MANJE JE VIŠE

O savremenom danskom Basteru Kitonu



„Manje je više”.

U arhitekturi, ova antologijska izreka Misa van der Roea označila je suštinu modernističkog pokreta koji je zauvek promenio lice ove planete brzom, efikasnom i funkcionalnom izgradnjom.

U filmu se može reći da je prisutna od samog početka, nemih ostvarenja, povezana čitavom jednom lozom glumaca i glumica koji su sa svojim minimalnim gestikulacijama pravili maksimalne rezultate.

Baster Kiton, Din Martin, Montgomeri Klift, Klint Istvud, Marlon Brando, Pol Njumen, Rajan Gosling. Sve sami velikani, po pravilu ružnjikavi, butnovnici, retko kritički priznavani, a ipak toliko popularni i nemerljivo utkani u američki celuloid.

I baš kao što su i modernističke zgrade smatrane „nužnim zlom”, „sumornom” i „ružnom” arhitekturom, tako su i pobrojane „kamene face” po pravilu bile ružnjikave, ali upečatljive njuške, čije likove smo barem voleli da mrzimo, ako već nismo mogli „samo” da volimo. A kako je lepota i ružnoća na kraju stvar individualne percepcije, mnogi od pobrojanih vremenom su postali seks-simboli i neki od najfotografisanijih ljudi ispred kamere svih vremena.

Iako je čitav ovaj trend usporio u poslednjih nekoliko decenija, u nekim delovima sveta su i dalje nastavili da neumorno proizvode moderne „basterkitonovske” klonove. Poslednji među upečatljivim minimalističkim glumcima nam dolazi iz verovatno najplodnije skandinavske kinematografije u proteklih dvadeset godina.

Danske.

Mads Mikelsen nije imao brz i lak uspon do statusa možda i najtraženijeg evropskog glumca današnjice. Njegov životni put vodio je preko gimnastike, baleta i pozorišta, pa tek onda filma kao medijuma u kojem će se najzad iskazati do kraja.

Početak je bio eksplozivan, poguran neponovljivim ljubiteljem „basterkitonovskih” njuški, Nikolasom Vajdingom Refnom i njegovom sumornom i surovom trilogijom o narko-dilerima, „Diler”. Madsov Toni odmah je zapao za oko svima i verovatno ga obeležio do kraja karijere kao negativca, mada će u više navrata pokušati da se grčevito otme iz čvrstog stiska zagrljaja prvog utiska na velikom platnu.

Prvi, nespretni iskoraci će biti u dve crnohumorne komedije, „Treperava svetla” i „Zelena mesara” koja će, međutim, proizvesti kontraefekat i Madsa gurnuti još dublje u svet bizarnih i sumanutih likova. Ravnotežu će povratiti tek serijom „Jedinica 1”u kojoj će igrati efikasnog, ali i nesigurnog policajca za specijalne slučajeve.

Za širu svetsku javnost će verovatno zauvek ostati upamćen kao surovo hladni arhineprijatelj Džejmsa Bonda u „Kazino Rojalu”, Le Šifr, a njihova partija pokera u crnogorskom kazinu na Azurnoj obali ostaje jedna od najupečatljivijih scena restartovanog serijala o najpopularnijem tajnom agentu od kako ga tumači Danijel Krejg.

Utisak o impozantno visokom Skandinavcu ledenog izraza lica bez trunke emocije će tek neznatno ublažiti pojavljivanja u „Kralju Arturu” i „Tri musketara”, mada će sve brzo pasti u vodu sa aktuelnim „Hanibalom”, koji izuzetno popularnu TV seriju vodi dalje i dublje u izopačenost nego što je to ikad učinio čak i legendarni ser Entoni Hopkins.

Na domaćem planu, ogromna popularnost i svetska slava su mu početkom ovog veka omogućili da počne da bira uloge, te tako konačno dobijamo priliku da ga vidimo i u dramskim rolama, koje svojim kvalitetom prate ogroman uspon čitave danske kinematografije. I dok je u „Plamenu i limunu” to u suštini onaj isti surovi, pomalo smušeni i bizarni Mads, neki novi, daleko dublji, slojevitiji i raskošniji mlađi od braće Mikelsen izranja u tri filma koja predstavljaju i nešto najkvalitetnije što je snimio u celokupnoj dosadašnjoj karijeri.

Ako su „Otvorena srca” bila ozbiljan uvod u svet ozbiljnih ostvarenja, „Posle venčanja” će ubeležiti i kandidaturu za najbolji strani film pred američkom „Akademijom”. Mads će dobiti još jednu priliku da u umetničkoj drami fenomenalne rediteljke i scenaristkinje Suzane Bir pokaže da se može snaći i zahtevnoj ulozi oca koji upoznaje ćerku, za koju nije ni znao da je ima, na njenom venčanju. Istovremeno, celokupan prateći ansambl čini čuda u ovoj sjajnoj, teškoj i nadasve ljudskoj drami kakvu samo Skandinavci mogu da osmisle i realizuju.

„Royal affair” Madsa vraća u kostimiranu produkciju, upoznajući publiku sa malo poznatim prilikama na danskom dvoru na prelazu iz 17. u 18. vek. Mikelsen je sada zavodnik, ali i iskreni borac za pravdu, jednakost i prosvećenje zatucane skandinavske monarhije. Istorijske ličnosti daju težinu i dodaju sloj tragedije celoj priči, a kvalitet dobija potvrdu kroz još jednu nominaciju za  „Oskara” najbolji strani film.

Mads će ih kao član danskih glumačkih ansambala sakupiti ukupno tri, a upravo treća će mu doneti i prve značajne lične nagrade. „Lov” iz 2012. će ponovo biti čitan u „Kodak” teatru, ali će i treći put zaredom biti poražen, ovaj put od pretenciozne „Velike lepote”. Priča o vaspitaču iz vrtića kome jedna od devojčica smešta aferu sa seksualnim zlostavljanjem ipak neće proći bez priznanja kritike, te će tako njegov suzdržani, ali duboko potrešeni Lukas dobiti nagradu u Kanu za najboljeg glumca.

Iako već u pedesetim, Mikelsen je zadržao posturu i glumačku energiju i za izazove pred sobom. Ono što raduje jeste činjenica da se ne odriče po pravilu kvalitetnije i glumački zahtevnije danske produkcije, te dobre stvari od njega možemo očekivati i u godinama koje slede. Možda će to biti „Spasenje”, njegov prvi vestern, a možda konačno i neka velika, moćna i nebanalna američka dramska filmska priča.

Znajući Madsa, on neće srljati u izboru i neće juriti za parama. Odmereno, basterkitonovski suzdržano nastaviće da traga za svojom najboljom ulogom, koja će ga konačno odvesti u društvo „kamenih faca” sa početka teksta.

Pravo u besmrtnost.


SLIČNE TEME:
NIJE SVE ENGLESKO-AMERIČKO
DIE BESTE, DIE BESTE!
ESTETIKA SUROVOSTI

DIE BESTE, DIE BESTE!

O najboljoj evropskoj kinematografiji u poslednje dve decenije

Evropa je kolevka sedme umentosti. Na najstarijem kontinentu je srebro nitrat po prvi put i ukroćen na celuloidu, preciznije u Francsukoj. Odatle se magija pokretnih slika munjevito razlila u Englesku, Španiju, Italiju, Rusiju i Nemačku. Sedma umetnost pustila je duboko korenje na tlu Stare dame i izgledalo je da evropski film niko i ništa ne može zaustaviti. Osim rata i to onog drugog, velikog. Opustošio je evropske ekonomije, pobio milione i ofucao Staru damu. Holivud i njegove pare zavladali su svetom.

Pa ipak, Evropa se nije dala tako lako.

Italija šezdesetih, Engleska sedamdesetih, Španija osamdesetih i Francuska devedesetih periodično su stvarali anomalije u filmskom svetu i remetile apsolutnu dominaciju nezasite prekookeanske instant bioskopske aždaje. Protekle dve decenije unazadile su svetski, a sa njim i film na najstarijem kontinentu. Marketing, novac, box office, kokice, drive in i IMAX pokušali su sve u svojoj moći ne bi li marginalizovali sve one studije sa etiketom not made in USA na sebi. I verovatno bi im to i pošlo za rukom da nije bilo, po većini parametara, druge svetske filmske sile.

Nemačke.

Svesni da se sa Amerikancima ne mogu meriti u tržišnim budžetima i produkcijama, odlučili su se za umetnost, festivale i kvalitet umesto hiperprodukcije. Prvi vesnici nemačkog kinematografskog „proleća” zakoračili su na evropsku filmsku scenu osamdesetih godina prošlog veka.

Najveći među njima bio je Vim Venders (1945), čovek koji je u svojim ostvarenjima pomirio komercijalu i umetnost, nemačku i svetsku produkciju, mlade i nepoznate glumce i velike američke zvezde. Njegova ostvarenja spadaju među najviše domete evropskog i svetskog umetničkog filma i kultne klasike sporog tempa radnje koja najčešće prati putešestvije jednog otuđenog lika, propraćene predivnom fotografijom savršeno uklopljenom sa sjajnom muzikom. Iako mu je filmografija izuzetno obimna, ne možete nikako pogrešiti ako pogledate njegove „Pariz, Teksas”, „Nebo nad Berlinom”, „Do kraja sveta” ili „Lisabonsku priču”. U drugom delu karijere okrenuo se dokumentarcima, pa tako „Buena Vista”,  „Duša čoveka” i „Pinja” govore o njegovom dodatnom naporu da u svojim delima u potpunosti prožme pokretne slike, muziku i ples.

Mihael Haneke(1942) svoj opus posvećuje drami i prikazu potresnih ljudskih životnih priča, snimajući uglavnom u nemačkoj i francuskoj produkciji i izazivajući svojim radom mnoštvo kontroverzi. Možda će vam „Sedmi kontinent”, „Profesorka klavira”, „Bela traka” i  „Ljubav” predstavljati ostvarenja naporna za gledanje, ali vas sasvim sigurno ne mogu i neće ostaviti ravnodušnim kako svojom temom, tako i istaknutom pojedinačnom glumom.

Da nemački film nije samo drama i umetnost vrlo rano je pokazao i velemajstor akcije Volfgang Pitersen (1941), kreirajući podžanr podmorničkog trilera sa antologijskom „Podmornicom”, nominovanom za čak šest „Oskara”, uključujući i onog za najbolju režiju i scenario. To je bila i njegova ulaznica za Holivud u kojem se međutim njegov kvalitet donekle i razredio, ograničavajući se na ultrakomercijalne blokbastere.

Prelaz ka mlađim rediteljima nam donosi i najkontroverznijeg među svim nemačkim rediteljima, Toma Tikvera (1965), koji će festivalsku publiku šokirati sa „Trči Lola, trči” i „Parfemom”. Upravo će napeta priča o Loli i njenoj borbi  sa vremenom u orbitu lansirati jednog od viđenijih germanskih glumaca mlađe generacije, Morica Blajbtroja (1971), koji će svoju reputaciju velikog talenta potvrditi u šokantnoj priči o ljudskoj borbi za vlašću u „Eksperimentu”, svojevrsnoj najavi najezde rijeliti programa na našim ekranima. Baš to ostvarenje će u sebi sažeti sve osnovne karakteristike modernog nemačkog filma.

Moderan nemački film je odlično snimljen.

Moderan nemački film je produkcijski odmah iza američkog.

Moderan nemački film je nepodnošljivo napet i bez eksplozija i pucnjave.

Moderan nemački film je odlično odglumljen.

Takav je i „Bader Majnhof”, fascinantna priča o militantnim nemačkim levičarima nakon Drugog svetskog rata, koji mladog Morica spaja sa možda i najvećim nemačkim živim glumcem, Brunom Gancom (1941). Njegovu dugačku karijeru najpre pokreće veliki Vim Venders, da bi je on lično uzdigao na nivo svetske slave sa zastrašujuće uverljivim prikazom Hitlerovih poslednjih dana u „Padu”. I Bruno i Moric su sada svetski priznata imena, sa mnogo holivudskih projekata u izradi i od njih tek možemo očekivati mnogo i u američkoj produkciji.

Za razliku od njih, Sebastijan Koh (1962) ostao je u okvirima domaće kinematografije, ali ga to nije sprečilo da ostvari neke izuzetno značajne role, poput onih u dva nepodnošljivo napeta trilera koji će vas bez ispaljenog metka držati na ivici sedišta. „Tunel” će za svoju temu imati jedan od mnogobrojnih pokušaja bekstva iz Istočnog u Zapadni Berlin, a scena sa umirućim vojnikom i njegovom devojkom razdvojenih zidom zaslužuje najveća moguća priznanja.  „Životi drugih” nas uvode u svet tajne istočnonemačke policije, legendarnog „Štazija”, kao  i surovih metoda prisluškivanja nepodobnih građana. Krasi ga mnoštvo sjajno snimljenih scena, a možda je ona sa zvonom jedna od onih upisanim zlatnim slovima u istoriju svetske kinematografije.

Sjajan zanatski rad nije samo karakteristika vrhunske nemačke produkcije, nego i one nezavisne. Slučajno ili ne, tek dva dragulja germanskog „indi” filma imaju zajedničkog činioca, Florijana Lukasa (1973) u glavnoj ulozi. Njegov portret jednog od dvojice predratnih alpinista koji pokušavaju da osvoje strmu severnu stranu mitskog planinskog masiva Ajger u „Ledenom ambisu” ostaviće vas bez daha, baš kao i fotografija u filmu i sjajni specijalni efekti. Dah u vaša pluća i osmeh na lice će vam Florijan vratiti u satiričnoj komediji „Zbogom Lenjine”, u kojem će biti deo šarade o produžetku iluzija komunizma u Nemačkoj.

Kroz nemački umetnički film se probijao i reditelj Fatih Akin (1973), prva violina najnovijeg talasa filmskih umetnika na germanskom govornom području, potomaka doseljenika iz Turske i arapskih zemalja. Oni svoj trag već uveliko ostavljaju i na celuloidu unoseći pritom dah orijentalnog  i odslikavajući kontrast između različitih kultura, kao i (ne)prilagođenost došljaka uvreženim običajima i načinu života. „Glavom kroz zid” i  „Na ivici raja”  govore baš o tome, dodajući još jedan sloj kvaliteta die beste evropskoj kinematografiji.

ESTETIKA SUROVOSTI

O nezadrživoj ekspanziji korejskog filma

Sa ove vremenske distance može se sa velikom dozom bezbednosti reći da se Holivud i američka „A” filmska produkcija nisu nikada u potpunosti oporavile od štrajka scenarista na prelomu vekova. Bezidejnost filmskih priča, reciklaža i auto-reciklaža, te snižavanje svih kriterijuma zahtevnosti radnje da bi se ona prilagodila prosečnom žderaču kokica u bioskopskom mraku dovela je do jedne nove-stare teme među filmofilima.

Više nego ikad pre u istoriji, kvalitetan film stanuje van engleskog govornog područja i severnoameričkog kontinenta.

Uvek ga je bilo u Evropi. Znao je da zađe u Latinsku Ameriku, a velikani sedme umetnost su stizali čak i iz Australije. Ako izuzmemo Japance, Azija je za ovdašnje ljubitelje filma do skora bila tabula rasa. Kinezi su bili i ostali tržište za sebe, baš kao i Indija. Iranci i Turci su imali po jednog velikog reditelja i to je bilo to. Ali, to su manje ili više bile poznate stvari. Ono što je novo i što preti da promeni odnos celuloidnih snaga na najvećem kontinentu jeste Koreja. I to ona južna.

Baš kao i u slučaju japanskih automobila osamdesetih i kineskih mobilnih telefona dvehiljaditih, korejski film je nešto što je velika nepoznanica i razlog za podozrenje. Ukoliko se odlučite da uronite u svet najdinamičnije mlade filmske industrije u svetu, shvatićete koliko je ta predrasuda pogrešna.

Današnja južnokorejska kinematografija bogata je u produkciji, raskošna u tehnici, a iznad svega izuzetno kvalitetna u pogledu najbitnijeg segmenta jednog filma. Priče.

Meteorski uspon filmske industrije u ovoj zemlji počinje sa sveopštim napretkom privrede, ekonomije i tog društva ranih devedesetih, a vrhunac doživljava početkom protekle decenije. Prva generacija njihovih istaknutih reditelja, rođenih tokom šezdesetih godina, već je spremna na sledeći korak, a to je velika scena Holivuda. Do nje su došli uspešnom mešavinom tenzije, akcije i brutalnosti u svojim filmovima, koji su svi do jednog iznosili na svetlo dana ozbiljne životne probleme i drame te nacije. Upravo taj miks između surove svakodnevice i njegove uverljivosti izdvaja filmske radnike iz Južne Koreje od svojih kolega u regionu. Moglo bi se reći da se nalaze na zlatnoj sredini između Japanaca i Kineza, što ih čini gledljivim, a ne ultra-komercijalnim.

Tu tananu ravnotežu što u sebi spaja umetnost i tržište najefektnije su dostigla trojica reditelja.

Najstariji među njima je „francuski” đak, Kim Ki-duk (1960). Reč je o jednom od najboljih živih reditelja „umetničkih filmova” na svetu i tvorcu nekih istinskih remek-dela „sedme umetnosti”. Minimalista je i teži ka što manje dijaloga u svojim ostvarenjima, koja vrlo vešto hodaju po opasnoj oštrici između nemog i ton filma. Taj recept je do savršenstva doveden u „Bad guy” i „The bow”. Njegovi filmovi će vas naterati da se zamislite nad nekim neobičnim životnim situacijama i da se podjednako divite kako kadriranju i scenografiji, tako i pojedinačnim glumačkim performansima. Dileme koje iznosi pred vas neće biti lake, baš kao što to nije bio izbor između lepote i ljubavi u „Time” i neobičan odnos dve najbolje drugarice u „The Samaritan girl”. Lako neće biti ni samo gledanje, poput njegovog poslednjeg filma, „Pieta”. Uprkos tome, Ki-duk je možda i „najnežniji” korejski veliki reditelj i samim tim najpristupačniji Evropljanima.

To se sa druge strane nikako ne može reći i za Parka Čan-vuka (1963), verovatno i najpoznatijeg režisera poreklom sa juga ovog azijskog poluostrva. Svet se oduševio, ali i zanemeo od njegove tzv. „Vengeance” trilogije, posvećene osveti kao osnovnom pokretaču glavnih likova. To se pogotovo odnosi na „Oldboy”, jednu izrazito agresivnu priču o zatočeniku misteriozno oslobođenom nakon 20 godina. Uloga što je besmrtnim učinila glavnog glumca, Čoi Min-šika (1962), tradicionalnu dalekoistočnu surovost stilizuje kao umetničku vrednost i pakuje je u moćnu poruku o životnoj nepravdi i nedostatku srećnog kraja kao realnom ishodu. Rukavica u lice otužnog Holivuda bila je bačena i bilo je samo pitanje vremena kada će se Park otisnuti preko Pacifika da svoj talenat prikaže i u „A” američkoj produkciji. To je i učinio maestralno sa ledenom pričom o jednoj vrlo neobičnoj porodici i odnosima koji u njoj vladaju, „Stoker”. Uprkos veoma usporenoj radnji karakterističnoj za Parka, ovaj film će definitivno postati benčmark za vizuelni identitet u godinama koje dolaze i pomagalo u fakultetskom obrazovanju budućih režisera. Takođe, to je i pokazatelj da ovaj sjajni čovek iza kamere <i>neće menjati svoj stil zbog upliva para</i> u svoje projekte.

Ruku pod ruku s njim holivudskim bulevarima korača i poslednji jahač korejskog filma, Kim Ji-von (1964). „A bittersweet life” služio je kao odskočna daska do šokantnog „I saw the Devil” koji će vas preko dva i po sata držati prikovanog za ekran. I ovde je nasilje u službi priče, a sam kraj će biti vredan čekanja i mentalne torture. Za razliku od svojih prethodnika, Ji-von se u Americi odlučio za komercijalu i tako u svom najnovijem filmu, „The last stand”, iz penzije vratio jednog Arnolda Švarcenegera. Sudeći po blagajnama, više nego uspešno. Ono što mi čekamo jeste ozbiljan dramski projekat od njega.

Korejski film je tu i nemoguće ga je ignorisati.

Korejski film definitivno zaslužuje vašu pažnju i vreme.

Korejski film traži otvorenost uma za nove kulture i drugačiju životnu filozofiju od naše.

Korejski film je zahtevan, na momente čak i naporan.

Korejski film je kvalitetan, moćan i hipnotički privlačan.

Korejski film je sjajan.