O jedinim pravim vitezovima vrelog
asfalta
Od kad znam za sebe, nedelja je bila poseban dan. Ne zato što su
tada svi bili kod kuće, niti zbog činjenice da da su se tada pripremali veliki
porodični ručkovi. Ne. Za mene je nedelja oduvek bila sportski dan. I to ne
fudbalski. Nedelja i termin od 14 časovaza mene su bili i ostali sinonim za
jedan egzotičan sport, koji mnogi ni ne smatraju takmičenjem u pravom smislu te
reči.
Formulu 1.
Ni dan danas nisam do kraja
siguran šta me je u vrtoglavom jurenju na četiri točka toliko privuklo još kao
dječarca. Možda je to bila brzina što adrenalin razvozi venama poput pirueta
majstora volana po stazi. Možda je uticaj najnaprednijih tehnoloških rešenja
koja autoindustrija ima da ponudi u meni probudio malog naučnika željnog
razumevanja kako se šta proizvodi i funkcioniše. Znam samo da sam nakon četvrt
veka praćenja „najbržeg cirkusa na svetu” možda i ponajviše impresioniran
umećem i hrabrošću ljudi koji jašu po vrhu oštrice noža ovog vrhunskog sporta.
Vozačima Formule 1.
Propustio sam „zlatnu eru” ovog sporta, sedamdesete godine prošloga
veka, epske duele Laude i Hanta, Fitipaldija i Stjuarta, uspon revolucionarnog
konstruktora Kolina Čepmena. Bilo je to doba velikog tehnološkog napretka, kroćenja
snage i uticaja turbo-motora i aerodinamičkog efekta „vazdušnog jastuka”.
Sedamdesete su značile i veliki medijski prodor putem direktnih televizijskih
prenosa, a sami vozači postali su svetski poznate i priznate zvezde, sa prvim
milionskim ugovorima.
Kao i uvek u životu, slava, bogastvo i moć dolaze sa cenom. A ona
je u slučaju vitezova sa vrelog asfalta bila velika.
Prevelika.
Kiraž, Rint, Sever, Koinig, Donohju, Prajs, Peterson. Sedam vozača
koji su smrtno nastradali u bolidima Formule 1, samo tokom zvaničnih trkaćih
vikenda u sedmoj deceniji prošloga veka. Sa onima koji su izginuli na
testiranjima i revijalnim takmičenjima, dolazi se do cifre od 10 ljudi. Po
jedan svake godine. Formula 1 je uprkos strahovitom ubrzanju automobila na
stazi i dalje bila jedan izuzetno nebezbedan sport. Kako se epidemija tragedija
nastavila i na početku osamdesetih sa Vilnevom i De Anđelisom, bilo je jasno da
se nešto mora poduzeti.
Zabranjeni su turbo-motori, vozači su dobili rol-barove,
vatrostalne rezervoare i kombinezone, dok su kacige postale mnogo više od pukog
zaštitnog znaka. Polako, ali sigurno, pojavile su se zone izletanja u krivinama,
a slama je zamenjena gumama kao poslednja barijera ispred čeličnih ograda na
svim trkalištima. Najopasnija staza na svetu, nirburgrinški Nordšlaf, otišla je
u istoriju, a sa njom i nepokrivenost svakog kutka jednog gran-prija redarima,
vatrogascima i lekarima.
Sa druge strane, bolidi su nastavili da ubrzavaju i razvijaju se, a
sa njima i generacije velikih šampiona čije bitke na asfaltu sam i sam imao
prilike da uživo pratim. Krajem osamdesetih, tadašnji dečak, a potpisnik ovih
redova, zaljubio se u Formulu 1 za ceo život. Preciznije, oduševio se jednim
čovekom i crveno-belim automobilom koji je u njegovim rukama bio ništa sporiji
od metka. Aerton Sena i njegova era u „Marlboro Meklaren-Hondi”, zauvek su
obeležili ovaj sport u mojoj memoriji i srcu. Nedelja je postala praznik, a
žuto-zelena kaciga sinonim za veštinu i neustrašivost. Sport je bujao,
popularnost je rasla do neslućenih visina, a javnost uživala u duelima Brazilca
sa Prostom, Menselom, Pikeom i Šumaherom. Sve je izgledalo idilično početkom
devedesetih, uprkos osetnoj razlici koju je donosila elektronika u bolidima.
Uljuljkana decenijom bez smrtnih incidenata, Formula 1 se okrenula zgrtanju
para i promenama pravila kako bi veštački održala tenziju između dominantnih
„Vilijamsa” i „Benetona” i ostatka karavana.
Najcrnji vikend u istoriji Formule 1, Velika nagrada Imole 1994,
ostaće zauvek upisana u analima kao mesto poslednjih trkaćih krugova dvojice
vozača. Jednog mladog, sa začelja karavana i jednog od najvećih svih vremena. Ceo
svet i sport ostali su u šoku nakon pogibije Rolana Racenbergera i Aertona Sene.
Podmuklo i neočekivano kao što je i otišla, smrt se vratila u „najbrži cirkus”.
I kao i mnogo puta do sada, tek nakon teških gubitaka usledila je
reakcija. Vozačeva „ćelija za preživljavanje” je dodatno ojačana, pooštreni su
kreš-testovi, a novi materijali i dodatna zaštita glave instalirani su na
automobile. Udesi su naravno nastavili da se dešavaju, ali su vozači iz njih
izlazili relativno nepovređeni. Prelaz između vekova doneo je preko potrebni
mir u Formuli 1, koji je jedino remetila brutalna dominacija Šumaherovog
„Ferarija”. Konstantno unapređivanje bezbednosti vozača i samih staza skoro da
je zadovoljilo javnost i zvaničnike, uprkos pojedninačnim smrtnim slučajevima u
publici i među sudijama i redarima. Strahoviti udesi, poput onog koji je
neogreban preživeo Kubica u Kanadi, u praksi su potvrdili da su mere zaštite
vozača besprekorne.
Slučajno ili ne, zadah smrti se vratio sa prvim oktanima goriva
sprženim u novim turbo-motorima, vraćenim u sport nakon tri decenije, na
početku tekuće sezone. Razmaženi gledaoci pobunili su se protiv nedostatka karakterističnog
zvuka, preterane pomoći koje je vozač dobijao iz boksa putem radija i
kompjuterske telemetrije i apsolutne dominacije „Mercedesa”. Tražilo se dodatno
uzbuđenje, barem i veštačko. Tražila se nesterilna staza, adrenalin, borba
točak uz točak, brzina i neustrašivost vozača prethodnih generacija bolida.
Jednom rečju, tražio se đavo.
I dobio se. Na jednoj od retkih preostalih pravih „punokrvnih”
staza. U sumraku kišnog tajfunskog dana na japanskoj Suzuki. Vinovnik je kao i
1994. bio jedan od autsajdera, talentovani klinac bez podrške sponzora, koji je
u najsporijem automobilu na stazi sanjao put do krvavo „ferari” crvene.
25-godišnji francuski vozač „Marusije”, Žil Bjanki, dokazao je da je najsporiji auto na
stazi Formule 1 i dalje brz poput metka. I da ga je po vodom natopljenoj stazi
teško zaustaviti. I da sve mere bezbednosti u protekle tri decenije nisu bile
dovoljne da ga zaštite kada se podvukao pod traktor koji je sklanjao Zutilov
„Zauber” koji je izleteo na istom mestu u prethodnom krugu, skoro ga oborivši
tom prilikom. Bjanki je doživeo teške povrede glave, operisan je i nalazi se u
kritičnom stanju, na aparatima za održavanje života.
Bjanki je dokazao da Formula 1 nije bila i nikada neće biti „dosadan”
sport.
Da današnji vozači nisu puki „pritiskači dugmadi”.
Da je smrt tu, iza krivine, da vreba i da nema nameru da ode.
Da su vozačke i bezbedonosne organizacije izgubile još jednu bitku.
Нема коментара:
Постави коментар