TU JE, KAŽU LJUDI, NEKAD BILO MORE

O različitim pristupima tradiciji

Vazduhoplovnu i pomorsku tehniku pratim od detinjstva, tačnije od trenutka kada su nerazumljivi znakovi na papiru počeli da se pretvaraju u slova azbuke. Ako izuzmem čitanje i sport, proučavanje ovog segmenta tehnološkog razvoja civilizacije ubrajam među najstarije hobije. Za tih četvrt veka moje pismenosti mnogo toga se izmenilo na ovim prostorima, pa tako i stanje u avijaciji i pomorstvu. I to uglavnom nagore. Velika zemlja se raspala na mnoštvo finansijski i geopolitički nestabilnih i nemoćnih državica. Jedne od prvih žrtava su bile i pomenute dve grane tehnike, kao vrhunac razvoja privrede jedne države, kako po potrebnom znanju i infrastrukturi, tako i po ceni proizvodnje i eksploatacije. Stanje je teško u svim zemljama bivše SFRJ, a perspektiva izgleda poprilično sumorno. Zato su moju pažnju privukle i četiri naizgled nepovezane vesti iz regiona.

„JAT” našao strateškog partnera u „Etihadu”.

Srbija razmišlja o nabavci MiG-ova 29 za svoje Ratno vazduhoplovstvo.

Podmornica „Heroj” otvorena za javnost u Muzeju pomorskog nasljeđa.

Raketna fregata „Split” otegljena u Albaniju gde će biti isečena u staro gvožđe.

Kakve to ima veze sa tradicijom, pitate se?

Itekako ima...

„Jugoslovenski aerotransport” svoje korene ima u „Aeroputu”, prvoj avio-kompaniji na ovim prostorima, osnovanoj 1927. godine. Međunarodno saobraća od 1929, a Drugi svetski rat donosi prekid svih aktivnosti. 1947. godine biva zamenjen brzorastućim „JAT–om” koji prvi među zemljama Istočne Evrope uvodi interkontinentalni saobraćaj i tzv. „širokotrupne” avione. Raspad SFRJ dočekuje sa preko 40 letelica u floti. Uspeva da preživi i sankcije, ali ne i veliku ekonomsku krizu. 2003. godine menja ime u „JAT airways”, a konačan kraj mu dolazi ovog leta.

Kraj, ali i novi početak. „JAT” kakvim ga poznajemo prestaje da postoji i osniva se nova kompanija. „Air Serbia”. Država ostaje većinski vlasnik, a „Etihad airways” vodi firmu. Stižu i novi „Erbasovi” avioni, slotovi se zadržavaju, a deo zaposlenih prelazi iz stare kompanije. Striktno gledano, to je novo preduzeće, koje nasleđuje deo operative svojih prethodnika, produžujući na taj način život jednom od najstarijih evropskih avio-prevoznika. Tradicija putničkog saobraćaja na ovim prostorima ne zamire, već se transformiše i evoluira. Nadajmo se u dobrom pravcu, koji će omogućiti Srbima da još dugo lete nacionalnom kompanijom, a srpskim pilotima da modernim putničkim avionima krstare nebom.

Nebom koje će neko morati da čuva. To može biti Vojska Srbije, NATO ili neko treći. Politička težina te odluke u zapećak je bacila još jednu svetlu tradiciju na ovim prostorima. Tradiciju koja proživljava svoje najteže trenutke u stogodišnjoj istoriji. Tačno je jedan vek protekao od kako je u Nišu formirano ratno vazduhoplovstvo tadašnje Kraljevine Srbije. Učinili smo to pre nekih daleko razvijenijih zemalja, pretičući time Rusiju i SAD. Od tada su naši avioni i piloti branili nebo ukupno šest država. Naši avijatičari su preko glave preturili po dva balkanska i svetska i jedan građanski rat i jedno bombardovanje. I preživeli. Obogaljeni, ali su preživeli. Nisu odbijali da polete u susret nadmoćnijem neprijatelju u susret ni 6. aprila 1941, ni 24. marta 1999. I skoro uvek po pravilu, za komandama zastarelih i poluispravnih aviona.

A sada su čak i ti avioni na ivici resursa i bezbednosti. Potrebni su im novi, da se tradicija ne bi ugasila. Potrebni su im, jer neko mora da nas čuva. Čak i u ujedinjenoj Evropi, svačije nebo se mora nadzirati. Ako nemate čime, onda plaćate drugima da to rade. I plaćate toliko da vam se više isplati da to sami radite. Baš zato me je vest o potencijalnoj nabavci šest novih ruskih MiG-ova 29 M/M2 toliko i obradovala. Obradovala me je jer su naši piloti zaslužili da lete na modernim avionima. Obradovala me je i što to znači da ćemo nastaviti da egzistiramo kao vojna sila na nebu i u novom veku. Što će svi ti briljantni piloti, inženjeri, konstruktori aviona, avio-mehaničari i zaljubljenici u avijaciju dobiti svoje dostojne naslednike. I što nećemo dozvoliti da svim tim godinama, dostignućima i rekordima presudi tako bezlična stvar kao što je politika.

Srbija nikada nije imala more, ali zato Crna Gora jeste. I koristila ga je od davnina. Prvi moreplovci koji su zaparali talase Jadrana bili su rodom iz Perasta i Risna, još u davnom 14. veku. Kasnije su im se pridružili i Kotorani. Najpre trgovačkim brodovima, a potom i vojnim lađama presecali su Mediteran, a nakon toga i sve svetske okeane. Boka Kotorska je vazda bila dom mornarima, bilo da su oni plovili pod mletačkom, austro-ugarskom, turskom ili jugoslovenskom ratnom zastavom. Tivat je bio najveća vojna luka sa ove strane Jadrana, a zaliv oko njega prirodna tvrđava za bojne brodove, krstarice i podmornice, domaće i strane proizvodnje.

Tako je bilo nekad. Sada je mala nezavisna Crna Gora nemoćna čak i da prefarba ono što joj u amanet ostavila bivša Jugoslavija. Fregate i raketne topovnjače trunu na vezu u Baru. Čekaju kupce ili pare koje će se pojaviti niotkuda i produžiti im život, barem za još koju godinu odlažući time tužnu sudbinu primorske zemlje bez mornarice. Ostale lađe su imali više ili manje sreće. Školski jedrenjak „Jadran” je preživeo, kao najstariji ratni brod na moru po kojem nosi ime. U godini kada slavi 80 leta od porinuća, nastavlja da se šepuri u tivatskoj luci. Podmornica „Heroj” nije isečena u staro gvožđe, kao njene starije i veće sestre. Potpuno je restaurirana i sada posetioce iz celog sveta u Muzeju pomorskog nasljeđa u tivatskom „Porto Montenegru” podseća da smo bili jedna od samo 11 zemalja u svetu kadrih da samostalno proizvode podmornice. Za razliku od podmorničara koji su se otrgli zaborava kroz muzejske eksponate, fregata „Split” nije imala toliko sreće. Odvukli su je u Albaniju na rezanje, propuštajući time jedinstvenu priliku da je pretvore u brod-muzej ili barem veštački greben/ronilačku atrakciju.

Neke su prilike za očuvanje pojedinih tradicija na ovim prostorima bespovratno propuštene. Sa nekima je to učinjeno delimično, dok su neke retke bile dovoljno srećne da usamljeni pametni ljudi uvide potencijal i značaj u njihovom (potpunom) očuvanju. Na nama je zadatak da ne zaboravimo, da opominjemo i prenesemo dah istorije i tradicije onima koji dolaze posle nas.

Tako lako, a tako teško.

ESTETIKA SUROVOSTI

O nezadrživoj ekspanziji korejskog filma

Sa ove vremenske distance može se sa velikom dozom bezbednosti reći da se Holivud i američka „A” filmska produkcija nisu nikada u potpunosti oporavile od štrajka scenarista na prelomu vekova. Bezidejnost filmskih priča, reciklaža i auto-reciklaža, te snižavanje svih kriterijuma zahtevnosti radnje da bi se ona prilagodila prosečnom žderaču kokica u bioskopskom mraku dovela je do jedne nove-stare teme među filmofilima.

Više nego ikad pre u istoriji, kvalitetan film stanuje van engleskog govornog područja i severnoameričkog kontinenta.

Uvek ga je bilo u Evropi. Znao je da zađe u Latinsku Ameriku, a velikani sedme umetnost su stizali čak i iz Australije. Ako izuzmemo Japance, Azija je za ovdašnje ljubitelje filma do skora bila tabula rasa. Kinezi su bili i ostali tržište za sebe, baš kao i Indija. Iranci i Turci su imali po jednog velikog reditelja i to je bilo to. Ali, to su manje ili više bile poznate stvari. Ono što je novo i što preti da promeni odnos celuloidnih snaga na najvećem kontinentu jeste Koreja. I to ona južna.

Baš kao i u slučaju japanskih automobila osamdesetih i kineskih mobilnih telefona dvehiljaditih, korejski film je nešto što je velika nepoznanica i razlog za podozrenje. Ukoliko se odlučite da uronite u svet najdinamičnije mlade filmske industrije u svetu, shvatićete koliko je ta predrasuda pogrešna.

Današnja južnokorejska kinematografija bogata je u produkciji, raskošna u tehnici, a iznad svega izuzetno kvalitetna u pogledu najbitnijeg segmenta jednog filma. Priče.

Meteorski uspon filmske industrije u ovoj zemlji počinje sa sveopštim napretkom privrede, ekonomije i tog društva ranih devedesetih, a vrhunac doživljava početkom protekle decenije. Prva generacija njihovih istaknutih reditelja, rođenih tokom šezdesetih godina, već je spremna na sledeći korak, a to je velika scena Holivuda. Do nje su došli uspešnom mešavinom tenzije, akcije i brutalnosti u svojim filmovima, koji su svi do jednog iznosili na svetlo dana ozbiljne životne probleme i drame te nacije. Upravo taj miks između surove svakodnevice i njegove uverljivosti izdvaja filmske radnike iz Južne Koreje od svojih kolega u regionu. Moglo bi se reći da se nalaze na zlatnoj sredini između Japanaca i Kineza, što ih čini gledljivim, a ne ultra-komercijalnim.

Tu tananu ravnotežu što u sebi spaja umetnost i tržište najefektnije su dostigla trojica reditelja.

Najstariji među njima je „francuski” đak, Kim Ki-duk (1960). Reč je o jednom od najboljih živih reditelja „umetničkih filmova” na svetu i tvorcu nekih istinskih remek-dela „sedme umetnosti”. Minimalista je i teži ka što manje dijaloga u svojim ostvarenjima, koja vrlo vešto hodaju po opasnoj oštrici između nemog i ton filma. Taj recept je do savršenstva doveden u „Bad guy” i „The bow”. Njegovi filmovi će vas naterati da se zamislite nad nekim neobičnim životnim situacijama i da se podjednako divite kako kadriranju i scenografiji, tako i pojedinačnim glumačkim performansima. Dileme koje iznosi pred vas neće biti lake, baš kao što to nije bio izbor između lepote i ljubavi u „Time” i neobičan odnos dve najbolje drugarice u „The Samaritan girl”. Lako neće biti ni samo gledanje, poput njegovog poslednjeg filma, „Pieta”. Uprkos tome, Ki-duk je možda i „najnežniji” korejski veliki reditelj i samim tim najpristupačniji Evropljanima.

To se sa druge strane nikako ne može reći i za Parka Čan-vuka (1963), verovatno i najpoznatijeg režisera poreklom sa juga ovog azijskog poluostrva. Svet se oduševio, ali i zanemeo od njegove tzv. „Vengeance” trilogije, posvećene osveti kao osnovnom pokretaču glavnih likova. To se pogotovo odnosi na „Oldboy”, jednu izrazito agresivnu priču o zatočeniku misteriozno oslobođenom nakon 20 godina. Uloga što je besmrtnim učinila glavnog glumca, Čoi Min-šika (1962), tradicionalnu dalekoistočnu surovost stilizuje kao umetničku vrednost i pakuje je u moćnu poruku o životnoj nepravdi i nedostatku srećnog kraja kao realnom ishodu. Rukavica u lice otužnog Holivuda bila je bačena i bilo je samo pitanje vremena kada će se Park otisnuti preko Pacifika da svoj talenat prikaže i u „A” američkoj produkciji. To je i učinio maestralno sa ledenom pričom o jednoj vrlo neobičnoj porodici i odnosima koji u njoj vladaju, „Stoker”. Uprkos veoma usporenoj radnji karakterističnoj za Parka, ovaj film će definitivno postati benčmark za vizuelni identitet u godinama koje dolaze i pomagalo u fakultetskom obrazovanju budućih režisera. Takođe, to je i pokazatelj da ovaj sjajni čovek iza kamere <i>neće menjati svoj stil zbog upliva para</i> u svoje projekte.

Ruku pod ruku s njim holivudskim bulevarima korača i poslednji jahač korejskog filma, Kim Ji-von (1964). „A bittersweet life” služio je kao odskočna daska do šokantnog „I saw the Devil” koji će vas preko dva i po sata držati prikovanog za ekran. I ovde je nasilje u službi priče, a sam kraj će biti vredan čekanja i mentalne torture. Za razliku od svojih prethodnika, Ji-von se u Americi odlučio za komercijalu i tako u svom najnovijem filmu, „The last stand”, iz penzije vratio jednog Arnolda Švarcenegera. Sudeći po blagajnama, više nego uspešno. Ono što mi čekamo jeste ozbiljan dramski projekat od njega.

Korejski film je tu i nemoguće ga je ignorisati.

Korejski film definitivno zaslužuje vašu pažnju i vreme.

Korejski film traži otvorenost uma za nove kulture i drugačiju životnu filozofiju od naše.

Korejski film je zahtevan, na momente čak i naporan.

Korejski film je kvalitetan, moćan i hipnotički privlačan.

Korejski film je sjajan.

IMA NADE - deo treći

O majstorima iza kamere mlađe generacije...

Za razliku od korektne ponude mladih glumaca i oskudnog izbora među glumicama, stiče se utisak da Holivud najmanje treba da bude zabrinut kada su u pitanju novi i perspektivni reditelji.  Kako na ruku njima ide i biološka činjenica da kasnije sazrevaju, može se slobodno reći da u Holivudu danas ima kvalitetnih ljudi u režiserskim stolicama u četrdesetima nego prstiju jedne ruke. Sasvim dovoljno, kada se uzme sveopšte stanje aktuelnog trenutka svetske kinematografije. I dolaze bukvalno sa svih strana sveta, ne računajući Korejance koji ipak zaslužuju zasebnu temu.

Najveći živi reditelj u naponu životne i stvaralačke snage nam dolazi iz Engleske. Njegovom biografijom može se podičiti jako malo kolega. Finčer je svoju filmografiju bespovratno ukaljao, te tako sada Kristofer Nolan (1970) jedini može reći sa ponosom da samo Džejms Kameron i on nemaju NIJEDAN loš film u CV-ju. Snimio ih je ukupno osam dugometražnih i ako se izuzme prvenac iz nezavisne produkcije („Following”), ovaj bivši student engleske književnosti jednostavno ne zna za promašaj. Kao reditelj, scenarista i producent potpisuje ukupno sedam svetskih megahitova: „Memento”, „Insomnia”, „Batman begins”, „The prestige”, „The Dark knight”, „Inception” i „Dark Knight rises”. Sva njegova dela karakteriše maestralni zanatski rad na kadriranju, napeta i spektakularna akcija i ne-linearna radnja. Posebno mesto u ovom briljantnom opusu zauzima trilogija o Betmenu, najuspešnije oživljavanje jedne filmske franšize ikada. A u toj trilogiji na tronu ponosno stoji „The Dark Knight”, verovatno najkvalitetniji i najuspešniji komercijalni blokbaster u ovom veku. Kako kritički, tako i finansijski. Ono što Nolana izdvaja od ostalih režisera današnjice jeste i njegova podjednako kvalitetna saradnja sa rodjenim bratom Džonatanom (1974) na pisanju scenarija za sve filmove koje je režirao, sa izuzetkom „Insomnije”. Sav taj kvalitet ostaje skriven za članove Akademije već godinama, i kako stvari stoje, to će se teško promeniti. Verovatno će  sve to biti nadoknađeno za neki od poznijih i nedovoljno kvalitetnih filmova, kao što smo videli i na primeru jednog Martina Skorsezea. A Nolan već sad staje rame uz rame sa najvećim holivudskim režiserima svih vremena.

Sa sobom je doneo skandinavsku (preciznije, dansku) surovost i sumornost. Njegovi filmovi su teški, likovi iščašeni, a akcija krvava. Ispekao je zanat u nezavisnoj produkciji i spreman je za sledeći veliki korak. On je Nikolas Vajding Refn (1970), u svetsku orbitu je lansirao Rajana Goslinga sa „Drive”, a pored režiranja, piše i scenarije za svoje filmove. „Pusher” trilogija je vrlo brzo prerasla okvire Danske, bizarni „Bronson” u prvi plan izbacio je obećavajućeg Toma Hardija, a „Valhalla rising” šokirao publiku po filmskim festivalima širom sveta. „Only God forgives” bio je promašaj, a narednih nekoliko godina će sudbonosno definisati ovog majstora fotografije i atmosfere i njegov uspeh u borbi sa velikim produkcijama.

Mnogi reditelji imaju svoje muze. Vremena se menjaju i to više nisu nužno žene, tako da ako Refn ima Goslinga, onda Stiv MekKvin (1969) ima Majkla Fasbendera. Britanski režiser za sobom ima samo dva dugometražna filma i oba su izbacila u prvi plan irsko-nemačkog glumca. Njegova ostvarenja su klaustrofobična, fizički i mentalno naporna. „Hunger” se bavi štrajkom glađu pripadnike IRA-e u engleskim zatvorima, a „Shame” emotivnom i seksualnom otuđenošću u današnjem svetu. Sledeći korak je ulazak u američku „A” produkciju sa „Twelve years a slave”, sa kojom dolazi i prva glumačka postava i novci. Imenjak legendarnog glumca šezdesetih i sedamdesetih konačno stupa pod svetlo reflektora i mi se nadamo da se pod njima neće prebrzo istopiti.

Pored ove tri perjanice, bilo bi nefer preskočiti i još dvojicu reditelja koji su, uprkos kratkoj biografiji, snimili nekoliko ostvarenja vrednih pomena.

Oren Moverman (1966) stiže iz Izraela, a njegov prvenac, „The messenger”, teška dramska priča o vojnim izvestiocima porodica poginulih u Iraku, ostavio je fasciniranim kako žirije, tako i publiku nezavisne produkcije i pratećih festivala. „Rampart” je značio nastavak saradnje sa Vudijem Harelsonom, ali nije ni izbliza ponovio uspeh prethodnika. Kao scenarista skrenuo je pažnju na sebe biografskim filmom o Dilanu („I'm not there”). Dovoljno da čekamo njegov novi projekat sa nestrpljenjem.

Poslednji u našem predlogu, igrom slučaja je i jedini „Oskarovac” na ovoj listi. Dobio ga je za svoju kratku priču u omnibusu „Six shooter”, a svet je iznenadio sa „In Bruges”, u kome je koncept starog, dobrog enegleskog humora digao na neki novi nivo i pokazao svetu da i Kolin Farel zapravo može biti simpatičan. Martin MekDonah (1970) nije uspeo da oprobani recept prenese i u „Seven psychopaths”, ali je kao producent potpisao solidni „The guard”. Vreme radi za njega, ali mu sledeći korak mora biti pažljivo odmeren.

Kada se sve ovo uzme u obzir, stiče se utisak da jedan Ridli Skot može da gleda ka penziji i svoj presto krvavo izboren osamdesetih i devedesetih prepusti novoj generaciji očeva filmskih iluzija. I to može da učini mirne duše. Deca su stasala i kadra su za najveće domete.

SELEKTORE, BUDI DRUG…

… pa nemoj da prokockaš još jedan kvalifikacioni krug…

  

Tema fudbalske reprezentacije ne prestaje da nas opseda, a povod za ovo pisanije su zastrašujući hvalospevi za igru našeg tima protiv nikad „običnije” Hrvatske i inicijativa kapitena da Mihajlović ostane sa timom i u sledećem ciklusu. E sad, pored činjnenice da je naš selektor konfliktna ličnost, zadrt i sujetan van svake pameti, mislim da mu je najveći greh činjenica da je promenio previše igrača i nije uvek pozivao najspremnije i najbolje igrače u tim. Jednostavno, mogla bi se napraviti čitava jedna postava od njegovih pogrešnih odluka i ona bi izgledala otprilike ovako:

Brkić

Maksimović, Biševac, Tomović

Fejsa, Petrović, Radovanović, Stevanović

M.Šćepović, S.Šćepović, Lekić
 

i tu čak ne bi ni bio kraj…

Takođe, ogrešio se teško o pojedine igrače, koje ili uopšte nije pozivao, ili ih je držao na klupi i tribinama, pa su ga otkačili, dok je neke prerano otpisao zbog „podmlađivanja''. Ovo poslednje je posebna glupost, pošto za reprezentaciju uvek igraju najbolji, koliko god godina imali. Za razliku od košarke, gde su igrači bili ti što su otkazivali, ovde je selektor bio taj koji je precrtavao sa spiska i pre nego što je takmičenje počelo ili neko od pozvanih igrača dobijao pravu šansu.

Da ne grešimo dušu, kada dođe neki (nadam se) Ljubinko Drulović i preuzme selekciju nakon Mihinog i Toletovog odlaska, nije baš ni da će morati od početka da krene. Preko 40 isprobanih igrača (!) u zvaničnim utakmicama (!) ima i svojih prednosti, te tako vrlo dobro znamo ko jeste, a ko nije za reprezentaciju. Problem je u nedopustivim rupama koje nam je Siniša ostavio i koje sad moramo da krpimo, uz neke starosedeoce vredne pomena. Ukoliko ostanemo pri sistemu igre koji dominira Evropom i koji smo do sada najčešće igrali (4-2-3-1), to bi trebalo da izgleda otprilike ovako:
 

Golman:

Boljeg od Vladimira Stojkovića (30 godina, partizan) nemamo, a pritom je i on daleko od dobrog rešenja, što možemo da vidimo i po „plivanju'' u crno-belom dresu. Zamena mu je nebitna, posto su sve redom nestalne u formi, tako da to može biti i Damir Kahriman (29, Tavrija).
 

Levi bek:

Iako je Aleksandar Kolarov (28, Mančester Siti) odigrao jako loše ove kvalifikacije i nije u nekoj zavidnoj formi, ipak mora ostati jedan od oslonaca ove ekipe, kakva god ona bila. Ako ništa drugo, onda zbog prekida, koji sem njega nema ko da izvede, a ne treba zaboraviti da smo upravo na taj način i podavali većinu naćih golova u ovim kvalifikacijama. Alternativa bi mu bio vrlo dobri Duško Tošić (28, Genčlerbirligi), koji igra u životnoj formi, a može biti upotrebljen i kao štoper, zlu ne trebalo.
 

Štoperi:

Matija Nastasić (20, Mančester Siti) i Neven Subotić (25, Borusija Dortmund) su, iako mladi, vec poprilično iskusni i igraju velike utakmice svaki vikend. Prvi je bio jedino pravo i pozitivno otkrovenje ovih kvalifikacija, a drugog ''samo'' treba uklopiti u reprezentaciju. A da se razumemo, bolje i nemamo, jer Milan Biševac (30, Lion) pokazao da može biti samo zamena i ništa više. Ostali (Rajković, Tomović, Maksimović) su još slabiji, tako da će imperativ biti da se izgladi problem sa Nevenom, koji najverovatnije takođe nosi u sebi prefiks zvani „Mihajlović''.
 

Desni bek:

Ovde dileme nema, mesto je zacementirano za Branislava Ivanovića (29, Čelzi), kapitena i našeg najboljeg fudbalera. Njemu bi konkurenciju mogao da naparavi Dušan Basta (29, Udineze), iako u klubu igra mnogo ofanzivnije, ali su nama krilne pozicije već popunjene. Čak možda ne bi bilo loše ni isprobati varijantu sa Banetom na štoperu, a sa njim kao ofanzivnim bekom. A ostaje nam i da se nadamo da se Basta više neće misteriozno povređivati pred same kvalifikacione utakmice, kako je to činio dok je selektor bio čovek koji mu uprkos vrhunskoj formi nikada nije pružio pravu šansu.
 

Centralni vezni:

Ovde je pozicija za „grešnog” Nemanju Matića (25, Benfika) vec viđena, dok za drugo mesto ravnopravno konkurišu prerano otpisani Miloš Ninković (29, Crvena zvezda) i bezrazložno skrajnuti Zdravko Kuzmanović (26, Inter Milan). Prvi bi nam doneo pas igru, iako bi to zahtevalo da igra povučenije nego u klubu, a drugi čvrstinu i šut, mada to već imamo u Matiću. Alternativa bi eventualno mogao da bude i Aleksandar Ignjovski (22, Verder), ali bi to značilo da Nine ide napred i da neko od ofanzivnih veznih leti van ekipe. To bi već bila stvar taktike, a siguran sam da bi se i Zdravko opet odazvao da ga pozove neko ko nije Mihajlović. Sa Matićem je taj problem (valjda) rešen.
 

Ofanzivni vezni:

Tri pozicije iza najisturenijeg napadača su možda jedine popunjene u našem trenutnom raspoloživom fondu potencijalnih reprezentativaca. Mozda čak i prepunjene. Lazar Marković (19, Benfika) i Dušan Tadić (25, Tvente) su se iskristali kroz ove kvalifikacije kao najbolja rešenja, s tim sto je drugi imao tu nesreću da mu Ramadani nije menadžer, pa je sedeo na klupi nedopustivo dugo u nekim jako bitnim utakmicama. Triling bi zatvorio Adem Ljajić (22, Roma), uprkos jednoj od retkih situacija u kojoj je Mihajlović bio u pravu. Jednostavno, potreban nam je i zbog toga treba preći preko njegovog očiglednog nepoštovanja određenih stvari. Kako su pomenuta trojica jako mladi, potrebno je da na klupi imaju jednog nepošteno zaboravljenog Boška Jankovića (29, Verona), upotrebljivog na više pozicija. Filip Đuričić (21, Benfika) treba da ima jasno definisanu poziciju u timu i da raste uz ostale igrače. Šesti igrač bi se odlučio u duelu Miralem Sulejmani (25, Benfika) i Zoran Tošić (26, CSKA Moskva), s tim sto ovaj potonji nije skoro ništa pokazao u ovim kvalifikacijama, a imao je i više nego dovoljno prostora za to.
 

Napadač:

Ispostavilo se da je rak rana ovog sastava loša realizacija i skoro svi ispobani napadači u ovom ciklusu su podbacili. Ostaje žal što jedan Nikola Đurđić pre teže povrede nije dobio šansu pre braće Šćepović, Lekića i Filipa Đorđevića. Ovako ostajemo sa jednim jednim pravim napadačem, mladim, neiskusnim, ali ocigledno vrlo talentovanim. Aleksandar Mitrović (19, Anderleht) tek treba da se dokazuje na velikoj sceni, ali kod nas nema konkurenciju. Zbog toga bi možda još jednom trebalo porazgovarati i sa prekaljenim Milanom Jovanovićem (32, bez kluba) i videti da li postoji prostor za eventualni povratak iz nepravedno preuranjene penzije. U slučaju da se on ne odazove, zamena bi pre svih mogao biti Filip Đorđević (26, Nant) i to samo kao najmanje loša varijanta.

Na terenu bi to moglo da izgleda ovako:

Stojković

Ivanović            Subotić                Nastasić            Kolarov

                                Matić                     Ninković

Ljajić             Tadić          Marković

Mitrović

Zamene: Kahriman, D. Tošić, Basta, Kuzmanović, Janković, Đuričić, Jovanović

Tribine: Biševac, Ignjovski, Sulejmani, Z. Tošić, Đorđević…

Svi drugi igrači koji su protutnjali kroz naš tim u ovom ciklusu su daleko od čak i ovako skromne reprezentacije. Sa druge strane, kakav god bio naš A-tim, on nije poligon za učenje i eksperimentisanje, te tako zaslužuje najboljeg mogućeg selektora koji će u njega pozivati najbolje moguće igrače.

Selektor:

Pitanje koje treba postaviti možda i pre samog sastava jeste upravo čovek pored aut-linije. Mihajlović je trebao da donese rezultat, autoritet, modernizaciju igre i podmlađivanje. Sve sem poslednjeg nije uspeo da donese, i zbog toga treba da ide. I pored po jednog dobrog poluvremena protiv Belgije i Hrvatske kod kuće, kao i demoliranja slabašnog Velsa. Premalo je to za jedan kvalifikacioni ciklus, a premalo je i vremena, pošto onaj novi, evropski, uveliko kuca na vrata.

U idealnom svetu, našu reprezentaciju bi predvodio čovek kojeg je još uvek aktuelni predednik FSS-a oterao. Naš trenutno najbolji fudbalski trener. Miroslav Đukić (47, Valensija). Kako se on nije u preterano srećnim tonovima rastao sa matičnim Savezom, pretpostavka je da se ne bi ponovo latio istog posla, pogotovo sada, kada mu je karijera u usponu. Zbog toga je realnija i izvesnija opcija trener šampiona Evrope do 19 godina, Ljubinko Drulović (45, Srbija U-19). Ambiciozan, miran, naviknut na rad sa mladim igračima, čini se kao idealan kandidat za selektora koji će pokušati da zaustavi nezadrživi prodor vode u korito srpskog fudbalskog reprezentativnog broda koji dvaputa zaredom nije uspeo da isplovi na otvoreno more, ka Poljskoj i Ukrajini, te na dalek put od Brazila. Sledeća stanica je Francuska za tri godine.

Tako blizu, a tako daleko...

IMA NADE - deo drugi

O malobrojnim mladim glumicama vrednim pomena

Do pre samo nekoliko godina, situacija po pitanju novih kvalitetnih glumica u Holivudu bila je više nego mračna. Ako se izuzme vanvremenska Meril Strip, sa scene su lagano počele da silaze dive rođene na prelazu šezdesetih i sedamdesetih (Kidman, Blanšet, Koneli, Vots), dok je generacija posle njih (Svonk, Kotiljar, Teron, Vinslet) po dobijenom priznanju počela da „krstari” ka mirnijoj četvrtoj deceniji života. Vakum što je nastupio posle njih pretio je da se pretvori u crnu rupu mediokriteta raznoranih Johansonovih, Najtlijevih, Zifridovih i Kendrikovih.

Pa ipak, nije sve tako crno...

Za to su se pobrinule malobrojne gracije koje su različitim putevima stigli do fokusa javnosti. Među njima nema neke koja se izdvaja kao vanserijski kalibar, ali to su i dalje vrlo dobre glumice. Krenimo od iskusnijih ka mlađima.

Lansirao ju je TV hit „Dawson's creek”, a u svet filma je uplovila u velikom stilu, preko „oskarovske” nominacije za sporednu žensku ulogu u „Brokeback mountain”. Dobiće ih još ukupno dve, vrlo uspešno kombinujući vrhunsku („Shutter island”) i nezavisnu produkciju („My week with Marilyn”, „Blue Valentine”). Mišel Vilijams (1980) najnagrađivanija je od naših mladih nada, ali i dalje nije uspela da pobedi biologiju i dospe u aleju velikana Akademije pre četrdesete, uprkos vrlo zahtevnim dramskim ulogama. Držimo joj palčeve da to što pre učini.

Umetnički filmovi, pa onda komercijala. Utabana staza kojom su mnogi glumci srednje i mlađe generacije uspešno hodili u prethodne dve decenije. Jedan od tih hodača je i Keri Maligen (1984), prepoznata u nezavisnim ostvarenjima „An education”, „Drive” i „Shame”, na glavnu scenu zakoračila je lani sa „Great Gatsby” i to ne preterano uspešno. Keri je u ovom trenutku definitivno na raskrnici, kada treba da pokaže ima li kalibar za velike uloge i laureate ili će zauvek ostati samo simpatičan devojčurak dečijeg lica i korektna epizodistkinja.

Imala je početak karijere iz snova. Još kao tinejdžer zaludela je svet svojom harizmatičnom interpretacijom u komediji „Juno”, da bi momentalno zatim uletela pravo u rad sa Nolanom na „Inception”. Elen Pejdž (1987) još raste i formira se kao glumica i to čini snimajući „indi” ostvarenja poput „Hard candy”, koja će joj omogućiti više vremena i prostora na platnu. Ovaj neobičan razvojni put može doneti i neočekivane rezultate. Nadamo se, (ne)očekivano dobre.

Dugo je Holivud čekao na jednu pravu mladu komičarku, možda još od Ane Faris i njenog besmrtnog serijala „Scary movie”. Naslednica je konačno na vidiku. Ema Stoun (1988) do nominacija za „zlatnog dečaka” stiže slično kao i Pejdžova, preko sjajne uloge u tinejdžerskoj intelektualnoj komedijici „Easy A”. Svoj potencijal da nas nasmeje pokazala je i u „Zombieland” i „Movie 43”, dok je prvo pravo veliko vatreno krštenje predstavljalo i fijasko („Gangster squad”), ali nam je pružilo priliku da je na velikom platnu vidimo i kao femme fatale. Jedina prava dramska uloga bila je u „The help”, u kojoj ipak šou kradu crnkinje. Kako joj glavninu filmografije i dalje čine većinski romantične komedije, vreme pravog dokazivanja tek je pred njom.

Zaludela je kao Hermiona čitav svet serijalom filmova o Hariju Poteru, snimila ih ukupno sedam, ali i odrasla u međuvremenu. Ema Votson (1990) stiže nam iz Velike Britanije i počinje da se hvata u koštac sa ozbiljnijim temama, i to, kao po nepisanom pravilu, najpre u art filmovima. „The perks of being a wallflower” i „My week with Marilyn” joj ukrštaju puteve sa takođe perspektivnim kolegama njenog uzrasta i samo najavljuju ozbiljne kapacitete za zahtevnije i dramske uloge.

Pored ove četiri gracije, još jedna im se može pridružiti u godinama koje slede, iako je već starija od većine pobrojanih. Upoznali smo je kao „Trinaesticu”, hladnu biseksualku u najboljoj dramskoj seriji ovog veka, „House M.D.” i ostali zatečeni njenom hipnotišućom fizičkom pojavom na ekranu. Olivija Vajld (1984) nije gubila previše vremena, te se prvo okrenula komercijalnim ostvarenjima („Cowboys and aliens”, „Tron: Legacy”, „People like us”), da bi tek ovih dana pomalo trapavo zagazila i u vode nezavisne produkcije sa „Drinking buddies”. U svakom slučaju, treba joj pružiti šansu da pokaže šta i koliko zapravo ume.

Spisak se ne završava samo na ovih šest dama, biće ih sigurno još, a ko zna, možda godine pred nama kriju neku novu besmrtnicu i konačnu naslednicu najveće glumice svih vremena, Meril Strip.