SLUČAJ JEDNE „LADE”

O propasti Srbije i njene „srednje” klase

„I ja imam „reno 4”. Samo crveni”, možda je i najrazornija replika modernog srpskog filma. Izgovorena od strane našeg večitog filmskog čudaka, Bogdana Diklića, nije se mogla bolje uklopiti u tešku i sumornu temu naše tranzicije kao ljudi i društva u remek-delu Srđana Golubovića, „Klopci”. Izrekavši je i na velikom platnu poistovetivši se sa glavnim junakom (Nebojša Glogovac), Diklićev filmski doktor pogodio je u srce i dušu segment našeg društva koji se odavno nalazi u samrtnom ropcu. 

Srpsku srednju klasu.

Ako je filmska priča o običnom čoveku dovedenom na rub egzistencijalnog očajanja usled troškova lečenja teško bolesnog deteta koji prihvata neprihvatljivo ponudu da za pare ubije potpunog neznanca te 2007. godine dotakla srca i smestila krupnu knedlu u grlo ostacima pomenutog staleža, inače osnove svakog zdravog i prosperitetnog društva, dva slučaja iz realnog života su je ovog leta zapalila, pokrenuvši lavinu protesta kako u digitalnom, tako i u analognom svetu.

I dok je svirepo ubistvo Tijane Jurić (15) izazvalo bes, nemoć i želju za krvlju kod skoro čitave nacije, jedna saobraćajna nesreća uzdrmala je srpsko društvo dublje i dalekosežnije nego krvavi pir umobolnika koji zaslužuje smrtnu kaznu ili doživotnu robiju bez mogućnosti pomilovanja.

Mnogo toga je stalo u te sitne jutarnje sate na „Brankovom” mostu tog 25. jula 2014. godine. Stala je jedna „lada” sa nekoliko momaka koji su se vraćali iz noćnog provoda. Stala je, jer joj je otpao točak. Ko nikada nije vozio „ladu”, ne zna poimanje pojma „krš” u svetu automobila. Bilo stara ili nova, najpoznatija ruska marka kola se nikada nije mogla nazvati kvalitetnim automobilom. A kako prokleti Marfi uvek voli da ga zabiberi, desilo se da se havarija odigra na najgorem mogućem mestu. Mostu. Pustom mostu. Bežeći u bezbednost „žute” trake, beogradski tinejdžeri stali su da svoj noćni prevoz kući guraju zajedničkim snagama. A to nije lako, čak i ako ste u naponu snage. Ruski čelik nikada nije bio lagan, baš kao ni život srpske srednje klase u poslednjih 30 godina. A tog jutra je postao još teži.

Sa druge strane, nije svima tranzicija teško pala. Naprotiv. Mnogi su preko noći izronili iz mraka sankcija, privatizacija i postizbornih koalicija moćniji, bogatiji i bahatiji nego ikad, osveštani magičnom autohtonom floksulom: „Snašli su se”. I jesu. Snašli su se. Izdvojeni u paralelni svet novokomponovane kaste sa kojeg su sa visine posmatrali bračne parove intelektualaca i njihovu vrednu i poštenu decu kako se koprcaju u talogu srpskog napretka ka „novim vrednostima”.

Ta dva sveta, te dve Srbije, vremenom su pronašle način da koegzistiraju skoro bez ikakvog međusobnog preklapanja. Različiti stanovi, udaljeni krajevi grada, drugačija mesta za izlazak, pa čak i škole  govorile su o prilagođavanju celokupnog društva na postojanje dva sveta u sprskom ogledalu. A kako se sunčevi zraci kroz to ogledalo ipak povremeno preklapaju, neminovno je da se i ti svetovi katkad ipak isprepletu. I na nesreću Luke Jovanovića (21), njegovih roditelja, prijatelja i pripadajuće „manje vredne” kaste, prepleli su se baš te kobne beogradske letnje večeri.

Sudeći po karakteristično šturim policijskim izveštajima, „mini moris kantrimen” pojavio se pravo niotkuda, izronivši iz podvožnjaka i sumanutom brzinom pokosio jednog od četvorice „gurača” raspale „lade”. Onog najisturenijeg, sa zadnje leve strane kola. Silina udarca bila je neumoljiva. Za razliku od rasklimane „lade”, „kantrimen” je usmrtio dečka uz neznatna oštećenja karoserije. Bez kočenja, skidanja pijane/nadrogirane, a iznad svega „snalažljive” i bahate noge sa papučice gasa. Da. Snalažljive. Čak i u situaciji od koje se ledi krv u žilama i profesionalnim ubicama, naš vrli pripadnik „Überklase” nije gubio glavu, nastavljajući mantru koja mu je omogućila da u zemlji sa prosečnom platom (ako je uopšte ima) od 400 evra vozi auto od 20-30 hiljada iste valute.

Snašao se.

U tih nekoliko sekundi izabrao je najbliži mogući put besktva, izmakavši pažnji tri kamere koje već pet godina uredno „deru” vozače „lada” koji se drznu da se koji metar kasnije uključe u „žutu” traku. Skrenuo je desno, pa opet desno i nestao u mraku Starog sajmišta.

Jbg, snašao se. I pobegao. Nestao. Ispario. Kao da ga nikad nigde nije ni bilo. Tražio ga je MUP. Traži ga Interpol. Europol. FBI. CIA. NASA. Horejšio Kejn. Traže ga nedeljama, a njega nema. Možda se stvarno zove Marko Milićev. Možda je stvarno on neki neopevani probisvet i ološ, koji je uspeo da za nekoliko dana organizuje/zastraši gomilu ljudi da mu pomognu da pobegne u Tursku ili gdegod da se krije. Možda je to neki sasvim drugi lik. Nečiji sin. Muž. Švaler. Kum. Možda je stranac. Možda je vanzemaljac. A možda sve to više nije ni bitno. Barem ne meni.

Tog dečka više nema i ništa ga neće vratiti njegovim ucveljenim roditeljima. Pravda tu ranu može smanjiti, ali je nikada neće zatvoriti. Ako te pravde uopšte i bude u ovoj zemlji. Ja sam veru u nju odavno izgubio. Zato mi je sada samo jedna stvar bitna.

Da svaki sledeći „Luka Jovanović” više nikada ne nastrada. 

To se neće postići „sveobuhvatnom istragom MUP-a i međunarodnim kontaktima sa inostranim bezbednosnim službama”, maksimalnim kaznama i nepristrasnim suđenjem. Tako nešto ne postoji ni u mnogo razvijenijim zemljama od naše. Da, nećete verovati, ali i tamo ima korupcije i nepotizma. A ako je tako tamo negde „preko”, ovde može biti samo gore. I tu više nemam nikavih iluzija.

Mene zanima da svaki sledeći „Luka Jovanović” preživi.

Da ne vozi „reno 4” od oca lekara.

Da ne vozi „ladu”.

Da je ne gura preko „Brankovog” mosta kad se raspadne.

Da sedne u normalan auto i odveze se sa drugarima do grada i vrati kući živ i zdrav.

Da njegovi rodtielji mogu to da mu priušte.

Da on i njegovi roditelji mogu da se „snađu”, ali da to učine svojim znanjem, poštenjem i vrednim radom, a ne gaženjem ljudi.

Da on i njegova porodica opet budu stožer jednog društva, njegova srednja klasa.

Da svi zajedno odu odavde, jer se to ovde nikad neće desiti.

I da se ne osvrću.

SLIČNE TEME:
JE SUIS UN HOMME
HEROJSTVO KAO ZLOČIN
MAJKA HRABROST

POZOVI „V” RADI USPEHA

O „emotivnom i temperamentnom vepru’’ iza zlatnih „delfina”

Kao igrač, bio je ratnik. Vrstan napadač koji se podredio timskoj odbrani. Pored njegove „plovnosti” i Konanovih mišića se ni legendarni protivnički centri nisu naigrali. Njegova potapanja upamtili su i takvi velikani vaterpola kao što su to bili Perez, Smodlaka i brojni mađarski divovi u bazenu. Celu svoju igračku karijeru bio je heroj iz senke i kamen temeljac naše najstabilnije kolektivne sportske kuće od raspada SFRJ.

Iznenadno i diskretno, kao što je i davao nemerljiv doprinos uspesima našeg vaterpola na prelazu vekova, Dejan Savić svoju plavo-belu kapicu zamenio je mestom kraj bazena. Sticajem okolnosti i blagodareći rasulu matičnog Saveza, dobio je vruć krompir u ruke nakon odlaska trofejne generacije plejmejkera i selektora prezimena Udovičić. Preko noći, postao je kormilar najveće vaterpolo sile Evrope, kako klupske, tako i reprezentativne.

Ako je sa Crvenom zvezdom ispisao njene najslavnije stranice istorije osvajanjem četvorostruke krune (prvenstvo i Kup Srbije, Evroliga i Superkup Evrope), sa „plavima” stvari nisu tekle tako glatko.

Prvo takmičenje, svetsko prvenstvo u Barseloni 2013, donelo je i prvi post u odličjima posle skoro čitave decenije. Dežurni kritičari, mahom crno-bele boje, dočekali su svojih 5 minuta. Kako je i ovogodišnji evropski šampionat u zemlji naših vaterpolo arhineprijatelja, Mađara, srpska selekcija započela traljavo i nesigurno, izgledalo je da je mladi srpski selektor bespovratno udavljen. Ali, kao i u igračkim danima, znao je da u njegovom sportu nije bitno koliko visoko možeš da izroniš, već koliko dugo si u stanju da izdržiš pod vodom. I izdržao je taj pritisak usijane trenerske klupe i naš, kako sam za sebe kaže, „emotivni i temperamentni vepar” i zapušio svima usta u maltene izgubljenoj polufinalnoj utakmici protiv Crne Gore.

Izdržao je, jer je verovao i znao.

Verovao je u momke u bazenu i njihov nepresušni talenat za vaterpolo duboko utisnut u srpski DNK i znao je da on nema tu mnogo šta da ih nauči. Znao je da on tu samo motivator i kormilar njihove energije, a ne učitelj.

Verovatno nikada nećemo saznati šta je Dejan Savić rekao sada već zlatnim „delfinima” na poluvremenu na –5 protiv „ajkula”, ali znajući njega, sasvim sigurno u pitanju nije bila neka epohalna i dosad neizgovorena životna istina.

Naprotiv.

Dejan Savić je oduvek bio jednostavan i pragmatičan čovek i igrač, a u toj svojoj jednostavnosti i pragmatičnosti neretko i veoma duhovit i zastrašujuć. Duhovit, kao kada je sazvao naizgled bespotreban tajmaut za VK „Crvena zvezda” prilikom njenog sigurnog vođstva protiv najmoćnijeg i najskupljeg kluba Evrope, Juga, u finalu Evrolige, samo da bi momcima u bazenu rekao da je to učinio da bi se „odmorili”. Zastrašujuć, kada i pored ogromne radosti nakon demoliranja domaćina u finalu ovogodišnjeg evropskog prvenstva nasred Marget Sigeta (12:7) nije dozvolio svojim igračima da ga obučenog ubace u bazen, već je mirno i staloženo, kao da upravo nije postao prvak Starog kontinenta uprtio ranac na leđa i prišao da čestita poraženom selektoru domaćina, Tiboru Benedeku.

A baš takva, jednostavna, pragmatična, a na momente duhovita i zastrašujuća bila je i ta pobeda njegovih i naših ”delfina” u velikom finalu. Školska, proistekla iz granitne odbrane i probuđene „hobotnice” na golu Gojka Pijetlovića, dopunjena odličnom realizacijom igrača više. Neko će reći, pa na to se današnji vaterpolo i svodi.

Da, za majstore se na to sve i svodi.

I da, za našeg „vepra” i njegove trofejne „delfine” stvari ne mogu biti jednostavnije. 

I sjajnije.


SLIČNE TEME:
CRVENO-BELA GLAVA SRPSKE VATERPOLO AŽDAJE