JEDAN NA JEDAN

Kažu da u svakom biciklisti čuči zaljubljenik u motore. Nikada nisi voleo motore, ali jesi Formulu 1 i možda je sve vreme zapravo u jednom ljubitelju auto sporta čučao jedan pasionirani biciklista.

Biciklizam, kako to sredovečno zvuči.

Istina je da je biciklizam uvek bio blizu tebe, još od kad si bio deca. Skidanje pomoćnih točkova bio je prvi osećaj slobode u životu, čak iako je ta sloboda značila vrlo uske krugove u dnevnoj sobi na bajsu sa peskom u gumama. Sa prvim dahom nezavisnosti od roditeljske ruke, stigli su i prvi padovi,  pa onda i lom noge, doduše kao putnik na korpi „ponike” koju je vozila ta ista roditeljska ruka. Nepodnošljiv bol urezan u pamćenje, gips, ali ne i kraj, već tek početak.

„Ponika”. Kvantni skok unapred. Opasna mašina za jednog osnovca, pogotovo njena ubitačna „kontra”, koja ti je mnogo puta spasila život, zgodni preklop za transport liftom, vožnje po pesku i po poplavljenom keju kao stvari u kojim samo dete debil može da uživa.

Ako je žuta sarajevska „ponika” bila korak napred, šta onda tek reći za prvi pravi bicikl u život, zeleni „rogov” desetobrzinac, kupljen kriv i sa netačnim menjačem. Prva ozbiljna brzina, prve grupne vožnje i prvi ozbiljan pad, posle kojeg ni ionako krivi „rog” nije bio ništa praviji. Ali je služio, vozeći te do kraja gimnazije, neretko i pod gasom, neretko i pod vazdušnom opasnošću.

Fakultet te je privremeno usporio i odvojio od dva točka, prokleta lopta te je omađijala skroz. Ali te i koštala diskus hernije, koja te je naterala da iznova presložiš prioritete. Zaboravi loptu, možeš u bazen i na – bajs.

Najjeftinija „alpina” kupljena na čekove nije bila bog zna šta, ali je opet bila tvoja.

Trebalo je vremena da je zavoliš, da učvrstiš leđa, ali si uspeo.

Vožnjice po Novom Beogradu i Adi, prvi odlasci na posao, po ravnom, i „alpina” je postala i prevozno sredstvo. Postala je i hobi, jedna beskonačna dogradnja koju samo dva točka mogu da pokrenu.

Postala je i beg od sve sumornije stvarnosti i prinudnog odlaska na kraj grada. Postala je izlaz iz svih pritisaka, istinska sloboda, sjedinjena sa otvorenim drumom i veran saborac u nekim sasvim novim istraživanjima uzbrdica i nizbdrdica, kao i spas od seoskih džukela što su izgleda mrzela bicikliste koliko i ti beogradsku periferiju.

Spora, teška, nikad podesiva, žuto-crna „alpina” postala je najodržavaniji biciklistički krš, trajući duže nego što su joj stvaraoci ikada predvideli.

Ali, kao i sve životne nizbdrice, ni ona nije bila večna. Poput tvog neumornog pedalanja po brdima i dolinama i život je pedalao dalje i morao si da je uz onu najtežu mušku suzu pustiš u sigurne ruke i otisneš se baš daleko, u neki novi, ogromni grad, gladan novih istraživanja. Istraživanja koja više nisu bila moguća peške i za koja ti je opet bio potreban neki saborac.

To nije mogao biti teški, glomazni  izakani javni bajs što si ga iznajmljivao preko bagujuće aplikacije.

Trebala su ti tvoja dva točka. I njih si, uz svesrdnu pomoć najvećeg zaljubljenika u dva točka kojeg poznaješ, najzad i izabrao. Jebački zeleno-crni „kros”, poljski spejs-šatl za tvoju „alpinu”. Ne računajući jedan polovni auto, najskuplja stvar koju si sebi kupio u životu.

Ali si znao da je vredelo, pogotovo kad si rešio problem ugla volana. Tačno godinu dana od dolaska u najveći grad u kojem si ikada živeo najzad si bio spreman.

Moskvo, eve me! Ali stvarno!

Rouming ti se naglo utrostručio, pa učetvorostručio. Još grada, još ulica, još urbanizma, još arhitekture, još goriva za mozak i iskustva koje kao narkoman u krizi sakupljaš dok ti noge i namučena leđa ne otkažu.

A koje iskustvo za biciklistu može biti primamljivije od prilike da se provoza jednom pravom, pravcatom biciklističkom trkačkom stazom. I to ne bilo kakvom stazom.

Olimpijskom.

Zloglasno Kriljatskoje.

Ispucalog asfalta, obraslo u korov, i dalje pruža isti sjajni pogled na pola Moskve dok se šepuri na padini između istoimenog naselja i veslačkog kanala.

Betonski pakao usred zelenila.

Dizajnirana da sa svojih 13 i kusur kilometara izvuče sve iz čoveka i njegova dva točka. Ultimativni test za svakog nedopingovanog biciklistu sazdan pre ravno 38 godina, godinu dana duže nego što i ti postojiš na ovoj planeti.

Prilaziš mu oprezno, na neuobičajeno vreo moskovski dan, dopunjujući se vodom u njegovom podnožju. Istežeš se. Ne možeš da sagledaš čitav krug, već samo nešto nalik ulici koja kreće lagano uzbrdo.

Pa sve strmije. I strmije. Nije problem, imaš snage da savladaš njegov južni rub, čak i da malo razgledaš nekakav restoran ili klub koji se ugnjezdio na njegovom vrhu.

Jednom od njegovih vrhova. Jer, već si na nizbrdici, mada ne toliko ozbiljnoj. Kriljatskoje se tek zagreva, poigrava za tobom. Dizajnirana poput Katalunje, znaš da čeka da te uvuče u krivine svog trbuha, ukupno četiri velika spusta i uspona koji slede.

A to nisu obični spustovi. Nikada pre u životu nisi vozio na takvom spustu. Trkačkom, zakošenom. Poput Indijanapolisa. Kočiš. Frka ti je. „Kros” nije pravljen za brzinske staze, njegov prednji amortizer te ne lepi za asfalt kako bi želeo. Ali te zato prvi uspon itekako lepi za njega.

Menjač mora da radi. Čitav. I prednji i zadnji. „Kajosera” cvili, ali menja prenos. Nisi još spreman, moraš na najmanji krug napred, najveći nazad.

Nije bitno. Ne trkaš se ni sa kim.

Laž.

Poluistina.

Ne trkaš se sa ostalim biciklistima po stazi.

Ni sa tim jednim usponom, koji se, uz muku savladava. Ali se savladava.

Drugi spust dolazi prebrzo, ne dozvoljavajući mnogo odmora.

Kriljatskoje rse kezi.

„Tražio si, eto ti ga na”.

Spust je kraći, a i uspon koji sledi, što je dobro, jer ga inače ne bi izvukao.

Ustaješ iz sedišta. Nema više zajebancije. Ideš na 100%. A miliš. Dišeš na usta.

Nisi spreman.

Ali guraš. Sedaš nazad, iako se prednji točak podiže. 

Mrtav uspon. Mrtav čovek pedala.

Ali izvlači, gušeći se kao riba na suvom.

Pluća prva pucaju.

Ali i preživljavaju, puneći krv sa dovoljno kisenika da se mirniji srednji deo kruga relativno lako savlada kombinacijom blažih i dužih spustova i uspona.

Vid se bistri i noge se spuštaju na pedale. Opet juriš. Vetar koji brzina donosi sa sobom ti donosi toliko traženu svežinu, pošto ispod kacige krčka. Znojiš se kao krme u Teheranu, jer kreće treća kombinacija kratkih i sve užih krivina, od kojih nijedna, naravno, nije ravna. Nije to ni Moskva, na koju ti puca nesmetan pogleda sa najviše tačke staze, ali ti to nećeš imati vremena ni želje da staneš, pogledaš i fotografišeš, kao turisti oko tebe.

Ti si na misiji.

Izvesti krug.

Jedan jedini. 

Završiti ga iz cuga. Sa nebitnim vremenom prolaska. Samo preživeti. Za početak preživeti najgadniji od dosadašnjih spustova. Nisi još kupio brzinomer, ali osećaš po vibracijama volana da si blizu pedeset. Kao na mrtvom spustu ispod šume Gorica.

Na granici.

Stežeš volan, jer ti se granica neumitno približava. Ona tačka gde će se sva brzina izgubiti i gde ćeš morati da zapneš kao nikad do sada. Kao na Beloj reci.

Ono nije bio mrtvi uspon. Ovo je.

Mrtvije od ovog ne može. Opet stojiš, gurajući težinom tela kolena naniže. Pluća su pukla, kvadricepsi gore. Ovo dosad nisi iskusio. Težinu u grudima. Neko stiska gornji deo tvoje pumpe života, želeći da istisne život iz nje.

Znaš ti ko.

Ne profesionalac na bajsu od 10 soma evra koji se lagodno penje pored tebe uz odšrafljen „Your latest trick” od Dajer Strejtsa na zvučniku. Ne ni Ruskinja koja žurno odguruje bajs bežeći od tvog manijakalnog samrtnog ropca borbe za dah.

Ne, to te ne davi ni arhitekta ove staze, ni sam asfaltni pakao Kriljatskoga.

Znaš ti vrlo dobro ko te gura napred, brzinom od bednih 3-4 kilometra na čas.

Bednik koji moli za život na samom vrhu uspona, kada već vidi ravninu na dohvat ruke. Koji ne spušta prenos, jer to jednostavno ne može, čak i kada bi to trebalo da uradi jer se noge prebrzo vrte.

Onaj koji psuje sebe šta mu je to u životu trebalo kada do ravnine najzad dođe. 

Onaj koji uživa u prvoj blažoj nizbrdici, koja je samo uvod u novi preplet krivina.

Onaj koji moli za milost na prvi nagoveštaj i najblaže nove uzbrdice.

Onaj koji želi da stane, baci peglu kao čovek i odustane.

Onaj koji to ipak ne čini, jer se staza smiruje, otvarajući par dužih pravaca na kojima zadnji menjač opet hrli naniže.

Onaj koji ipak hoće još. Koji zapinje i kad ne bi morao. Jer može. Jer hoće.

Jer je lud.

A lud je jer zna da ga čeka poslednji, četvrti spust, kratak, ali jako kos, onaj što izbacuje iz krivine pravo u najmrtviji, ali i najkraći uspon.

To je to.

Nećeš uspeti.

Zaustavićeš se na sred i gurati. Kao ona riba. Kao onaj čovek sa ženom i detetom.

Kao sav normalan svet.

Ali ti nisi normalan.

Ne, ti si ovde došao da daš sve od sebe.

Da izbaciš sve iz sebe.

Da sav stres, razdvojenost i demone izbljuneš kroz širom razjapljena usta.

Da daš sve što imaš u tih par najkritičnijih okreta pedala koje moraš da načiniš, čak i kada kolena maltene stoje nepomično u vazduhu. Da se ljuljaš sa jedne na drugu stranu. Da najmrtviji nagib ikada sečeš po kosini, po savetu iskusnijih.

Levo-desno.

Gore-dole.

Pluća pukla.

Tetive pred pucanjem.

Srce u grlu.

Ne vidiš više vrh.

Ne vidiš ništa.

Stiskaš volan kao da ti život od toga zavisi.

Osećaš svaki nabor i prelaz preko katrana kojim su krpljene rupe.

Gledaš nadole, izučavaš svaki prevoj metala na volanu, dok ispod kacige ključa, a znoj u talasima tvojih udisaja hrli naniže i ulazi ti u oči.

Ne možeš više. Moraš nazad u sedište. Da opteretiš kljakava donja leđa do onog lošeg trnjenja i obamrlosti.

„Kros” se opet propinje. Hoćeš da ga vratiš na zemlju, ali svaki zamah nogama ga opet podiže od zemlje.

Cviliš.

Kukaš.

Moliš za milost.

Iz malog mozga ti stiže refren Kejvovog „Fifteen feet of pure white snow”.

„Oh, my lord”.

O, moj Bože.

Nema Boga.

Sam si.

Protiv najgoreg neprijatelja kojeg čovek može da zamisli.

Drevnog, kvarnog, podmuklog, jednog od onih koji nikad ne odustaju.

Onog koji samo čeka da digneš ruke i da ti se u lice smeje.

Da se smeje tvojim licem.

Jer je on ti. I ti si on.

Ti i on.

Jedan na jedan.

Sam protiv sebe.

Što si bio od trenutka kad si kročio na prokleto Kriljatskoje.

Nema drugih ljudi, ne postoji niko više.

Postojiš samo ti.

Sam.

Protiv sebe.

Poslednji u nizu iscrpljujućih mečeva grogiranih boksera.

Poslednja runda.

Poslednji uspon, blaži od prethodnog.

Nešto što bi inače prešao bez da dižeš zadnji prenos.

Sada ga ostavljaš na najvećem zupčaniku.

Miliš.

Ali se krećeš.

Trinaest kilometara i nekih 45 minuta kasnije i dalje nastavljaš da se krećeš.

Polako, ali sve brže.

Znoj najzad staje da lipti. Valjda si svu tečnost iz sebe izbacio i više nema ničega.

Prazan si.

Ali ti je srce puno. Kiseonika, ali i ponosa.

Smeješ se.

Naglas.

Poslednja nizbrdica te opet tera na ono što ti je izgledalo nemoguće pre samo nekoliko desetina metara.

Da spuštaš zadnji, a dižeš prednji menjač.

Opet juriš.

Opet gaziš.

Opet si pobedio.

Dobio si bitku, ali ne i rat.

Videćemo se još.

Ako ne pre, onda sledeći put kada poteraš crno-zeleni „kros” uz olimpijski pakleni krug asfalta u oazi zelenila.

Čekam te.

DVA TOČKA ČISTE STRASTI

Ne brinite se, nije u pitanju blog o najnovijem naslovu iz sveta pornografije. Ali zato jeste o onome što nas pokreće i čini nam dane podnošljivim i vrednim življenja.

O čistoj inspiraciji.

Priča o najnovijoj strasti u mom životu počinje kao i mnoge slične, na jednom mračnom i tamnom mestu na kojem sam se nalazio pre tačno pet godina. Hronični problemi sa kičmom dodatno su pogoršani saobraćajnom nesrećom i preda mnom su bila dva puta. Prvi je značio nastavak istog stila života, uz lagano, ali sigurno pogoršanje mog stanja i dalji put u samosažaljenje i sveprisutan bol. Drugi je pak sa sobom nosio mnogo vežbi, odricanja i potpuni zaokret u jednom od najbitnijih segmenata mog života.

Sportu.

Sport za mene nikada nije značio samo odmeravanje snaga sa vršnjacima. Vremenom, postao je socijalni generator većine mojih prijateljstava u životu, prilika za druženje i pre svega veliki psihološki ventil od sumorne svakodnevice. Skoro celokupno društvo sa fakulteta u moj život ušlo je preko košarkaške lopte. Fudbal vikendom značio je ostanak u kontaktu sa društvom iz gimnazije. Odbojka je postala svojevrstan team building sa kolegama sa posla. Vaterpolo... Pa, vaterpolo je samo bio dokaz da se i tim sportom mogu baviti.

Sve su to bile sjajne aktivnosti, daleko od profesionalnih, ali ozbiljne u pristupu i redovnosti. Ali kontaktne, sa skokom i većinom asimetrične. Sve ono što je meni u leto 2010. suštinski bilo zabranjeno. Šok je bio veliki, promena teška, tranzicija mukotrpna. Za čoveka koji od kad zna za sebe zna za loptu i kolektivni sport, prelazak na individualnu rekreaciju bio je veoma komplikovan.

Prvo je došlo plivanje, bezbedno, terapeutsko, ali u srpskim i beogradskim uslovima veoma mukotrpno i iznad svega, dosadno. Napred-nazad, napred-nazad, u nedogled. Nažalost, i jedino moguće bavljenje sportom za mene u zimskim uslovima.

Teretana je bila za nijansu zanimljivija, ali veoma delikatna u slučaju moje povrede. Tražila je konstantna nadzor, pravilno doziranje i donosila nove sitne povrede. Bila je to jadna zamena za neutoljivu energiju koja se morala oslobađati.

Raspoloženje je dotaklo novo dno i počeo sam da se mirim sa činjenicom da me u ranim tridesetima čeka svojevrsna penzija kada su fizičke aktivnosti u pitanju. Jednostavno, nije bilo sporta za mene, ne više.

A kao i mnogo puta do tada, odgovor je bio tu, ispred nosa. Potpuno zaboravljen, kupljen i nekorišćen, izduvanih guma i prašnjav.

Na bicikl sam poslednji put seo kao tinejdžer, u vreme bombardovanja. Jedna od bezbroj akcija sniženja naterala me je da na njega utrošim poprilično simboličnu cifru. Par vožnji me uverilo da je to možda ipak bila promašena investicija. Sve do 2010.

Prvi koraci bili su podjednako mučni. Sama vožnja bila je problematična zbog kičme, ali je donela stabilnost donjeg dela tela. Paralelno sa bazenom i terapijama, vrat se stabilizovao i duže deonice su postale realnost. Imajući tu sreću da živim pored jedne od retkih biciklističkih staza u gradu, Ada Ciganlija je postala moja redovna ruta. Kao i uvek do sada kada je sport u pitanju, brzo se našlo i društvo. Mada, za vožnju na dva točka ono i nije bilo neophodno. Bicikl je sam po sebi predstavljao to društvo, a kada bi postalo zamorno, pomagale su slušalice i mp3 plejer.

Oskudna mreža uređenih staza u našem glavnom gradu brzo je izgustirana. Drugari i neizbežno pivo su ispunili vikende, ali je organizam tražio još. Počelo je sa ulaganjem u dodatnu opremu, kupljen je i brzinomer. Kilometraža je postala novi cilj, prosečna brzina veliki rival koga je trebalo pobediti. To je bilo kada sam u takmičarskom raspoloženju. Iako u osnovi zamorno repetitivan, za razliku od svih ostalih aktivnosti, bicikl je sa sobom  doneo i ogromnu slobodu. Shvatio sam da sam decenijama  bio zarobljen disciplinama čija sva bit je bila da se ostane u granicama u granicama igrališta koje su se merile desetinama metara.

Dva točka nisu poznavala takvo ograničenje. Bilo je lepo biti na stazi, ali se moglo sići i na manje prometne saobraćajnice, ali i zemljane puteve i stazice. Svaka uzbrdica bila je prepreka, ali i novi izazov, svaka nizbrdica dugo očekivano olakšanje i opuštanje. Iz sve to iz jedne potpuno neobične perspektive.

Viši i brži od prosečnog pešaka, sporiji od automobila, aktivniji od sedenja u prevozu. Grad, ljudi i priroda sagledavani su iz nekog sasvim novog rakursa. Svaka vožnja sada je značila i razgledanje, a sve to dok se rekreirate i jačate noge. Taman toliko da se aktivirate, a ne premorite. I sa još jednom potpuno novom dimenzijom slobode kada je dužina trajanja i daljina obilazaka u pitanju. Više nije bilo poluvremena, četvrtina, satova za napad da me sputavaju. Granica je bila fizička izdržljivost i dnevno svetlo. A fizička izdržljivost je pomerljiva kategorija.

Počeo sam da odlazim biciklom na posao. To je sa sobom povuklo kraći san i ranije ustajanje, ali i neponovljivo uživanje u jutrima koje sam do tada prezirao. Odlazak je proticao u mirnijem ritmu i dolazak na posao u odmornom stanju. Povratak je sa druge strane sa sobom nosi žestoko pedalanje, borbu sa samim sobom i psihoterapiju nakon osam sati sedenja za računarom. Ujutru bih bio sam, uz ponekog kolegu fanatika i džogera, a popodne bi na stazi vrilo.

Nakon pet godina pedalanja, bicikl mi više nije sredstvo za rekreaciju, već ozbiljno prevozno sredstvo. Po gradu, ali i van njega. Srem je ponudio ravne i drumove sa retkim saobraćajem, ali zato čestim salašima, adama i stadionima.
Dva točka sam spojio sa hobijem obilazaka stadiona  (engl. „groundhopping”) i fotografisanjem istih. Kada se na to doda i muzika i druženje, moglo bi se reći da sam sa biciklizmom postigao potpunu sinesteziju fizičkog, mentalnog i emotivnog. A sve to sa minimalnim uticajem na životnu sredinu, da citiram jednog od kolega pasioniranih biciklista.

Granica na dva točka praktično i nema. Trocifreni iznos u kilometrima u jednom danu je realnost, ozbiljan putovanja neminovnost. Planiram obilazak Durmitora, a životni san je odlazak na more u Crnu Goru. Previše, reći ćete. Možda. Ali od snova se živi, a snovi se pune od strasti.

Strasti na dva točka.

Vidimo se na stazi!