JAHAČI OŠTRICE

O jedinim pravim vitezovima vrelog asfalta

Od kad znam za sebe, nedelja je bila poseban dan. Ne zato što su tada svi bili kod kuće, niti zbog činjenice da da su se tada pripremali veliki porodični ručkovi. Ne. Za mene je nedelja oduvek bila sportski dan. I to ne fudbalski. Nedelja i termin od 14 časovaza mene su bili i ostali sinonim za jedan egzotičan sport, koji mnogi ni ne smatraju takmičenjem u pravom smislu te reči.

Formulu 1.

Ni dan danas nisam do kraja siguran šta me je u vrtoglavom jurenju na četiri točka toliko privuklo još kao dječarca. Možda je to bila brzina što adrenalin razvozi venama poput pirueta majstora volana po stazi. Možda je uticaj najnaprednijih tehnoloških rešenja koja autoindustrija ima da ponudi u meni probudio malog naučnika željnog razumevanja kako se šta proizvodi i funkcioniše. Znam samo da sam nakon četvrt veka praćenja „najbržeg cirkusa na svetu” možda i ponajviše impresioniran umećem i hrabrošću ljudi koji jašu po vrhu oštrice noža ovog vrhunskog sporta.

Vozačima Formule 1.

Propustio sam „zlatnu eru” ovog sporta, sedamdesete godine prošloga veka, epske duele Laude i Hanta, Fitipaldija i Stjuarta, uspon revolucionarnog konstruktora Kolina Čepmena. Bilo je to doba velikog tehnološkog napretka, kroćenja snage i uticaja turbo-motora i aerodinamičkog efekta „vazdušnog jastuka”. Sedamdesete su značile i veliki medijski prodor putem direktnih televizijskih prenosa, a sami vozači postali su svetski poznate i priznate zvezde, sa prvim milionskim ugovorima.

Kao i uvek u životu, slava, bogastvo i moć dolaze sa cenom. A ona je u slučaju vitezova sa vrelog asfalta bila velika.

Prevelika.

Kiraž, Rint, Sever, Koinig, Donohju, Prajs, Peterson. Sedam vozača koji su smrtno nastradali u bolidima Formule 1, samo tokom zvaničnih trkaćih vikenda u sedmoj deceniji prošloga veka. Sa onima koji su izginuli na testiranjima i revijalnim takmičenjima, dolazi se do cifre od 10 ljudi. Po jedan svake godine. Formula 1 je uprkos strahovitom ubrzanju automobila na stazi i dalje bila jedan izuzetno nebezbedan sport. Kako se epidemija tragedija nastavila i na početku osamdesetih sa Vilnevom i De Anđelisom, bilo je jasno da se nešto mora poduzeti.

Zabranjeni su turbo-motori, vozači su dobili rol-barove, vatrostalne rezervoare i kombinezone, dok su kacige postale mnogo više od pukog zaštitnog znaka. Polako, ali sigurno, pojavile su se zone izletanja u krivinama, a slama je zamenjena gumama kao poslednja barijera ispred čeličnih ograda na svim trkalištima. Najopasnija staza na svetu, nirburgrinški Nordšlaf, otišla je u istoriju, a sa njom i nepokrivenost svakog kutka jednog gran-prija redarima, vatrogascima i lekarima.

Sa druge strane, bolidi su nastavili da ubrzavaju i razvijaju se, a sa njima i generacije velikih šampiona čije bitke na asfaltu sam i sam imao prilike da uživo pratim. Krajem osamdesetih, tadašnji dečak, a potpisnik ovih redova, zaljubio se u Formulu 1 za ceo život. Preciznije, oduševio se jednim čovekom i crveno-belim automobilom koji je u njegovim rukama bio ništa sporiji od metka. Aerton Sena i njegova era u „Marlboro Meklaren-Hondi”, zauvek su obeležili ovaj sport u mojoj memoriji i srcu. Nedelja je postala praznik, a žuto-zelena kaciga sinonim za veštinu i neustrašivost. Sport je bujao, popularnost je rasla do neslućenih visina, a javnost uživala u duelima Brazilca sa Prostom, Menselom, Pikeom i Šumaherom. Sve je izgledalo idilično početkom devedesetih, uprkos osetnoj razlici koju je donosila elektronika u bolidima. Uljuljkana decenijom bez smrtnih incidenata, Formula 1 se okrenula zgrtanju para i promenama pravila kako bi veštački održala tenziju između dominantnih „Vilijamsa” i „Benetona” i ostatka karavana.

Najcrnji vikend u istoriji Formule 1, Velika nagrada Imole 1994, ostaće zauvek upisana u analima kao mesto poslednjih trkaćih krugova dvojice vozača. Jednog mladog, sa začelja karavana i jednog od najvećih svih vremena. Ceo svet i sport ostali su u šoku nakon pogibije Rolana Racenbergera i Aertona Sene. Podmuklo i neočekivano kao što je i otišla, smrt se vratila u „najbrži cirkus”.

I kao i mnogo puta do sada, tek nakon teških gubitaka usledila je reakcija. Vozačeva „ćelija za preživljavanje” je dodatno ojačana, pooštreni su kreš-testovi, a novi materijali i dodatna zaštita glave instalirani su na automobile. Udesi su naravno nastavili da se dešavaju, ali su vozači iz njih izlazili relativno nepovređeni. Prelaz između vekova doneo je preko potrebni mir u Formuli 1, koji je jedino remetila brutalna dominacija Šumaherovog „Ferarija”. Konstantno unapređivanje bezbednosti vozača i samih staza skoro da je zadovoljilo javnost i zvaničnike, uprkos pojedninačnim smrtnim slučajevima u publici i među sudijama i redarima. Strahoviti udesi, poput onog koji je neogreban preživeo Kubica u Kanadi, u praksi su potvrdili da su mere zaštite vozača besprekorne.

Slučajno ili ne, zadah smrti se vratio sa prvim oktanima goriva sprženim u novim turbo-motorima, vraćenim u sport nakon tri decenije, na početku tekuće sezone. Razmaženi gledaoci pobunili su se protiv nedostatka karakterističnog zvuka, preterane pomoći koje je vozač dobijao iz boksa putem radija i kompjuterske telemetrije i apsolutne dominacije „Mercedesa”. Tražilo se dodatno uzbuđenje, barem i veštačko. Tražila se nesterilna staza, adrenalin, borba točak uz točak, brzina i neustrašivost vozača prethodnih generacija bolida.

Jednom rečju, tražio se đavo.

I dobio se. Na jednoj od retkih preostalih pravih „punokrvnih” staza. U sumraku kišnog tajfunskog dana na japanskoj Suzuki. Vinovnik je kao i 1994. bio jedan od autsajdera, talentovani klinac bez podrške sponzora, koji je u najsporijem automobilu na stazi sanjao put do krvavo „ferari” crvene. 25-godišnji francuski vozač „Marusije”, Žil Bjanki, dokazao je da je najsporiji auto na stazi Formule 1 i dalje brz poput metka. I da ga je po vodom natopljenoj stazi teško zaustaviti. I da sve mere bezbednosti u protekle tri decenije nisu bile dovoljne da ga zaštite kada se podvukao pod traktor koji je sklanjao Zutilov „Zauber” koji je izleteo na istom mestu u prethodnom krugu, skoro ga oborivši tom prilikom. Bjanki je doživeo teške povrede glave, operisan je i nalazi se u kritičnom stanju, na aparatima za održavanje života.

Bjanki je dokazao da Formula 1 nije bila i nikada neće biti „dosadan” sport.

Da današnji vozači nisu puki „pritiskači dugmadi”.

Da je smrt tu, iza krivine, da vreba i da nema nameru da ode.

Da su vozačke i bezbedonosne organizacije izgubile još jednu bitku.

Nadamo se i poslednju.


SLIČNE TEME:
MAN MACHINE
VOZI!

TRKA ZA ŽIVOTOM

O sportu i sportskim podvizima u filmovima kao večitoj inspiraciji

Sport i priče o sportskim podvizima u filmovima ne mogu bez patetike.  Počev od „Rokija”, preko „Seti se Titana” do „Cinderella man” taj usud pratio je sve sportske klasike, pa tako i onaj najnoviji, „Trka života”.

Rivalstva  su ono što čini sport tako magično privlačnim, možda i više nego njegovi virtuozi i prve violine. „Večiti” derbiji, veliki protivnici na sportskim borilištima, ali i van njih. Svaki sport i svaka sportska era imali su barem po jedan par timova ili pojedinaca čiji dueli su bili iznad samog takmičenja. Argentina i Brazil u fudbalu, „Lejkersi” i „Seltiksi” u košarci, Italija i Holandija u odbojci, Mađarska i Srbija u vaterpolu, da navedemo samo neke u onim najznačajnijim disciplinama. U disciplinama u koje mnogi, zasluženo ili ne, ne ubrajaju i najznačajnije takmičenje na točkovima. Vrh razvoja automobilskog sporta. Najluđi i najbrži cirkus na svetu.

Formulu 1.

Još od Fanđa i Askarija pedesetih, svaku dekadu su obeležavala barem po dvojica vozača i njihovi bespoštedni dueli na stazi. Neretko su ti dueli prenošeni i izvan bolida. Mlađi pratioci znaju kako su istu garažu nespretno delili Hamilton i Alonso, a sasvim sigruno se sećaju i kako su po stazi leteli delovi formula kada se Šumaher borio sa Hilom i Hakinenom. Oni srednjih godina će vam reći da nikada dva čoveka toliko nisu išla preko granice korektnog kao Prost i Sena osamdesetih. Najstariji fanovi će pak samo mudro ćutati i smeškati se, jer znaju da čak ni to nije bilo ništa u poređenju sa jednim od najinspirativnijih rivalstava u istoriji ne samo Formule 1, već i čitavog sporta uopšte.

Sa duelima Nikija Laude i Džejmsa Hanta, koji su kulminirali famoznom sezonom 1976.

Ako izuzmemo polu-dokumentarac o trkačkoj  pasiji Stiva MekKvina „Le Man”, Holivud je vrlo loše stajao sa filmovima o automobilizmu. Još od ranih pokušaja sa Elvisom Preslijem, pa sve do najtragičnijeg od svih, Staloneovog „Driven”, Amerikanci su lutali u potrazi za uspešnom formulom filmskog prikaza života ljudi koji stavljaju život na kocku svaki put kada sednu u bolid. Baš zbog toga je sve pomalo i iznenadio izbor etabliranog reditelja Rona Hauarda kada je u pitanju ekranizacija sukoba Hant-Lauda. Pokazaće se da je to verovatno bio i ključni faktor da se „Trka života” poprilično distancira od ostalih ostvarenja na sličnu temu.

Besprekorno kadriranje, fantastična montaža, kako slike, tako i zvuka, zaštitni su znaci proslavljenog režisera. Zanatski deo odrađen je bez ikakvih zamerki. Na to se potom nadovezao i sam scenario, koji je u mnogo čemu lično oblikovao lično Niki Lauda. Bolidi, timovi, sami akteri i scenografije staza su vrlo detaljno i realistično prikazani, čak i u onim scenama koje su stvarane isključivo uz pomoć računara. Šira publika će imati izuzetno zanimljiv uvid u nepoznati svet iza boksova, dok će fanovi sporta moći samo da klimaju glavom kada je istorijska uverljivost u pitanju.

Bile su to prednosti ovog ostvarenja.

Koje su njegove mane?

Srž „Trke života” predstavlja sam odnos glavnih likova, kako na stazi, tako i van nje. Sa jedne strane, lepuškasti, bahati  i poročni engleski plejboj, sirovo brz i talentovan. Sa druge strane, hladni, proračunati i nepopularni austrijski inženjer za volanom. Dva sveta, dva različita životna pristupa, dva suprotna temperamenta i karaktera. U teoriji, idealna postavka za vrcave dijaloge, podbadanja i prepucavanja. U praksi, Hauard prati tu liniju svom žestinom i ostavlja mnogo prostora za glavne glumce da se iskažu. Tu dolazimo i do osnovnog problema koji ovaj film nosi sa sobom.

Neuravnoteženost glumačkog para.

Da se razumemo, mladi Nemac, Danijel Bril, odličan je kao Niki Lauda. Pored zapanjujuće fizičke sličnosti sa slavnim Austrijancem, on vrlo dobro barata i daleko zahtevnijim aspektima svog lika. To se pre svega odnosi na scene oporavka u bolnici nakon stravične nesreće na Nirburgringu 1976, koje će mu dati priliku da se iskaže i u dramskim sekvencama.

To se sa druge strane nikako ne može reći za Krisa Hemzvorta, koji je dobio za zadatak da oživi lik Džejmsa Hanta. Iako je njegova rola kudikamo plića od Brilove, on se muči od prvog do poslednjeg kadra, pokazujući još jednom da su njegov maksimalni domet mediokritetska ostvarenja poput „Tora” i „Crvene zore”.

Pod mane ovog ostvarenja se mogu podvesti i preterana „cirkusizacija” Formule 1 i povremeni pokušaji isforsiranog približavanja ovog sporta pre svega izrazito nezahtevnoj američkoj publici. To će biti zamerka onih istinskih zaljubljenika u ovaj sport. Oni će, pak moći da uživaju u svim slavnim imenima, ličnostima i događajima na koje će ih „Trka života” podsetiti i baciti novo svetlo svojim kamerama i reflektorima.

I jedni i drugi će zajedno imati prilike da se posredstvom fabrike iluzija vrate u jedno sasvim drugačije vreme.

Da posete sportsku eru kada je sve zavisilo od čoveka za volanom, njegovog talenta, želje i spremnosti da se odrekne i žrtvuje za konačni uspeh sebe i svog tima.

U vreme kada su se pobede slavile spontano i neretko raskalašno.

U vreme kada svi šoferi nisu bili izvlačeni iz uniformisanog uštirkanog PR kombinezona.

U vreme pravih, pravcatih gladijatora, džentlmena i šmekera za volanom.

Opasno doba.

Zlatno doba Formule 1.

Ocena: 3.0/5.0