Sada više nema dileme. Oni su poslednji veliki
bend koji ćeš slušati, voleti i voleti da slušaš. Malo manje zbog toga što si
već u srednjim godinama, malo više zato što je muzika u ovom veku krš. A u tome
kršu – dragulj. Genije. Poslednji veliki frontmen. Neki kažu samo vrsni
eklektičar. Ja kažem – velemajstorski eklektičar. Onaj čije delo podseća na
velikane, ali nije kao ono što si već čuo. Zato što i nije. Zato što je novo,
sveže, originalno. Zato što je to Belami. Zato što je to „Mjuz”.
FOTO: tumblr.muse.mu
Znaš da posle 2006. nikada više neće doći u
Beograd. Imali smo svoju priliku i propustili smo je. Svega par hiljada ljudi
na paklenoj svirci koja nikog nije ostavila ravnodušnim. Ali za njih je to bio
pokazatelj da u Srbiji nemaju publiku. Oni, tada najbrži meteor MTV-jeve
posustale rok scene. A kad već „Mjuz” neće tebi, ti ćeš morati „Mjuzu”. Na
noge. Negde blizu. Negde gde nisi još bio. Dakle, ne Pešta. Ona je ipak
rezervisana za tvoje ljubimce.
Ne, idemo u nešto novo, nešto divlje. Milano. Malo
predaleko, malo preskupo. Beč. Na Dan pobede. Prodato. Istresaj štek. Vredi. Do
poslednje pare. Ionako ćeš ih istresti na svakodnevni život. Ovako ćeš barem
imati jednu vrhunsku uspomenu. Jedno veliko punjenje mozga. A mozak je
prepunjen tom istom svakodnevicom. Ne prepunjen, preliva. Treba mu restart.
Treba mu energija. Nova, sveža. Da razbiješ začarani krug slušanja bendova
starijih od tebe samog. Vreme je da daš šansu nečemu novom, konzervo! I to
veliku šansu. Odlazak u inostranstvo zbog nekog benda koji nije Depeche. Mišo,
strah me je. Ali se i radujem, Mišo. Mete. Belamiju. Ružnjikavi britančiću.
Genijalni ružnjikavi Britančiću.
Naravno da su iz Britanije. Sve progresivno u
muzici ikada je iz Britanije. Ako je rokenrol, onda je to Engleska. Ako je sjebano,
onda je to Engleska. Sjebani rokenrol. „Mjuz”. I ti ćeš ih gledati i slušati uživo.
Najzad.
„Štathale”. Gradska hala. Manja od „Arene”, ali
kul. Neki modernizam. Renovirani modernizam. Batali sad arhitekturu, treba
stići i otići tamo. Prejahati šatro otvorene granice. Smestiti se u Beč. Malo
razgledati. Mnogo razgledati. Skrenuti misli sa setliste koja se vrtela na
repeat u kolima. Sa sjajne setliste. Sve sami hitovi. Među njima i 4-5 tvojih
pesama. Njihovih tvojih pesama. Na koje se ložiš. Jebeš muziku na koju se ne
ložiš. Koju ne učiš napamet, ne prevodiš tekstove. Kao tinejdžer. To i jesi i
bićeš dokle god budeš pohodio koncerte. Koncerte kao ovaj. Mada ovaj možda i
nije kao ostali koncerti. Bespilotne letelice, kružna bina. Neko ludilo.
Ne. Nećeš gledati slike sa turneje. Setlistu
možeš da pogledaš. Bina mora da te iznenadi. Prijatno. Mada je prvo iznenađenje
neprijatno. Nema aparata u hali. Ne popuštaju na ulazu. Ne verujem! 50 i kusur
koncerata, tri puta Budimpešta i već izanđali Canon S5 što je uvek bio uz tebe.
U gradskoj bečkoj hali neće biti. Vratiće ti ga, organizovana je ovo zemlja.
Tebi i Japancima, koji izgleda jedini uz tebe ne znaju da nema apartata u EU. Jebem ti EU. Mobilni neće ništa uslikati. Mada, verovatno to ne bi uradio ni
aparat.
ONO je nemoguće uslikati. To postaje jasno čim si
kročio u halu i ugledao je. „U2” i „Metalika” su imali kružnu binu. Mnogi drugi
ispuste u publiku. „Mjuz” ima oboje. Parter je podeljen po dužini. Nema
fanpita. Ceo parter je fanpit. Trebao si da uzmeš parter. Ali onda ne bi video
ostatak. Kružni video bim. Čitavu rešetkastu konstrukciju nad binom. I njih.
Ušuškane. Usnule. Šesnaest komada.
Dronove.
FOTO: tumblr.muse.mu
Jer, oni su suština svega. Turneje. Albuma.
Čitavog ovog cirkusa. Belami voli bespilotne letelice. Ti voliš letelice.
Belami ne voli američku politiku upotrebe bespilotnih letelica zarad ubijanja
civila diljem sveta. Ti ne voliš američku spoljnu politiku. Obojica volite
muziku. I „Mjuz”.
Dovoljno za početak jednog lepog drugarstva!
A to drugarstvo će biti izdignuto na nivo
prijateljstva negde oko devetke. Kad mu je i vreme. Hvata te nervoza. Ne baš
ona histerija kao pred Ušće, ali si uznemiren. Iščekuješ. Ne znaš čemu da se
nadaš. Znaš da će krenuti izopačenim a kapela refrenima svih pesama sa
poslednjeg albuma. Operski. Kulturno. Umetnički. Baš kao što je to i elegancija
belih svetala drnova koji se pale i poleću. Velike prozračne kugle, opšivene
svetlima. Morale su da budu takve, zbog bezbednosti. Bezbednosti zbog koje ti
nisu dali da uneseš aparat.
Batali to!
Amin završava uvodnu operetu. Dronovi su
poslagani u liniju. Liniju svetla. Gitarsku liniju. Vojnički rif.
Idemooooo!
Prvi singl sa novog albuma. Oranje po šestožičanom
vratu. Razarajući tekst. O psihopatama. Psihopati. ONOM psihopati. Ili si samo ti to tako shvatio. Opusti se. Van
si svog zatvora na par dana, a ovo je jedan od onih univerzalnih tekstova koje
svako tumači kako hoće. Jedan od onih velikih tekstova. Velikog tekstopisca. I
velikog gitariste.
„Reapers”. Za razliku od ostalih znas sta su „riperi”,
„helfajeri” i „predatori”. Ali ne znas kako neko može tako da svira gitaru. „Guitar
hero” pesma. Metju obrnuo igricu. Izobrtao i tebi glavu onim neverovatnim elektro-metal
rifom kojim ti mobilni zvoni još od kako si prvi put čuo najnadrkaniju pesmu
ikada.
„Good evening Vienna!”
Nego šta da je dobro veče. I postaće još bolje.
A kako da ne postane kada kreće onaj prvi,
ultimativni hit. Još jedan zarazni rif, slepljen sa elektrificiranom bas
linijom. Hit kome Belami neće morati ni da peva refren. Zna on to. Zna to i
petnaestak hiljada ljudi u bečkoj gradskoj hali. Zna to i bubanj, koji
napumpava tenziju pred svima znane stihove.
„My plug-in baby crucifies my enemies...”
Ruke su u vazduhu. Osvetljenom vazduhu. U
osvetljenoj hali.
„...I'm tired of living...”
Jesam, umoran sam. Ali se ne osećam umoran. Ne
sada. Sada se osećam živim. Nasmejanim. Kao i još petnaestak hiljada ljudi.
Petnaest hiljada osmeha. Prouzorokovanih samo trojicom ljudi. Dobro,
četvoricom, tu je u kružnu binu poluutopljeni klavijaturista.
Kružnu rotirajuću binu. Sa rasvetom kao iz
„TRONA”. Nalik svemirskom brodu. Iz kog su izašli nadrkani vanzemaljci, obučeni
u crne skafandere i koji pevaju nadrkane pesme. Predrkane pesme.
„Dead inside”. Pesma za pasivnu agresiju.
Sudaranje neurona u glavi. Domovih palica, Krisovog svetleceg basa. Metovih
samo naizgled depresivnih lirika. Jer ne može nešto tako pune pritajene i
beskonačne energije biti depresivno. Može samo biti brže ili sporije. U ovom
slučaju, ovo drugo.
FOTO: 65.media.tumblr.com
Red je da se ritam još obori. Nije ovo samo
rokanje. Ovo je i performans. Kulturno uzdizanje. Van granica ove planete. Ovo
sunčanog sistema. Izolovanog Sunčevog sistema. Eto i platana koja se spuštaju
duž mostova ka ispustima. Ispustima ispod kojih se nalaze svlačionice iz kojih
izranjaju članovi benda, menjajući instrumente sa lakoćom promene slika koje se
projektuju na platnima i kružnom bimu. Slika sunčevih sistema i svetala rasutih
zvezda.
Svetlo. Scenografija. Spektakl. „Handler”. Zato
su koncerti blago, jer izbace u prvi plan neku pesmu koju uopšte nisi zagotivio
slušajući CD. A kako ne zagotiviti tekst o operaterima bespilotnih letelica
koji poput lutkara upravljaju ljudskim životima. Lutkara koje vidimo i na
platnima kako „sviraju” Volstenholma i Belamija.
Svirači svirača.
Majstori.
Kao što je to neprežaljeni Hendriks i njegov uvod u
nešto garantovano sjajno i razbijački. U još jedan let 16 bespilotnih letelica.
Još jedan antologijski rif u kojem žice gitare lete uvis. Tvoje prethodno zvono
mobilnog. Bas linija za mlevenje mesa.
„Ooh, baby, don't you know I suffer?”
Da, bre, to se traži. Ta gitara. Taj bas. Taj
falset. Taj procesirani prateći vokal koji topi glečere u noći. I mozak u
lobanji koja gleda animacije crnih rupa. Supermasivnih crnih rupa. Koje, za
razliku od svojih kosmičkih sestara, energiju izbacuju spolja. Ka publici. Ka
nama.
A mi hoćemo još. Nestrpljivi smo. Ne volimo
instrumentale. Hoćemo podizanje ritma. Hoćemo hitove. I oni stižu.
Svi su na nogama. Svi pevaju pod svetlošću zvezda.
„Far away. This ship is taking me far way”.
Zbilja, vodi nas. Daleko odavde. Dalje od Beča,
ovog sveta. U svet melodije. Melodije bez koje ih ne bi toliko ni slušao ni
voleo. Može se Belami truditi da u postprodukciji maskira distorzijama,
efektima i semplovima činjenicu da je savršeni melodičar, ali u tome ne može i
neće uspeti. Svaka njegova pesma nastaje uz gitaru ili klavir i to je tako uvek
bilo, jeste i biće. I mi to nećemo pustiti. Čak ni ako obeća da neće nikad
izbledeti.
A on to neće. Baš kao ni njegovi uzori. Legende,
čije vanvremenske numere se drznuo da obradi uz klavir i – megafon. Siguran sam
da Nina Simon nije tako zamišljala aranžman jednog od svojih najvećih hitova,
ali nije uopšte loše ispalo.
Da, i ja. Ne dobro, nego odlično. Jer znam šta
sledi.
FOTO: 65.media.tumblr.com
Ljubavna poema 22. veka. Ludilo od pesme. Ludilo
od teksta. Ludilo ljubavi. Koje raste kroz elektronski bas sve do univerzalne
poruke na kraju.
„You need to loveeeeeee!”
Tako je jednostavno. Treba samo voleti. Nju, koja je pored tebe, iako ne ne voli „Mjuz”, ali voli tvoja loženja. I tebe. I pored svih problema.
Toliko brojnih da od njih možeš napraviti čitavu mapu. Elektronsku mapu. Mapu
elektronike koja je dovela do „Mjuzovog” autentičnog zvuka. Mapu na kojoj su
susreli i sa tvojim ljubimcima i tebi toliko dragom „Ljiljanom”.
„Lillian”. I oni spremaju novi album i turneju.
Uh.
To loženje tek sledi. Ovo loženje mora da se
odradi do kraja. Da se još malo opljune američka spoljna politika kroz govor
njihovog najvoljenijeg političara, JFK-a. Da se otrpi još malo instrumentalnih
intermeca. Da se u nama nakupi još histerije koja će eksplodirati kroz masnu
distorziju i robotizovani falset.
„I'm not breakin' down, I'm breakin' out,
Last chance to lose control!”
Kakva bre kontrola, čoveče?! Kočnice su odavno
puštene. Energija preliva i varniči na sve strane. Struja je u gitari, ritam
linija u glavi, mozak je uzeo slobodno veče, srce ostaje usamljeno.
A srce se loži na emociju. Na patetiku. A „Mjuz”
je patetičan za sve pare. I ti to voliš. Te patetične nadrkane Engleze i
njihove elektronske elegije o tome kako nam vreme ističe. I to voliš mnogo.
Mada ni izbliza kao buntovnički duh koji nikada
nije iščileo iz fascinantne urbane kulture tih ostrva. Duh koji decenijama nije
bio jači nego u razbijaču sa tebi omiljenog albuma.
Vreme je za otpor. Za ustanak. Krajnje
je vreme. Zato Met opet ne mora da peva refren. To činimo mi. Mi, koji se u
svemu tome što on radi pronalazimo, grlimo te stihove kao da smo ih
mi pisali i njima se štitimo od svih onih koji nas degradiraju, žele da nas
kontrolišu i primoravaju nas na stvari koje ne želimo da radimo. Svi oni koje
moramo pobediti.
A među njima i kreatore svetskih poredaka.
Globaliste, koji nikada nisu izgledali privlačnije nego neverovatnim
apokaliptičnim prikazima od kojih se topi mozak. Još jedna pesma koju zavoliš
kada je čuješ uživo. Još jedna u nizu žiški između ušiju koje nam Met opaljuje
u svom nemilosrdnom ritmu brza pesma-spora pesma, vraćajući nas opet na početak
džinovskim crnim bespilotnim cepelinom koji kruži halom u maniru produkcije „Pink
Flojda” i nekog SF filma.
Jer, sve ovo na kraju krajeva i jeste naučna
fantastika. Sa fantastičnim vanzemaljskim naučnikom koji sa nama zemljanima komunicira
preko svojih gitara, klavira, ekrana i projektora, ostajući nedodiriv na svom
stejdžu-letećem rotirajućem tanjiru koji lagano gasi svetla i stavlja
međuzvezdani pogon na stendbaj.
FOTO: fast.clickbooq.com
Bis.
Kreće sporije. „Take a bow”, pa „Mercy”. Topovi
sa konfetama. Sve je manje mraka. Sve je više publike pod reflektorima.
Zaslužila je to na kraju krajeva. A kraj nažalost, mora jednom doći. I dolazi
kao što je ceo ovaj bliski muzički susret posebne vrste i počeo. Muški.
Viteški. Takoreći, sajdonijevski. I morikoneovski.
„La-la-la!”
Rime i tonovi se zbijaju, baš kao i ljudi.
Hvataju se za bližnjeg svog, spremni za skok. Za ONAJ prelaz. Prelaz kome
prethodi ratni poklič plemena „Mjuz”.
„No one's gonna take me alive,
Time has come to make things right,
You and I must fight for our rights,
You and I must fight to survive!”
Eksplozija.
Skači. Skači. Skači. Kao da ne postoji sutra, kao
da ne postoji život, već samo taj neverovatni rif i propovednički sintetizirani
falset koji ga nadvišava. Ceo koncert staje u ta dva minuta oranja po svim
instrumentima. To je ta neuništiva ostrvska scena.
To je to pražnjenje negativne i punjenje pozitivne energije za kojim vapiš
svakih nekoliko godina. Savršenstvo jedinstva čoveka i rok zvuka, ali to je
nažalost i kraj.
Zasluženi.
Mada, nisu ti svirali „Resistance”, „Undisclosed desires”. Preskočili su i „New born”. Može im se. Iako su tu
„samo” deceniju i po, već imaju materijala za trosatni „best of” koncert. Već
su veliki bend. Preveliki.
Preteški za svariti.
Da je bilo više, bilo bi previše. Kao i
„Inception”, mora sve da se pogleda hladne glave i najmanje dva puta da bi se
pojmilo gde se bilo i šta se čulo i doživelo. Da se shvati veličanstvena i
zastrašujuća istina oko koje više nema dileme. Ako je ikada i bilo.
Oni su poslednji veliki bend koji ćeš slušati,
voleti i voleti da slušaš. Malo manje zbog toga što si već u srednjim godinama,
malo više zato što je muzika u ovom veku krš. A u tome kršu – dragulj. Genije.
Poslednji veliki frontmen. Neki kažu samo vrsni eklektičar. Ja kažem –
velemajstorski eklektičar. Onaj čije delo podseća na velikane, ali nije kao ono
što si već čuo. Zato što i nije. Zato što je sveže, originalno i nadasve sjajno.
Zato što je to Belami.
Zato što je to „Mjuz”.
FOTO: gignuts.com
SLIČNE TEME:
