Ima tako nekih oblasti stvari što ih volim koje
jednostavno ne stignem i ne uspem na vreme da obradim i upoznam ih, ostavljajući
tako vrlo ozbiljne praznine u svom obrazovanju. Jedna od takvih praznina je i
detaljnije izučavanje velikana američkog rokenrola posle Elvisa Prislija i „The
Doors”. Za to nepoznavanje kriv je i moj poprilično elitistički odnos prema
rokenrolu kao nečemu što je svoj vrhunac i sve značajne kvantne skokove u
inovativnosti i razvoju doživelo u Engleskoj, a ne u svojoj postojbini.
Da, crnci jesu izmislili rokenrol, ali su ga
Britanci učinili onim što voliš.
U većini slučajeva, potpuno tačno. U par retkih,
ali značajnih izuzetaka, težak previd.
I kao i mnogo puta do sada, nije muzika ili pesma
bila ta koja me je naterala da zamisliš, pružiš drugu šansu i na kraju promeniš
stav.
Ne, bila je to knjiga i to jedan od onih žanrova
koje si sa godinama jako zavoleo.
Biografije muzičara.
A retko koja biografija na zapadnoj strani
Atlantika je fascinantnija od čoveka koji je prešao put od samog dna američke
društvene kace do zvezda, stausa rokenrol božanstva i jednog od najprodavanijih
muzičara u istoriji zabavne muzike.
Čoveka koji svira po četiri sata na koncertima.
Mešanca italo-irskog porekla iz predgrađa Nju
Džerzija.
Brusa Springstina.
„GAZDE”.
FOTO: jambase.com
Za razliku od većine zvezda, sam se dohvatio
pisanja knjige o svom životu i kao i sve što je radio u karijeri, odradio ju je
pošteno, detaljno, iscrpno i, što bi mladi rekli, maksimalno naloženo.
Da, to je ta reč koja Brusa najbolje definiše.
Loženje.
Omaleni Džerzijevac možda nije imao atletsku
građu ili markantnu visinu da je prikaže svetu, pa čak ni preterano raskošan vokalni
talenat, ali je zato sve to nadoknadio onako kako ga većina ljudi i pamti sa
koncerata.
Natopljenog znojem, u stalnom pokretu, trku,
skoku.
U vatrenoj kugli energije koju je nesebično delio
sa publikom, od onih dvadesetak pijanaca u lokalnom pabu do stadiona sa
šestocifrenim brojem prodatih karata.
A tu svoju neukrotivu, strejtersku energiju nije
sakrivao od samog početka i žestokih svirku po Istočnoj obali tokom kojih je
izbrusio svoj „E-street bend” i vernu bazu fanova. Kada su se te svirke prelile u šansu za
dragoceno vreme u studiju, Brus ih je pretočio u dva različita albuma izdata
iste, 1973. godine, „Greetings from Asbury park, N.J.” i „The wild, the
innocent & The E-street shuffle”. Iako rogobatnih naziva, pokazali su dva
glavna pravca kojim će se umetnik kretati u narednim decenijama pohoda na
rokenrol tron.
FOTO: 1.bp.blogspot.com
Jedan, žestok rokerski, brzih rifova, kao što su
to „Blinded by the light” i „Rosalita” i drugi, nežniji, naslonjeniji na soul i
nasleđe crne muzike uz koju je odrastao, oličenih u „Spirit in the night” i
„Sandy”. U oba slučaja, lirika je bila pod teškim uticajem možda i najvećeg
belog pesnika američkog rokenrola, Boba Dilana, sa karakterističnim bukvalnim
stihovima i pripovedačkim tonom.
I baš ta konstantna stilska i poetska poređenja
su Brusa naterala da za svoj sudbinski, treći album, promeni pristup i posle
porođajnih muka u studiju ga najzad ponudi svetu te 1975. godine.
I usud trećeg albuma ni ovaj put nije omanuo,
katapultirajući Springstina pravo u orbitu sa melodilčnom naslovnom numerom
„Born to run”.
Da, Brus se zatrčao i više nije bilo stajanja.
Poređenja sa Dilanom su nestala, ustupajući mesta etabliranju sopstvenog imena
na prvim velikim turnejama koje su rodile neke od okosnica njegovog repretoara
u godinama što su sledile. „Thunder road”, „Jungleland” i „Badlands” bile su
muzički mekše, raznovrsnije, a stihovno angažovanije i dublje nego pre.
FOTO: az616578.vo.msecnd.net
I Brus se menjao, svestan da je pred njima šansa
kakva mu se neće ponovo pružiti. Zato je i „Darkness on the edge of the town”
morao da bude drugačiji od prethodnika. Mračniji, sporiji, gonjen genetski nasleđenom depresijom od oca i
prožet samopouzdanjem njegovog režećeg vokala koji će zaludeti čitav svet na smeni
sedme u osmu dekadu 20. veka. „Adam raised a Cain” i „Candy’s room” predstavljaće
embrion budućeg uraganskog Springstinovog koncertnog nastupa po kojem će i do
dan danas ostati neprevaziđen na svojoj obali Atlantika.
Bilo je to vreme i da se sa svojim „E-street bendom”
ponovo uputi preko „bare” i ovog puta naprečac osvoji srca čitavog sveta.
A rast popularnosti morao se odraziti i na
kreativni proces, te kao peti nosač zvuka, Brus 1980. izbacuje verovatno svoj pesnički
najkvalitetniji album, „River”. Pored socijalno duboko potresne naslovne numere
posvećene sestri, čitav niz singlova kiselo-slatke tematike krstari svim top
listama, predvođene prvim pravim Brusovim pop hitom, „Hungry heart”.
To je bilo to.
Brus Springstin je postao svetska mega zvezda.
I za razliku od većine sličnih zvezda, u dodiru
sa prvom pravom slavom, odlučuje da „povuče ručnu” i uplovi u jedan sasvim
drugi svet.
Te 1982. Brus Springstin je imao svet pod svojim
nogama i čitav taj svet je drhtao u iščekivanju sledećeg nosača zvuka koji je
trebalo da raznese sve top liste i raspameti publiku stadionske brojnosti. Ali,
do tog trenutka će proteći još dve godine i još jedan album, drugačiji od svega
što je do tada snimio.
„Nebraska” će označiti povratak korenima,
kantriju, prirodi i potpuno obaranje tempa energičnog superstara. Do dana
današnjeg jedini Brusov album bez propratne turneje, kolekcija tmurnih lokalnih
američkih priča predvođene sa „Atlantic city” i korenom prave socijalne
angažovanosti kantautora, „Mr. State Trooper”.
A koliko je roker spreman da se promeni nisu
mogli ni da pretpostave ni njegovi najverniji fanovi. Iziritiran nepravdom
prema ratnim veteranima sa kojima se u međuvremenu združio i rešen da iznenadi
sve, te 1984. zagrmeo je po svim zvučnicima diljem razvijenog sveta
instrumentom tako nekarakterističnim za vrstu muzike u kojoj se etablirao.
Sintisajzerom.
Bile su to osamdesete i Springstin nije želeo da
bude van mejnstrima. Isto tako, u mejnstrim je želeo da ubaci i pravu socijalnu
kritiku vešto zamaskiranu u patriotski nastrojen omot i naslovnu numeru svog
najprodavanijeg albuma u karijeri i jednog od 20 najprodavanijih nosača zvuka
svih vremena.
FOTO: img.zeit.de
„Born in the USA” ostaje vrhunac komercijalne
strane Brusove karijere, raznoseći svu konkurenciju čitavim nizom savršeno
izbalansiranih hitčina kao što su to „Cover me”, „Glory days” i „Dancing in the dark”, koji donosi još jedan proboj u nepoznato, snimanjem prvog video spota u
karijeri.
Vrtoglavi uspeh bio je prilika i da se podvuče
crta u pogledu pratećeg benda, raspuštanjem „E-street benda” koje će potrajati
do početka novog veka.
To nije značilo da će solo albumi „Tunnel of
love”, „Human touch” i „Lucky town” biti loši, naprotiv. Sa jedne strane
emotivno iscrpljen razvodom, a sa druge ispunjen novim brakom i očinstvom, Brus
će svoju dušu izvrnuti u pravim pop baladama „Tougher than the rest”,
„Brilliant disguise” i „Human touch”. Taj introspektivni period biće simbolično
završen još jednim ličnim vrhuncem, „oskarom” za najbolju numeru iz filma
„Philadelphia”, „The streets of Philadelphia”.
FOTO: timothywhite.com
Devedesete su bile tranzicioni period za sve
kolose sedamdesetih i osamdesetih, pa tako i za Brusa, koji ih zaključuje još
jednom mirnom i tihom kantri posvetom liku Henrija Fonde iz Stajnbekovih
„Plodova gneva”, albumom „The ghost of Tom Joad”. Taj materijal predstavljaće i
simboličan prekid jednog od najtrofejnijih nizova u istoriji američkog
rokenrola. Naime, od albuma „Born to run” iz 1975 do „Lucky town” iz 1992, Brus
Springstin izdao je osam nosača zvuka i svi su do jednog bili u Top 5 američkog
Bilborda! Od toga tri na prvom mestu.
Novi vek je dočekao u svojevrsnoj kreativnoj
hibernaciji i još jednom naletu depresije, ovoga puta jačem nego ikada pre. Po
prvi put u karijeri , „Gazda” je ostao bez energije. I po prvi put u njegovom
životu, izvor nove energije stigao je spolja, silom događaja koji su potresli SAD
11. septembra 2001 ujutru.
O tom terorističkom napadu svako ima pravo da
misli šta hoće, ali niko ne može i ne sme ostati ravnodušan pred stihovima
„Empty sky” i celokupnom energijom albuma „Uprising” koji će ponovo ujediniti
Brusa i legendarni „E-street band”.
„Gazda” je bio opet živ!
FOTO: s3.amazonaws.com
I nije imao nameru da stane, izbacujući albume na
dve do tri godine. „Devil’s dust” doneće istoimeni hit singl, dok će stilska
raznovrsnost biti dovedena na novi nivo sa „Seeger sessions”, omažu kantri i
irskim tradicionalima kao što su to „Mrs. McGrath” i „Keep your eyes on theprize”. Činjenica i da je jedan takav album dostigao prvo mesto na Bilbordu
dovoljno govori o nivou popularnosti Springstina i u zreloj fazi karijere.
Što naravno nije značilo da i dalje ne može da
izbaci istinski kvalitetan album kao što je to bio „Magic” koji će tresti
zvučnike sa „Radio nowhere”, ali i dirati srce istinski iskrenim i prizemnim
emocijama iz „Last to die”, „Long walk home” i „Devil’s arcade”.
Ritam toplo-hladno će se nastaviti i sa „Working on a dream”, koji predstavlja pauzu do ponovo jednog socijalno angažovanog
nosača zvuka kao što je to bio „Wrecking ball”. Istinski i nekarakteristično
američki patetičan patriota kakav jeste, Springstin ipak nije zaboravio odakle
je potekao, pevajući i simbolično se boreći za radničku klasu u „We take careof our own” i „Death to my hometown”, ali i priznajući svoje unutrašnje demone u
„This depression”.
FOTO: glasgowist.com
Kao i da to nije bilo dosta, Brus 2014. izbacuje
„High hopes” čija naslovna numera spade u red najmoćnijih, najpoletnijih i
najaktuelnijih u čitavoj karijeri, prerastajući u himnu „milenijalsa” i ne samo
njih. Ogroman uspeh uprkos kontraverznoj „41 shots” i još jedan u nizu od sedam
albuma u Top 5 Bilborda (od toga čak šest na prvom mestu!) zgodna je prilika da
se ponovo podvuče crta i da se, kako za sada stoje stvari, „E-street” ponovo
raspusti na neodređeno vreme.
Sam „Gazda” se nije zaustavio, radeći na Brodveju
i praveći mini turneje u protekle tri godine, mahom po tlu Amerike. Za njegove
standard, poprilično mirne i tihe tri godine i to upravo u trenutku kada
njegova zemlja prolazi kroz jednu od interno turbulentnijih era u svojoj novijoj
istoriji. A kako Brus sledeće godine puni 70 godina, sve je izvesnije je da će
se ovaj Italo-Irac vrlo skoro ponovo zakotrljati u užarenoj mešavini energije,
socijalne angažovanosti i spektakularnih koncertnih nastupa možda i u gradu
blizu vas.
Nemojte to propustiti, jer vam je to možda i
poslednja prilika da uživo vidite Brusa Springstina, neuništivog „Gazdu”
rokenrola.
FOTO: media.vanityfair.com
