the silence’’ is a classic even amongst the children brought here by their parents. By the way, respect for those parents! Everybody’s waiting for it, everybody wants it and there’s no fucking way that they will leave this place without playing it. You want ‘’Enjoy the silence’’? Here it goes! Opening notes and the couples are already getting closer. And then, out of the blue, Anton Corbijn! There’s a picture of three intertwined female gymnasts pressed up against the glass floor on the video beams. They’re suffocating. They are silent. You wanted silence? Here’s your silence. They’re silent, right? And they will remain silent until the end of the song. A momentarily dash of claustrophobia spreads around the Usce park. Even the most common verses are sung with some unpleasantness. Lots of people just want for the song to end as quickly as possible. Depeche remain the masters of self parody and taboos. The bar has been risen higher than ever before, if such thing is possible. The song is finished. Thank the Lord for that. The gymnasts are standing up. They’re alive after all. Careful what you wish for, ‘cause you just might get it.

Good old ‘’Personal Jesus’’ is a regular soul healer, this time with a new concert intro. You can not go wrong with ‘’Reach out and touch faith’’. This is the song for all the eternity. There isn’t any controversy on the screens. That would just be too much for everybody. Dave is strolling down the catwalk. Into the fan pit. He feeds on this stuff. We feed from this stuff.

It’s time for the first farewell. And once again, it’s ‘’Delta’’. ‘’Goodbye’’. Great video projection, an unpretentious one. So is the song. Some close-ups of the Basildon three. We sometimes forget that Fletch is here also. Lights are out, but the machine is still humming. It is ready for some more. Are you ready? You bet!

There goes Martin again. Just one more song and his torture is over. ‘’Home’’, of course. People are breaking down all over the place. This is why Depeche is such a grand band. Everybody has some personal emotional breakdown in their opus. A diversity of breakdowns. Theirs, ours, human. And then, an exclusive. ‘’Halo’’, more Depeche than Goldfrapp. Berlin is on the screens. ‘’Violator’’ is in our hearts. Unofficial fifth single from the best albums of all times. There’s no time to waist. We must go deeper in the past. The darkest past. Pathetic beginnings. It’s Eigner’s turn to smash the percussions. The crowd is hopping around. Dave and Martin are again asking themselves: ‘’How awesome the band are we, when everybody still want our trash from the very beginning?’’ The answer is very well known. The most awesome band in the world. ‘’Just can’t get enough’’. So true, we just can’t seem to get enough of this stuff. This could last all night. Unfortunately, we all know that it won’t. It doesn’t matter. We must give everything that’s left. It’s time for some plowing. Plowing of Usce park. Plowing with guitar. ‘’I feel you’’. The machine is running on 110%. The speakers are crying out. Seismologists, everything’s fine. It’s just Martin’s guitar. And some vocals from Dave. Dave, who is dripping wet on the stage. We are dripping wet also. ‘’My kingdom comes’’. He doesn’t sound like in 1993, but that was some unearthly Dave. This is some earthly Dave, clean, vegetarian, hooked up on yoga. And he is still damn good at what he does. Here he comes on our side of the fan pit. Hey, you! Yeah, you! The immobilized right hand is stretched out towards him. Left hand is pounding the heart. Respect! Damn respect for all these years and everything that you and your band have survived. Respect for clinical death, cancer and all the shit in your life. Respect from this fucked up Serbs, who are waiting for you an entire lifetime. Respect from all these people who will talk about his for days to come, who will feed from this for weeks and remember this year as a year that Depeche Mode came to Serbia. Respect back! Dave’s index finger pointed out. Followed by a smile. ‘’Did he just point at you?’’ Sure as hell did! You have spent hours doing the makeup, standing in front of the closet and doing your hair in vain, girls. Depeche is carried inside the soul and not only on t-shirts. Dave sees that. This is why he gives respect only to some truly devoted fans. A heterosexual respect.

It’s time to part our ways. Everybody knows how their end begins. ‘’I’m taking a ride with my best friend…’’ There’s not much left. Arms are in the air. High above. Fingers are fluttering. The field is ready. Usce field. Our place. Dave’s place. On command, the wind is waving the field. It’s good that Dave has ears, otherwise his smile would run around his head. Martin’s happy, too. Only he doesn’t show it. They’re all happy because they know that they’re still Gods. This is the only thing that a man can feel when 60.000 hands are waving to his command. We want more. More, more. We get the message that we will see each other next time. They’ve survived the first and the most difficult time in Belgrade. And they did it in a most memorable fashion! They’ve plowed the entire Usce park in 140 minutes. They’ve kicked the shit out of some 30.000 people. They’ve set out some standards. They’ve charged our batteries full. They’ve fed our souls and our minds. They’ve shone some light in our dark souls. They’ve given us some hope. Hope that we are finally a part of the world. Our world. The Depeche world. We don’t need the rest of the world. We’ve been given all we ever wanted from the world. We’ve been given the gift of ‘’Delta machine’’. We’ve been given the gift of Depeche machine. So that we can hibernate inside it for four more years. Protected from every harm. Until we once more meet with the source of our energy. Endless energy…