петак, 31. мај 2013.

DEPECHE MACHINE


Year is 1997. First album bought : ‘’Ultra’’. First song: ‘’Barrel of a gun’’. Purchasing of all the albums on the black market. Serbia, nineties, economic sanctions, isolation, war, bombing. First concert missed: Budapest, September 2001, ‘’Exciter tour’’, chasing the faculty entrance exam. First successful concert: (again) Budapest, June 2006. Forty degrees Celsius, summer storm, ‘’NEP stadium’’, parterre fence, mass passing out in the crowd, internal breakdown on ‘’Walking in my shoes’’. What’s a fan pit? Doomed concert in Belgrade 2009, online ordering of tickets on the first day of sale, website down, screw online shopping in Serbia. Collecting the tickets one day before going in the hospital, freezing out in front of the ticket office, plastic tickets for fan pit. Cancellation of the concert, Dave, cancer, chemotherapy. One of the worst days in life. Second concert: again (forcedly) Budapest, last cash stack used. Grandstand, arena, internal breakdown on ‘’Walking in my shoes’’, again. Dave exhausted, lukewarm audience, half empty hall.


Announcement for the new album, first single, ‘’Delta machine’’. Listening to the album for the first time. Second time. Third time. Fourt time. FOURTH TIME. ‘’Delta fucking machine!’’ Best album since ‘’Ultra’’. Autism, non mainstream electro-blues. Announcement for the tour. Announcement for the Belgrade concert, once again. Online ordering of tickets for the fan put on the first day of sale, website down, screw online shopping in Serbia. Fifty bloody Euros, but you know that I would give away every last dime. There isn’t even a analogue ticket. Assholes from ‘’Tuborg’’. Fracturing the forearm three weeks before the concert. I’ll immobilize it. I’ll carry it in a wheelchair. Therapies. Friday. Istanbul concert cancelled. Backstab. No, no, no. Damn Bulgarian truck drivers.


They are coming to Belgrade. Touchdown. Hotel ‘’Metropol’’. Rain is going to fall, rain isn’t going to fall. There will be mosquitoes, there won’t be mosquitoes. Getting together with the crew five hours before the concert. Twenty of them. Entrance, search, fence. No jam, chilling out to some electro-Germans. Immobilizing the unhealed fracture. They’re going to start at eight. They’re going to start at nine. They’re starting in a quarter to nine. ‘’Welcome to my world’’. No, welcome to OUR world!. There goes Dave. But there goes Martin. Hey, Martin! They’re five meters away. This is as close as it gets. This is it. Trash suits. Sparkling. The nineties. ‘’Angel’’. Dave is hammering down with its voice. Band is hammering down with their music. Like somebody is playing a CD on the speakers. You know very well what song is third on the set list. Calm down, calm down. ‘’Walking in my shoes’’. You aren’t considered to be a Depeche fan if this song isn’t in your personal Top five. Top of the tops. I’m having a milder stroke. Too much energy is pouring in, transformer burning down. Fuses are blown out. I don’t feel well. I have been preparing, but I haven’t prepared myself well enough. Calm down, you fool. This is only the third song, there are twenty more to go. Others are filming, I am not able to stand up straight, let alone to hold the camera still for five minutes. ‘’Things get damaged, things get broken’’. Good. Chill out. O, look at the puppies on the screen. They’re so cute. ‘’Precious’’ puppies. Self-irony. Nice touch. I need some water. Back of my head doesn’t hurt so bad, stomach is calming down. Let’s go!


Synthesizers. Spotlights are being lowered. The eighties. ‘’Black celebration’’. THIS is ‘’Depeche’’, a dark band with a light in their souls. Here in Serbia, every day is a black one. And we celebrate when we see their back. Guys on the stage don’t know that, but their lyrics sure as hell do. ‘’I’ll drink to that’’. I will, actually. It’ll be only water for me. No alcohol, no drugs. Brain must remain clean. It must record. It must absorb. It must charge itself. Without interference. ‘’Policy of truth’’. This was the favorite song for some good people that are not with us anymore. You could take some pictures now. Everybody’s singing. Stuck in the nineties. Ti-ti-ti-ti-ta. Now, this is some sick stuff. Sparks flying all over the screen. Well, this is one way to interpret ‘’Should be higher’’. The crowd don’t quite dig this. This is stuff for the chosen ones. If Dave manages to sing this, he will sing everything. Just like from the textbooks. People, he is fifty one. For real! Wait, if I remember well, now should be the time for…


Camera is rolling, placed inside the calm hands. I’ve been waiting this for sixteen years. Half of my life. Half! Dave is like a tiger inside the cage. ‘’Do you mean this horny creep, set upon your weary feet…’’ This is it. Finally. They’ve come to your hometown, to play for you your favorite song, the one that has brought them to your attention. The one song that has kept your head on your shoulders on numerous occasions. The one song that has kept their heads on their shoulders. Their song, your song. Dave jumps. Total silence. No. An error has occurred. No. Let’s start again. Sounds just like on the CD. Until the first chorus. Zap. No. This isn’t happening. First, the cancellation of 2009 Belgrade concert. Then, a close miss with Istanbul. Followed by a fracture of the forearm. Somebody’s got to be kidding me. Concert is in a crisis. Dave talks to the audience. They NEVER talk to the audience. I am not making out a single word of what’ he saying. Left ear is shrieking since the ‘’Angel’’. Third time is the lucky charm. Let’s take it down slowly. It’s about time. First chorus, second chorus, third verse. Dave is again vocally perfect. We’ve done it, we’ve done it! We’re not looking back anymore. End of the song, music startles once more, but Dave brings it to a closing. We’ve survived. You have only now officially arrived to Belgrade! And you’ve done it by playing ‘’Barrel of a gun’’ for ten minutes. This one is going on youtube. Even Depeche is made from flesh and bone.


Martin stays with us. ‘’Sorry ‘bout that’’. This must be a historical first, Martin is ‘’communicating’’ with the audience. I wish for that better combo of songs. ‘’Only when I lose myself’’. Alright! Some bands would sell their own mother for a single like this, but Depeche fans rarely have the opportunity to hear it live, because it has to go in line together with all the other classics. You know what I want. I want the unfairly neglected ‘’Exciter’’. ‘’When the body speaks’’. Yes! Now it’s time for some other dear people around me to fall apart. They deserve it. This one is for them. Martin is still claustrophobic on stage. He looks like he would rather crawl up in the backstage and die. Or just wait for Dave to screw every woman in the audience. This is why they are such a great band. Because they have a loud/great looking frontman and a quiet scientist/genius, eternally hidden behind the keyboards.  Separated, they are good. Combined together, they represent a machine. The ‘’Delta machine’’. The Depeche machine. And the machine mustn’t stop. ‘’Thank you’’. Martin is happy that he can finally step down. The tattooed beast returns.


A couple of new songs. But most of the audience want older stuff. People, listen how ‘’Delta machine’’ sounds perfect live! ‘’Heaven’’ and I must bore everybody to death with Dave’s vocal superiority. Corbijn superbly guides the song through the video presentation. And then, my personal favorite from the new album and a future concert classic. ‘’There’s only one way to soothe my soul’’. Yes, I know. I’m listening to it and watching it. The crowd is jumping. It’s about time. This is a song meant for Dave to sing it live. A change of rhythm. ‘’A pain that I’m used to’’, only this time without the siren. A dance remix. An odd rhythm of singing. Peter Gordeno is playing the analogue bass. I guess that they’re tired of the same mix, over and over again. It’s time for some classic stuff. And a classic it is.


Spotlights are rushing downwards. A sample suggests some running. Running to catch up with the clock. ‘’I’ve got to get to you first’’. Usce park erupts. The machine goes to fifth gear. Crowd is jumping, perfectly synchronized. Everybody’s waiting for just one thing. Dave’s spin. Microphone stand is high up in the air. Let’s go, old chap! Women are screaming. Second spin is even more confident than the first one. Total hysteria. A bra is flying high over the first row and falls on the edge of the stage. Security slightly shocked. Yes, there are still some women who would gladly donate their underwear to Mr. Dave Gahan. Rock and roll! ‘’Secret to the end’’ is guiding us to the great finale. It’s the favorite song for some dear, dear people.


Amongst the 30.000 people present, at least two thirds are here to hear the next two songs. Depeche know that and this is why they are performing it relentlessly for than twenty years. ‘’Enjoy the silence’’ is a classic even amongst the children brought here by their parents. By the way, respect for those parents! Everybody’s waiting for it, everybody wants it and there’s no fucking way that they will leave this place without playing it. You want ‘’Enjoy the silence’’? Here it goes! Opening notes and the couples are already getting closer. And then, out of the blue, Anton Corbijn! There’s a picture of three intertwined female gymnasts pressed up against the glass floor on the video beams. They’re suffocating. They are silent. You wanted silence? Here’s your silence. They’re silent, right? And they will remain silent until the end of the song. A momentarily dash of claustrophobia spreads around the Usce park. Even the most common verses are sung with some unpleasantness. Lots of people just want for the song to end as quickly as possible. Depeche remain the masters of self parody and taboos. The bar has been risen higher than ever before, if such thing is possible. The song is finished. Thank the Lord for that. The gymnasts are standing up. They’re alive after all. Careful what you wish for, ‘cause you just might get it.



Good old ‘’Personal Jesus’’ is a regular soul healer, this time with a new concert intro. You can not go wrong with ‘’Reach out and touch faith’’. This is the song for all the eternity. There isn’t any controversy on the screens. That would just be too much for everybody. Dave is strolling down the catwalk. Into the fan pit. He feeds on this stuff. We feed from this stuff.



It’s time for the first farewell. And once again, it’s ‘’Delta’’. ‘’Goodbye’’. Great video projection, an unpretentious one. So is the song. Some close-ups of the Basildon three. We sometimes forget that Fletch is here also. Lights are out, but the machine is still humming. It is ready for some more. Are you ready? You bet!



There goes Martin again. Just one more song and his torture is over. ‘’Home’’, of course. People are breaking down all over the place. This is why Depeche is such a grand band. Everybody has some personal emotional breakdown in their opus. A diversity of breakdowns. Theirs, ours, human. And then, an exclusive. ‘’Halo’’, more Depeche than Goldfrapp. Berlin is on the screens. ‘’Violator’’ is in our hearts. Unofficial fifth single from the best albums of all times. There’s no time to waist. We must go deeper in the past. The darkest past. Pathetic beginnings. It’s Eigner’s turn to smash the percussions. The crowd is hopping around. Dave and Martin are again asking themselves: ‘’How awesome the band are we, when everybody still want our trash from the very beginning?’’ The answer is very well known. The most awesome band in the world. ‘’Just can’t get enough’’. So true, we just can’t seem to get enough of this stuff. This could last all night. Unfortunately, we all know that it won’t. It doesn’t matter. We must give everything that’s left. It’s time for some plowing. Plowing of Usce park. Plowing with guitar. ‘’I feel you’’. The machine is running on 110%. The speakers are crying out. Seismologists, everything’s fine. It’s just Martin’s guitar. And some vocals from Dave. Dave, who is dripping wet on the stage. We are dripping wet also. ‘’My kingdom comes’’. He doesn’t sound like in 1993, but that was some unearthly Dave. This is some earthly Dave, clean, vegetarian, hooked up on yoga. And he is still damn good at what he does. Here he comes on our side of the fan pit. Hey, you! Yeah, you! The immobilized right hand is stretched out towards him. Left hand is pounding the heart. Respect! Damn respect for all these years and everything that you and your band have survived. Respect for clinical death, cancer and all the shit in your life. Respect from this fucked up Serbs, who are waiting for you an entire lifetime. Respect from all these people who will talk about his for days to come, who will feed from this for weeks and remember this year as a year that Depeche Mode came to Serbia. Respect back! Dave’s index finger pointed out. Followed by a smile. ‘’Did he just point at you?’’ Sure as hell did! You have spent hours doing the makeup, standing in front of the closet and doing your hair in vain, girls. Depeche is carried inside the soul and not only on t-shirts. Dave sees that. This is why he gives respect only to some truly devoted fans. A heterosexual respect.



It’s time to part our ways. Everybody knows how their end begins. ‘’I’m taking a ride with my best friend…’’ There’s not much left. Arms are in the air. High above. Fingers are fluttering. The field is ready. Usce field. Our place. Dave’s place. On command, the wind is waving the field. It’s good that Dave has ears, otherwise his smile would run around his head. Martin’s happy, too. Only he doesn’t show it. They’re all happy because they know that they’re still Gods. This is the only thing that a man can feel when 60.000 hands are waving to his command. We want more. More, more. We get the message that we will see each other next time. They’ve survived the first and the most difficult time in Belgrade. And they did it in a most memorable fashion! They’ve plowed the entire Usce park in 140 minutes. They’ve kicked the shit out of some 30.000 people. They’ve set out some standards. They’ve charged our batteries full. They’ve fed our souls and our minds. They’ve shone some light in our dark souls. They’ve given us some hope. Hope that we are finally a part of the world. Our world. The Depeche world. We don’t need the rest of the world. We’ve been given all we ever wanted from the world. We’ve been given the gift of ‘’Delta machine’’. We’ve been given the gift of Depeche machine. So that we can hibernate inside it for four more years. Protected from every harm. Until we once more meet with the source of our energy. Endless energy…

уторак, 21. мај 2013.

ДЕПЕШ МАШИНА



1997. година. Први купљени албум ’’Ultra’’. Прва песма ‘’Barrel of a gun’’. Куповина свих албума на тезги испред СКЦ-а. Први пропуштени коцерт, септембар 2001, Пешта и ‘’Exciter tour’’, јурио услов. Први одлазак на коцерт, опет Пешта, 2006. година, у организацији Индијанаца из „Џангл трајба”. Четрдесет степени, па провала облака, „НЕП стадион”, на шипци у партеру, падање у несвест од гужве, интерни распад на ‘’Walking in my shoes’’. Шта је то фанпит? Несуђени концерт у Београду, наручивање карата првог дана онлајн продаје, распад сајта, јебеш онлајн куповину у Србији. Одлазак по карте пред операцију, смрзавање испред „Арене”, пластифициране карте за фанпит. Отказивање концерта, Дејв, тумор, зрачење. Један од најгорих дана у животу. Други концерт, опет принудно Пешта, у сопственој организацији, истресен последњи штек. Трибине, хала, опет интерни распад на ‘’Walking in my shoes’’. Дејв уморан, Мађари хладни, полупразна хала.


Најава новог албума, промоција, први сингл, „Делта машина”. Прво слушање, друго слушање, треће слушање, четврто слушање. Четврто слушање. Четврто слушање. ЧЕТВРТО слушање. „Делта јебена машина!”. Најбољи албум од ‘’Ultra’’. Аутизам, некомерцијала, електро-блуз. Најава турнеје. Опет најава за београдски концерт. Наручивање карата за фанпит првог дана онлајн продаје, распад сајта, јебеш онлајн куповину у Србији. Шест крвавих хиљада, али знаш да би дао и последњи динар. Нема чак ни аналогне карте. Шупци из „Туборга”. Други сингл, спотови, сетлисте. Прелом руке три недеље пред концерт. Бандажираћу. Носићу је у корпи. Терапије. Петак. Отказују Истанбул. Нож у леђа. Не, не, не. Јебене бугарске камионџије ми скратиле живот за годину дана.


Долазе у Београд. Слетање. „Метропол”. Бина на Ушћу. Хоће киша, неће киша. Хоће комарци, неће комарци. Налажење пет сати пред концерт. Дведесет мојих људи око мене. Улаз, претрес, шипка. Нема гужве, блеја уз електро Швабе. Бандажирање незараслог прелома руке. Почеће у осам. Почеће у девет. Почиње у десет до девет. ‘’Welcome to my world’’. Ма, бре, Welcome to our world! Ту је Дејв. Али ту је и Мартин. Еј, ту је и Мартин. Мартин! На пет метара су ми. Ближе не може. То је то. Треш сакои. Светлуцаво. Деведесете. „Анђео’’. Дејв сабија гласом. Бенд сабија музиком. Као да је неко пустио ЦД. Знаш шта иде треће. Смири се, смири се. ‘’Walking in my shoes’’. Не слушаш Депеш, ако ти то није у топ пет. Којих топ пет, топ топова. Блажи мождани удар. Превише енергије улази, прегорела трафо-станица. Искочили осигурачи. Није ми добро. Спремао сам се, али се нисам спремио довољно. Смири се, будало. То је тек трећа песма, има још двадесет. Други снимају клипове, ја ни себе не могу да држим на ногама, а камоли апарат пет минута. ‘’Things get damaged, things get broken’’. Добро је. Искулирај. Еј, види куце на видео-биму. Баш су слатке. „Драгоцене” куце. Ауто-иронија. Најс тач. Дај воде. Потиљак мање боли, желудац не кида. Идемо!


Клавијатуре. Спуштање рефлектора. Осамдесете. „Црна прослава”. То је Депеш. Мрачни бенд са светлом у души. Нама је сваки дан црн. И славимо када му видимо леђа. Немају они то појма, али њихови текстови то знају. „Попићу у то име”. Пијем и ја. Али воду. Ништа алкохол, ништа дрога. Мозак мора остати чист. Мора да бележи. Мора да упија. Мора да се пуни. Нема ометања. Чуло мириса искључено, а са њим и мошус женских пазуха дезодоранса без. Неокупана патуљаста грдана на шипци. Мислиће Дејв да је опет у Турској. Или Грчкој. Или Румунији. Нема везе, вози даље. „Политика истине”. Омиљена песма неких добрих људи којих више нема. Е, хајде мало да сликаш. Хајде. Сви певају. Заглављени у деведесетима. Ти-ти-ти-ти-та. Ау, болештине. Прскалице, бенгалске ватре. Па, може и тако да се тумачи ‘’Should be higher’’. Раја не капира баш најбоље. Ово могу да скапирају само одабрани. Ако Дејв ово извуче, извући ће све. У квачицу нотне свеске. Стварно сабија матора курва у педесет и првој. Маму му ненормалну. Чек, ако ме сећање не вара, сада би требало да иде...


Апарат на снимање, у сигурним рукама. Ово сам чекао шеснаест година. Само без овчије главе из „Три карте за Холивуд”. Дејв као бик пре него што га пусте у кориду. ‘’Do you mean this horny creep, set upon your weary feet…’’ То је то. Најзад. Дошли су коначно у твој град, да ти одсвирају песму због којих си их и заволео. Песму која ти је главу на раменима сачувала небројено пута. Песма која је и њима главу на раменима сачувала. Њихова песма и твоја песма. Дејв скаче. Мук. Не. Ан ерор хас бин сигналес. Не. Хајдемо испочетка. Опет као са ЦД-а. До првог рефрена. Цап. Не. Ово се не дешава. Отказивање концерта 2009. Моша са Истанбулом. Ломљење руке. Неко се зајебава са мном. Криза концерта. Дејв прича са публиком. Они НИКАД не причају са публиком. Ништа га не разумем. Лево уво пишти још од „Анђела”. Трећа срећа. Хајдемо лагано. Ред би био. Пролази први рефрен, други рефрен, трећа строфа, Дејв у квачицама. Прошло је, прошло је! Нема назад, сломили смо му кичму. Крај песме, опет штуцање, али Дејв извлачи до краја. Преживели смо. Е, тек сте сад и званично дошли у Београд! Са ‘’Barrel of a gun’’ од десет минута. Ово иде на „јутјуб”. И они су људи од крви и меса.


Мартин остаје са нама. ‘’Sorry about that’’. Историја се пише, Мартин у „комуникацији” са публиком. Дај да забоде ону готивнију комбинацију песама. ‘’Only when I lose myself’’. То, матори! Неки бендови би мајку рођену продали за овакав сингл, а „депешовци” је ретко и чују уживо, јер не може да стигне на ред од осталог блага. Знаш шта хоћу. Хоћу неправедно скрајнути ‘’Exciter’’. „Када тело говори”. Тако је! Сада је ред на људе иза мене да се распадају. Драги људи. Ово је за њих. Мартин и даље клаустрофобичан на бини. Чини се да би најрадије отпузао негде у бекстејџ и умро. Или сачекао да Дејв појебе све жене из публике. Зато су и такав бенд. Лајави фрајер/фронтмен и луди научник/генијалац, вечито сакривен иза клавијатура. Одвојени, солидни. Спојени, машина. „Делта машина”. „Депеш машина”. А машина не сме да стане. ‘’Thank you’’. Мартин може да одахне. Истетовирана аждаја се враћа.


Ред новијих ствари. А већина публике хоће старе хитове. Али, људи, слушајте како је „Делта машина” савршена уживо! ‘’Heaven’’ и ја опет морам да смарам са квачицама. Корбајн суверено дере са видео пројекцијама. А онда мој фаворит са новог албума и будући концертни класик. „Постоји само један начин да се угоди мојој души''. Да, само један. И слушам га и гледам га. Маса скаче. Било је време. Песма писана да је Дејв пева и да на њу скаче. Промена ритма. ‘’A pain that I’m used to’’, сирене без. Денс ремикс. Чудан ритам певања. Питер Гордино на басу. Аналогном. Ваљда су се и њима на вр' главе попели исти аранжмани. А онда време за класику. И то какву.


Рефлектори јуре наниже. Матрица наговештава јурњаву. Јурњаву са временом. ‘’I’ve got to get to you first’’ и Ушће кључа. Машина убацује у пету брзину. Сви скачу. Као један. Зна се шта се чека. Чека се Дејвов спин. Сталак за микрофон је у ваздуху. Идемо, матори! Али стварно матори. Жене вриште. А жена као на Чоли. „Где сте пи*ке, стиг'о Дејв Гахан?!”'Други спин још сигурнији од првог, тотална хистерија. Брус лети високо изнад ограде и пада на ивицу бине. Секјурити  у шоку. Да, још их има које би Дејва даривале доњим вешом. Рокенрол! ‘’Secret to the end’’ уводи у велико финале. А још неки драги људи се распадуцкају.


Међу 30.000 душа, барем две трећине су дошле да чују наредне две ствари. Знају то и Депеш, и зато их неуморно праше већ више од двадесет година. ‘’Enjoy the silence’’ знају и деца коју су родитељи повели са собом. Велики плус за родитеље! Сви је чекају, сви је желе и нема шансе да је не свирају. Хоћете ‘’Enjoy the silence’’? Ево вам је! Уводни тактови и парови се већ зближавају. А онда, Антон Корбајн! Слика три испреплетане гимнастичарке пристиснуте уз стакло. Гуше се. Ћуте. Хтели сте тишину, зар не? Ево вам, оне ћуте. И ћутаће до краја песме. Моментална клаустрофобија се шири отвореним Ушћем. Непријатност ремети и хорско певање свима знаних стихова. Многи желе да се песма што пре заврши. Краљени самопародирања и табуа још једном дижу лествицу ироније на још више нивое. Ако је то икако могуће. Готова је песма. Хвала Богу. Устају и гимнастичарке. Пазите шта желите, можда баш то и добијете.


Стари, добри ‘’Personal Jesus’’ одмара душу новим концертним уводом. Са ‘’Reach out and touch faith’’ једноставно нема грешке. Песма за сва времена. Без контроверзе на екранима. Превише би било. Дејв на испусту. У фанпиту. Он за то живи. Ми за ово живимо. Ми од овога живимо.


Време је за први опроштај, онај позоришни. И опет „Делта”. „Збогом”. И то какво. Сјајан филмић, непретенциозан. Као и песма. Крупни кадрови тројке из Базилдона. Некада заборавимо да је и Флеч ту. Светла се гасе, али машина наставља да бруји. Спремна је за још. Да ли смо и ми спремни? Јок, ти си!


         Ето ти опет Мартина. Још само једна песма и његовима мукама је крај. И наравно, ‘’Home’’. Распад царује око мене. Ако, нека. Зато су они и тако велики бенд. Јер свако има неки свој распад код њих. Разноликост распада. Њиховог, нашег, људског. А онда, ексклузива. ‘’Halo’’, мало више Депешов, мало мање Голдфрапов. Берлин на бимовима. ‘’Violator’’ у срцу. Несуђени пети сингл са најбољег албума свих времена. Времена за стајање нема. Мора се још даље у прошлост. Мрачну. Отужне почетке. Ред је на Ајгнера да леши удараљке. Маса скакуће. Дејв и Мартин се по ко зна који пут гледају и чудом се чуде. „Колики смо ми то бенд, кад сви и даље желе наш треш са почетка каријере?” Одговор се зна. Највећи. ‘’Just can’t get enough’’. И да, стварно нам није доста. Ово би могло да потраје целу ноћ. Сви знамо да, нажалост, неће. Нема везе. Скупља се и последњи атом снаге. Време је за орање. Орање Ушћа. Орање гитаре. Орање по души. ‘’I feel you’’. Машина на 110%. Звучници урлају. Сеизмолози, све је кул. То је само Мартинова гитара. И Дејвов глас. Дејв, који се цеди по бини. Цедимо се и ми. ‘’My kingdom comes’’. Није као 1993, али то је био неки ванземаљски Дејв. Ово је земаљски, чисти Дејв, вегетаријанац навучен на јогу. И даље врашки добар. Ето га и са наше стране фанпита. Ти, ти! Баш ти. Десна рука у стезнику испружена ка њему. Лева песница удара по срцу. Риспект! Јебени риспект за све ове године и све што си претурио преко главе. Риспект за клиничку смрт, одстрањени тумор и сва срања у твом животу. Риспект од ове сјебане Србије која вас чека цео живот. Риспект од свих људи које ће о овоме што си урадио на Ушћу причати данима, хранити се од тога недељама и памтити годину по теби и твом бенду. Риспект узвраћен! Дејвов испружен прст. Осмех. „Је л' то он теби махнуо?” Џаба сте се монтирале, фенирале и бирале одећу сатима. Депеш се носи и у срцу и очима, не само на мајицама. Види то стари лисац. Дејв баца риспект само искреним фановима. И то тотално хетеросексуални риспект.



         Време је да се разилазимо. Зна се како почиње њихов крај. ‘’ I’m taking a ride, with my best friend…’’ Ситно бројимо. Руке дижемо. Високо. Прсти лелујају. Поље је спремно. Ушће поље. Место рађања зала и место културне деконтаминације. Наше место, како год да окренеш. И Дејвово. На команду, сви као један. Ветар таласа поље. Добро је да Дејв има уши, иначе би му осмех оптрчао круг око главе. И Мартин је срећан. Само у себи. Срећни су, јер знају да су богови. Другачије човек не може да се осећа кад види 60.000 руку како таласају на његов миг. Зато се ваљда човек и дрогира и опија, јер треба то моћи поднети. Поготово ако си само коју годину пре тога био маргиналац из некаквог лондонског Барајева. Али, они су своју лекцију научили. На тежи, рокенрол начин. И ми смо своју. Хоћемо још. Још, још. Добијамо поздрав и поруку да се видимо следећи пут. Онај први, најтежи пут су пребродили. И то како! За 140 минута су преорали Ушће. Развалили 30.000 људи. Задали домаћи задатак. Поставили стандарде. Напунили нам батерије, нахранили душу. Хлеба и игара. Да, хлеба, али за мозак. Енергије у батерије. Светла у мрачне душе. Наде. Да смо део света, али не оног са вести. Нашег света. Депеш света. Остали свет нам не треба. Ни свет, ни Европа. Ми смо добили шта смо хтели од тога света и Европе. Добили смо „Делта машину”. Добили смо Депеш машину. Да у њој спавамо наредне четири године. Заштићени од свег ужаса око нас, бесмисла, беспосла, беспарице. Да нам чува разум, док чекамо поновни сусрет са гротлом наше енергије. Неисцрпне енергије.




        
        

четвртак, 4. април 2013.

ЗВЕЗДА (ЈЕ) СРБИЈА


Звезда није један од четири ''стуба српства'' , ако воле да кажу црвено-бели. Звезда није ни ''државни пројекат'', како тврде црно-бели. Не. Звезда је Србија и Србија је Звезда. Увек је то кроз њену историју била, јесте и биће.

Зашто?

Црвена звезда је, уз ОФК Београд, преузела највећи део предратне традиције београдског фудбала. У земљи која је још видала болне ране, спорт је могао бити или институционализован или покрет чистог ентузијазма. Млада држава желела је на све могуће начине да искаже моћ, да што пре стекне углед. Улагања у спорт су била немала. Та улагања нису стизала до Црвене звезде. Крајем четврте деценије 20. века, црвено-бели су се одржавали на енергији и вољи градске младости, појачани понеким међуратним ветераном који се оглушио о ''препоруке'' да појача туђе редове. Стекла је Звезда прву публику, стигле су и прве победе, али је у сваком погледу ипак била тим број два у земљи.

Тако је било и на почетку педесетих. Тешке поратне године, глад, беда и сиромаштво су још више уздизали богате, који су то богатство приграбили у првих пар најсмутнијих година. Са постепеним отварањем земље прво ка Западу, а онда и ка Истоку, врата се отварају и Црвеној звезди, предвођеној Рајком Митићем. Стижу прве титуле, а постајемо познати и ван граница СФРЈ.

Та деценија доноси и велика превирања и на глобалном нивоу. Доба револуција је на вратима. Тирански режими настају и гасе се преко ноћи. И Југославија је у превирању. Раст смењује пад и обрнуто. Све се то преноси и на спорт, на фудбал. Криза дрма и Звезду. Ствара се нов систем, нове генерације. Тешки порази постају историјски. Ситуација не изглед нимало ружичасто, а део публике чак и окреће леђа. И даље смо други, упркос неретким бљесковима са Рајком и Шекијем.

Седамдесете доносе коначну стабилизацију земље, а напредак више ништа не може зауставити. Привредни и економски раст прати и изградња инфраструктуре и пораст животног стандарда. Репрезентативни спорт бележи прве велике планетарне успехе. Црвена звезда постаје суверени владар домаће сцене, а финале и полуфинала свих европских такмичења свакодневица. Џаја и Пижон су светски калибар. Најзад смо први и неприкосновени на нашим просторима.

Синусоида успеха никад није праволинијска на овим просторима, те тако почетак осамдесетих опет доноси пад. Неизвесност након одласка неких заслужних грађана осећа цела нација. Редови пред самопослугама су пропраћени и Звездином сменом генерација. Стабилизација државе и њен економски врхунац крајем осме декаде прошлог столећа у стопу прати и Црвена звезда исписујући најславније странице историје фудбала на овим просторима. Почетком деведесетих, само је небо стајало изнад Звезде. Најбољи смо и у држави, Европи и свету. Цела планета зна ко су Савићевић, Просинечки, Југовић, Михајловић, Белодедић...

Суноврат државе, економског и вредносног система који је уследио је био муњевит и суров. Преко ноћи завладали су беда, инфлација, а мрак санкција је разјурио највећу Звездину генерацију свих времена диљем света. Најгоре године у новијој српској историји наш најтрофејнији клуб поново проводи на месту број два. Неки други се успињу и започињу свој трофејни низ док народ умире од глади и док бесни крвави грађански рат. Дах се на кратко хвата 1995, када се и симболично укидају спортске санкције. Црне деведесете желе да забораве што пре и Србија и Црвена звезда.

Дах петооктобарских промена се осећа на транзицији између миленијума и на травнатом терену. Звезда враћа свој сјај и на домаћој и делимично на европској сцени. Турбулентна транзиција доноси и честе смене на позицији број 1 српског спорта. Егал смо са осталима у земљи, али је Европа све даље, како нама, тако и Србији.

Последњих неколико година доноси пустош светске економске кризе која тешко погађа спорт, како у земљи, тако и у иностранству. Грађани Србије поново осећају терет транзиције на својим плећима, а спорт у Србији је у стању колапса. Афера није поштеђена ниједна дисциплина, а актери највећих спортских контроверзи су врло слични онима из мрачних деведестих. Трофеји заобилазе ''Маракану'', као последица потпуног краха државе, клуба, народа, територија и било каквог реда и поретка. Најтежи дани за Србију у њеној историји су истовремено и најдубљи понор за СД Црвена звезда. Фудбалски клуб је у енормним дуговима, пред стечајем, црвено-бели брод пушта воду на све стране, а пумпе не помажу. Перспектива никад није изгледала мрачније. Да, Звезда и Србија могу потпуно нестати, или остати бесповратно обогаљене.

И баш због тога, очи Србије морају стално бити упрте у Црвену звезду. Она ће вам дати непогрешив увид у стање у земљи. Јер, Звезда је увек била Србија и Србија је увек била Звезда. Нераскидиво повезане, испреплетених судбина. Док су Србију водили они који знају шта раде, слична екипа је била и на челу нашег (још увек) најтрофејнијег клуба. Пандемија дилетаната и клептомана у последње две деценије је прескупо коштала и српство и један од њених стубова.

Зато и они који Звезду не воле и желе јој зло, морају имати једно на уму, ако не због свог клуба, онда због њих самих. Како буде било Звезди, биће и Србији, па и њима, јер су Срби и живе у Србији. А ако желе себи добро, морају то желети и Звезди. Ма колико им то тешко падало.


недеља, 24. март 2013.

ТРЕЋА СРБИЈА (in memoriam 1999-2013)


Сматрам себе младим човеком модерних схватања, који говори један светски језик, користи компјутер и интернет и који је имао ту срећу да пропутује добар део Старог континента. Заљубљеник сам у западноевропску културу, историју, архитектуру, филм, популарну музику. ''Друга'' Србија би била поносна на тај мој део личности.

Са друге стране, у мени је непоколебљиво укорењен и православни, хетеросексуални Србин, патриота и националиста. Не фашиста, не митоман, не фанатик. Клерика без, што би рекли млади. Србију волим, европску културу поштујем. Поједине суседе који нам раде о глави вековима не волим, али ни не мрзим. ''Прве Србије'' у себи се не стидим.

Тачно пре 14 година, та Прва и Друга Србија у мени су се судариле на небу изнад Србије. А цех је платила она Србија која је једина и истински 100% била моја. Трећа Србија. Она Србија која је била бесна на првосрбијанце који су дозволили да дође до тога да нам бомбе падају по главама 78 дана и ноћи. Она Србија која је презирала другосрбијанце који су говорили како је то сасвим заслужено и навијали да буде још бомби, само да би збацили оне прве са власти и они зајахали на њихово место. Најчешће са безбедне удаљености.

Првосрбин у мени је тада мрзео ту колевку цивилизације, Европу, због незапамћене одмазде над једним малим народом који је за балканско крвопролиће био (барем) подједнако крив као и Хрвати, муслимани и шиптари који су имали сву могућу њену подршку. Другосрбин је знао да смо доживели превише пораза и направили превише погрешних корака у претходним годинама да бисмо прошли некажњено. Трећесрбин је био забезекнут суровошћу казне и као и увек дотад све окретао на шалу, спрдњу, црни хумор, знајући да ће засигурно полудети ако буде заиста отворио очи и погледао добро око себе.

78 дана и ноћи су нестајали српски војници и војска, обични људи, грађевине, некада моћни индустријски гиганти, мостови. Нестајали су и снови о нормалном животу, како у Србији, тако и као делу европске породице. Прва Србија је била претучена на смрт од стране велике и моћне Европе и њене новокомпоноване варијанте, Америке, тако да се више никада не опорави и  не подигне главу. Друга Србија је била у тешкој депресији упркос победи, јер је увидела да нас та врла Европа заправо не жели и да нас изгледа никада није желела. Трећа Србија је немо посматрала смену Србија на власти. Знала је да после деценије инаћења првосрбијанаца следи деценија спеологије по европским колонима која неће донети ништа до даљег понижења силованог леша Србије.

Увидела је Трећа Србија да нема за кога да гласа, јер су се сви редом сврставали на прву или другу, јасно дефинисану страну. Нико од српских политичара није имао толико мозга, такта и гонада да игра најтежу игру, на обе столице. Да затеже и попушта у зависности од околности, да бежи од екстрема. ''Црвени'' и ''црни'' нису успели инаћењем да спрече поробљавање Србије. ''Жути'' нису успели да се потпуним предавањем приближе поробљивачима. Поједини ''црвени'' и ''црни'' су успели чак да направе трансфер у ''жуту'' екипу, без успеха за било кога сем за њих саме. Трећа, ''бела'' Србија (је) без речи посматра(ла) српски брод како незадрживо тоне разапет између својих крајности, без решења на овој или оној страни. Трећа Србија, инертна, интровертна, недовољно агресивна, без стручног кадра да је предводи. Чак ни сада, када подсвест све већег броја Срба почиње да се буди из дводеценијског сна у заблудама ''Матрикса'' Првих и Других Срба. Сада, 14 година од 24. марта 1999. и прве ''шизеле'' коју је моја генерација и она пре ње чула за живота.

И баш због тога не желим да се сруши зграда Генералштаба и замени неким модерним делукс хотелом. Не толико због тога што је сматрам једном од три најлепше и најнапредније грађевине у јединој ери српске архитектуре када је она била део развијеног света, када је и нека Трећа Србија стидљиво показала свој лик и ван граница ове земље. Желим је за споменик. Споменик пропасти Треће Србије, споменик поразу политика Прве и Друге Србије, опомену за будуће генерације да памте, да не би у забораву нестале и да не би поновиле исте грешке првих и других, односно инертност трећих. Да им се не би десило исто што и нама, што је врло извесно уколико се ништа у свести не буде мењало. Да амбасадори свих тих ''развијених и демократских'' земаља које су нас три пролећна месеца немилосрдно убијале, рушиле и зрачиле за наше добро ипак морају сваки дан да прођу поред тог тихог подсетника њихових злочина над свима нама. Чисто да не испадне да смо се баш сви сами поубијали, мада смо томе (не)мало и сами допринели. Да сви следећи станари Владе Србије морају да гледају опомену погрешних процена својих претходника. И да Београђани, познати по томе што шетају из ових и оних разлога, макар и невољно морају да свакодневно пролазе поред епитафа своје инертности и незаинтересованости.





среда, 6. фебруар 2013.

А МОЖДА БАШ У НАМА ЛЕЖИ СПАС

Шта чека први тим нашег вољеног клуба у наредној полусезони, поред извесних финансијских проблема? Прелазни рок је прошао у принципу поприлично мирно.
 
Отишли су: Ели Бабаљ (Аустралија), Ненадић (Нови Пазар), Марко Дмитровић (ОФК Београд), Растко Шуљагић (Штутгарт). Симболично обештећење (150.000 евра) је добијено једино за младог голмана Шуљагића, Дмитровићу је истекао уговор, а са Ненадићем и Бабаљем су раскинути уговори.

Дошли су: Никола Петковић (Хапоел Тел Авив) и Луис Гаридо (Депортиво Олимпија). Петковић је дошао као слободан играч, а Гаридо је доведен на позајмицу до јуна, са правом првенства откупа.
 
Са позајмица су враћени: Стеван Рељић (Борац из Чачка) и Огњен Ожеговић (Банат из Зрењанина). Из подмлатка су у први тим прекомандовани Стефан Михајловић и Никола Караклајић.

Филип Јанковић (плејмејкер) и Никола Шакић (централни везни) су поднели захтеве за раскид уговора због неисплаћених зарада, док су Вељко Симић (десно крило) и Немања Максимовић (десни бек) најавили да неће потписивати професионални уговор у јуну. Сва четворица су чланови трофејне генерације рођене 1995. године. Ако рачунамо и голмане Дмитровића (1992) и Шуљагића (1995), извесно је да ће Звезду до јуна 2013. године напустити чак 6 (шест) чланова њеног подмлатка, од којих је само Јанковић убележио три наступа у дресу првог тима, а да за то малтене нећемо добити ни динара!
 
Када је остатак тима у питању, Микићу и Кадуу истичу уговори у јуну 2013. године и они већ сада могу потписати за страни клуб без обештећења. Следећи на листи су Бајковић, Димитријевић, Вешовић, Кировски и Весић, који то исто могу учинити на наредну зиму.
 
Од јуниора раније придружених тиму, Стефан Чикић (леви везни, 1994) је враћен у млађе категорије.
 
На позајмицама су остали: Драгољуб (штопер, 1993, Чукарички) и Славољуб Срнић (централни везни, 1993, Чукарички), Филип Стојковић (десни бек, 1993, Чукарички), Петар Ђуричковић (1991, леви спољни, Раднички Крагујевац) и Стеван Луковић (десни спољни, 1993, Леотар Требиње). Марко Мирић (1987, десно крило) ће до јуна бити у Радничком из Крагујевца на позајмици.
 
Никола Максимовић (штопер, 1991) је од септембра играч Аполона са Кипра и до јуна ће бити у клубу, али не тренира са првим тимом. Очекује се уплата обештећења од 550.000 евра по укидању блокаде рачуна. Милан Јовановић (штопер, 1983) је суспендован због алкохолизма, али остаје у клубу до даљњег.
 
Како је тренер Јанковић најавио промену система игре у 4-2-3-1, можемо очекивати следећи распоред постојећег играчког кадра, који почетком фебруара броји 25 фудбалера:



 
Оно што на прави поглед упада у очи је да опет постоји дефицит на штоперу, што се може надокнадити повратком Јовановића и Максимовића у први тим, који пак већ дужи период нису са првим тимом. Принудно решење би била активација Пантића, Петковића или Микића на тој позицији. Са друге стране, средњи ред је добро попуњен, а нападача има и вишка, што вероватно значи да ће неко од млађих (опет) на позајмицу.
 
Када су понуде за наше играче у питању, влада опште затишје, а прелазни рок у Европи је завршен. Русија, Украјина и Кина још раде, али није било неких посебних сигнала за ове играче што само говори о квалитету истих и кризи која влада тржиштем. Авион и камиони који су наводно нуђени ипак више говори о ниским тарифама за наручене текстове у српским медијима.
 
Када су потенцијални доласци  у питању, највише се причало о Косановићу и Бекману као појачањима на штоперу, али су ту очигледно финансије непремостива препрека. Не треба заборавити ни то да је Звезда још формално под блокадом довођења нових играча, која се мора укинути до почетка првенства због пријављивања првог тима. Та блокада је опет уско везана са укидањем блокаде рачуна, на којој се интензивно ради и изгледа да тај тренутак није далеко. Самим тим, Гаридо и Петковић су још ''на леду'' као појачања, иако увелико тренирају са првим тимом.
 
Евидентно је да се погубни тренд одлазака играча из млађих категорија наставља, често без да се и поштено озноји дрес првог тима. Са друге стране, исти ти играчи ни не добијају праву шансу, што говори или о лошем раду са њима или о менаџерисању по првом тиму. Мијаиловић је бљеснуо код Просинечког само да би се опет преселио на клупу код Јанковића. Спајић је више стицајем несрећних околности добио шансу, док играма на припремама ове зиме у Анталији већу минутажу најављује једино Савићевић. Дмитровић, Чикић, Симић и Митровић јесенас нису уписали ни минут на терену у званичним утакмицама, док се слично овог пролећа може очекивати и за Михајловића и Ожеговића, који ће имати јаку конкуренцију на својим позицијама.
 
Остаје нам да се надамо да нова Управа неће поновити грешеке претходних, које су се олако одрицале услуга Звездине деце у корист лимитираних презрелих суперлигашких полу-играча и странаца сумњивих квалитета. Најтрагичнији је свакако пример генерације рођене 1992. године, која би засигурно оставила дубљи траг да се барем коју годину задржала у нашем клубу. Подсетимо се само неких од тих наших абортуса:
 
- Марко Дмитровић  (голман, 0 утакмица и голова у Звезди, Звезду напустио без обештећења, члан ОФК Београд, вредност на тржишту 300.000 евра)
-Урош Ћосић (штопер, 15 утакмица, 1 гол, 100.000 евра, ЦСКА из Москве - позајмљен Пескари, 1.200.000 евра)
- Александар Ковачевић (централни везни, 1 утакмица, 0 голова, 100.000 евра, Спартак Златибор вода, 600.000 евра)
- Горан Чаушић (централни везни, 0 утакмица, 0 голова, без обештећења, прешао из Рада у Ескишехир у пакету са Мркелом за 1.000.000 евра)
- Андреј Мркела (десно крило, 2 утакмице, 0 голова, без обештећења, прешао из Рада у Ескишехир у пакету са Чаушићем за 1.000.000 евра)
- Филип Ђуричић (офанзивни везни, 0 утакмица, 0 голова, без обештећења, Херенвен, 7.000.000 евра)
- Ђорђе Деспотовић (нападач, 0 утакмица, 0 голова, без обештећења, Спартак Златибор вода, 600.000 евра)

Када се узме у обзир да су нам за то време док су ови наши млади играчи, сви листом млади репрезентативци седели на клупи или трибинама или потуцали се по позајмицама и Сопоту, на њиховим позицијама на терен излазили ликови као што су: Бојан Павловић, Славољуб Ђорђевић, Јован Крнета, Владимир Богдановић, Савио, Авал Исах, Милан Јеремић, Славко Перовић, Бранимир Субашић и слични, увиђа се сва размера штета која је начињена нашем вољеном клубу. Ових седам играча рођених 1992. године заједно су одиграли укупно ТРИ (!!!) утакмице као играчи Црвене звезде (Ћосић накнадно враћен на позајмицу из ЦСКА). Једно је сигурно, гори спортски резултати не би били постигнути ни са нашом децом у првом тиму. А можда би се нешто и зарадило од продаје младих и перспективних играча у иностранство, као што је то учинио Рад, а учиниће и Спартак ускоро. И много богатији клубови не би могли себи да дозволе луксуз да се одрекну седам својих играча који тренутно на тржишту вреде заједно близу 11.000.000 евра, а да за то добију на име обештећења тричавих 200.000 евра.
 
У ситуацији када се за нама вуку вишедеценијски дугови који се мере у десетинама милиона евра, када новца нема ни за плате, а камоли за обештећења домаћим и страним клубовима за појачања, једини логични корак јесте окретање својој школи. Болна лекција није научена ни ове зиме, када су се појачања тражила у иностранству, а генерација рођена 1995. паковала кофере и пресавијала табаке за тужбе. Хоће ли ишта бити промењено у спортском сегменту нашег клуба, остаје да се види већ на лето. За сада не постоје индиције за то. А можда баш у нама лежи спас.
 

четвртак, 24. јануар 2013.

MAN MACHINE


Изгледа шашаво посматрано са стране, али мушкарци заправо ВОЛЕ своје аутомобиле. Иако кола није ништа логичније волети него нпр. машину за прање судова, већина мушког дела популације има више од обичног односа господар - машина са својим четвороточкашима. Зашто је то тако?

Феминистикиње и шовинисткиње ће рећи зато што су добра и скупа кола симбол новца, моћи и магнет за жене. Психолози ће тврдити да је све у брзини и ризику који стимулишу производњу адреналина. Ко год био у праву, дистрибутери ''Фијата'', ''Волксвагена'' и осталих аутомобилских гиганата ће задовољно трљати руке.

А шта ће вам на све то рећи мушкарци?

Кола су директно повезана са брзином и могу представљати додатни извор адреналина. Али и не морају. Одређени проценат жена ће кола уврштавати одмах поред некретнина на бодовну листу шампионата за праву прилику за удају. Али не и све. И неће сви мушкарци баш аутомобил користити као кључни аргумент у освајању нежнијег пола.

Очигледно да је ствар много сложенија, дубља и недефинисанија од свега горе побројаног.

Да би се објаснио однос мушкарац - његов аутомобил, морамо отићи дубоко у прошлост, у његово детињство. Међу дечаке који су се играли аутмобилчићима и одушевљавали се оним примерцима у природној величини које су сретали на улици. Играли су се и са авионима и свемирским бродовима и маштали да једног дана буду пилоти и космонаути. И то сасвим сигурно не због жена које ће тиме освојити, већ због две основне ствари којима теже у животу: технике и слободе.

1) Техника. Као што се девојчице играју луткама и касније добар део живота посвете облачењу (а мали свлачењу), шминкању и сређивању, дечаци од како проходају нешто склапају, расклапају, праве и уништавају. Начин функционисања нечега остаје једна од највећих тајни и циљева за мушкарца, барем док на сцену не ступе жене. У том занимању за технику се крије и мушка љубав према колима као најсофистициранијој машини којој обичан смртник има приступ, а исти разлог скоро у потпуности удаљава жене од истих и код њих ствара велику неизаинтересованост за нешто што толико окупира јачи пол. Већина жена не зна како ауто функционише, то их не занима и не удубљују се превише, док у сваком дечаку чучи мали механичар, који је у стању да сате проводи чачкајући и прчкајући око кола и мотора, откривајући притом све функције сваког прекидача. Тако је барем у хетеросексуалном свету.

2) Слобода. Када тај дечак - механичар мало одрасте и уђе у пубертет, он жели да се осамостали и да замени оца/старијег брата/старијег друга за воланом породичних кола. Мотив за смену генерација је врло јасан и за коначан циљ има слободу. Јер, када мушкарац добије свој први ауто, он је први пут у животу истински слободан да иде куда жели и са ким жели. Томе најчешће претходи једна од најтежих фаза у животу младог мушког возача, а то је вожња са родитељима и употреба породичног (очевог) аутомобила. Так када се то звоцање и претерани опрез прегрме, следи оно право. Био то ''југо'', ''фића'', ''кец'' или ''мечка'', први ауто се никад НЕ заборавља. Поред жена и прве плате, то је трећи део светог тријумвирата који од дечака прави мушкарца, који седањем за волан свог аутомобила може да заборави много тога ружног у том дану. Све што треба да уради је да намакне нешто пара за бензин и може да одјезди у залазак сунца. А то нема много везе са женама и друштвеним статусом. Први ауто у власништву се и поштено одтугује када се прода, али само да би га следећи заменио и са истом љубављу возио, одржавао, прао и гледао.

Поменути циклус употребе и замене аутомобила ће сваки мушкарац поновити (барем) неколико пута у животу, са променљивим интензитетом и осећајем који га прати. Као и са женама уосталом. Другом најбитнијом ставком у мушком животу. Неке од мушкараца ће жене, породица и живот одвојити на дуже или краће периоде од својих кола, али они ће им се кад-тад вратити. Само да би их проследили својој деци, пре свега синовима. У њихов свет ће ући кроз игру и са њима причати и куповати им управо аутомобиле, пошто само то и знају. А круг ће се затворити када следећа генерација стаса за волан. И тако од како је аутмобила. Чисто, јасно и исправно. Баш као у ‘’Love the beast’’, сјајном документарцу који је познати аустралијски глумац Ерик Бана снимио о својим првим колима којима се изнова враћао током 25 година. Филму који сваки срејт мушкарац који воли аутомобиле мора да погледа.