уторак, 11. децембар 2012.

ТРЕЋА ЗВЕЗДА


Ово није чланак о њеној трећој ''звезди'', Владимиру Петровићу-Пижону, али јесте о мојој Црвеној звезди. Ово је текст једног умерено ватреног навијача о стању у његовом вољеном спортском друштву. Немојмо се лагати, ситуација је катастрофално тешка, у неку руку и тежа него 1945, када смо били у потпуној сенци новог државног пројекта – војног клуба, партизана. Тада смо наслеђивали предратну ''Југославију'', односно ''Велику Србију'' од пре оног Првог рата. Сада смо (још увек) наследници великог имена највећег спортског друштва на овим просторима, са убедљиво највећом армијом навијача. То је оно што је позитивно. Све друго је у већој или мањој мери, врло, врло негативно. Са тенденцијом да заувек нестанемо ако се не повуку неки радикални потези. Какви год да буду, биће болни, непријатни и са великим последицама. Ту долазимо до уже теме овог текста, а то је редослед и врста тих потеза.

Кошаркашки и ватерполо клуб Црвена звезда више не постоје. Рукометни и фудбалски клуб су на издисају. Ако изузмемо обе одбојкашке секције, сви којима је црвена и бела боја на срцу, немају превише разлога за радост у последње две деценије. Звезда је увек делила судбину земље, како добру, тако и лошу. Двадесет година суноврата Србије, ратови, санкције, лоповлук, безвлашће, организовани и државни криминал, корупција и распад свих моралних вредности су се застрашујуће верно пресликали и на највећи, најуспешнији, самим тим и најбогатији клуб на овим просторима. Црвену звезду. Када се на то додају и ''способне'' комшије, које су паралелно шуровале са државом, тајкунима и мафијом и градиле своје омладинске погоне, стиче се утисак да је добро што још увек уопште и постојимо. Како у ком спорту. Ту стижемо и до још једног нађег проблема, међусобне подељености и одсуства заједничког компаса за излазак из, за Звезду, мрачног 21. века.

Кошаркашки клуб Црвена звезда за мене више не постоји. Знам да ће ме они прави и најватренији навијачи Црвене звезде жестоко напасти, али то је мој став. Ја не могу прихватити правну гимнастику о два паралелна клуба, за мене је ствар јасна. ККЦЗ је -''замрзнут'', а један други клуб је добио право коришћења имена и грба. Од тог другог клуба смо наследили и прволигашки статус, 99% играчког кадра и инфраструктуру. Међутим, већима људи то не види, већ здушно подржава овај ФМП у Звездиним дресовима. Мој клуб, пионир кошарке на овим просторима, престао је да постоји средином 2011. године. Иако себе не убрајам у најватреније присталице које иду на гостовања, испратио сам ту агонију праве Звезде до краја у ''Пиониру''. Испратио сам и бојкот тих најватренијих навијача због Управе, Јадранске лиге или чега год, гледао шамарање деце која су ипак хтела да навијају, слушао величање истетовиране четничке будалетине која је до јуче љубила партизанов дрес. Све сам то отпратио и сахранио мој клуб. Ћоки мене не може обманути. Неће ме убедити да је могуће вратити 15 милиона евра у непрофитабилном спорту за годину дана. Осим ако то заправо и нису били дугови, него фиктивне позајмице преко којих су се прале паре за врх тадашње водеће странке у Влади, који је посрнулог гиганта искористио и шутнуо када ју више није требао. Да, фамозна господа Блесић, Паук, Жежељ и Клеут. А то значи да је Ћоки заправо добио клуб за мале паре, практично за џабе. У сваком случају се лаже. Или је, опет против- или полузаконито вратио те дугове уз помоћ БИА или кога год већ. У сваком случају, у питању је мафијашење. И да, докле год у клубу увек седи Паук, уместо да труне у затвору, немамо шта да причамо. Када је кошарка у питању, нажалост, штета је непоправљива и трајна. Пацијент је мртав, а јефтина копија из београдског предграђа ме не занима ништа више од нпр. Хемофарма, који ме уопште ни не занима.

Са ватерполо клубом је ситуација мало здравија. Оптерећен дуговима, отишао је у стечај пре три године, угашен је и поново покренут под новим именом, из последње лиге. То није наследник ионако нетрофејне секције СД, али је барем здрава прича. Није било фузије, паралелних клубова, ових и оних бројева рачуна и адреса. Једна прича је пропала и еутаназирана, а нова је започета. Из почетка. Прошло се кроз све рангове такмичења, неки млади тим се мало избрусио и вратио на велика врата почетком ове сезоне. Формиран је моћни тим и титула је никад неизвеснија, захваљујући пре свега финансијском колапсу ''Про Река'' и неколико европских ватерполо великана. Оно што мучи јесте порекло пара за овакав прелазни рок, али у ватерполу је и пар стотина хиљада евра врхунски буџет, тако да то и није тема за државне органе.

Фудбал то дефинитивно јесте. Застрашујуће размере дуга од скоро 50 милиона евра је већ ствар за истражни поступак и дугогодишње робије виновника. Највећи спортски колектив на просторима бивше СФРЈ, Балкана, па и целе Источне Европе, прешао је само за 20 година стрмоглав пут од крова Европе и света до потпуног финансијског, организационог и спортског колапса. Уљуљкани на ловорикама Барија и Токија, седели смо скрштених руку док су комшије муљале у најцрњим годинама ѕа Србију. Измуљале су Телеоптик, државне паре и у потпуности искористиле наше занемаривање омладинске школе и одлазак Цветковића и Џајића. Оно што се још колико-толико држало заједно, до темеља је разрушила клика неспособњаковића и клептомана на челу са четвртом Звездином Звездом, Пиксијем. И опет сам ту у великој мањини. Нисам зачаран Пиксијевим слободњацима и техником, већ га на месту директора Звезде посматрам као човека који је за две године успео да направи 16 милиона евра дуга, распрода најталентованију генерацију наше школе од Барија, доведе скупоцене, а комичне странце као замене и астрономски буџет од 25 милиона евра годишње и обештећења за појачања од 1.2 милиона евра наплати са ''само'' две дупле круне против никад горег Ђукићевог и Јешићевог партизана и улогама статиста у Лиги Европе. Већ озбиљно начет, клуб само наставља суноврат под Топлицом и Дан Таном, који доводе јефтине дилетанте (Буњевчевића и његове аутобусе појачања) и прескупе олоше (Ивић, Шишиће и дружину) да додатно очерупају већ терминално болесног пацијента.

2009. као спасилац у тренутку када кужног пацијента нико није хтео да такне долази осредњи фудбалер и кафеџија, Владан Лукић. Ситуација је изгледала мало боље, стигли су неки спонзори, оживљен је маркетинг, враћена је публика на стадионе. Са друге стране, нетрофејни низ се наставио, дуг се увећавао застрашујућом брзином, а позиција у ФСС-у и оно мало угледа у лиги су полупани у парампарчад. У Европи смо сведени на ниво провинције и пожељног противника за све. Ни неколико младих талената из нејаке лиге и повратак клупске легенде Просинечког нису ублажили бол. По већ старом, добром рецепту, председник се на вратима Пакла опростио од навијача уз уобичајени текст: ''Пробао сам, није ишло, ја сад одох''. Клуб је остављен у језивом стању, са залогом чак и на благајнама, источној трибини и простором испод јужне трибине. Дуг је достигао катаклизмичне размере, тим је одиграо можда и најгору полусезону од распада СРФЈ, а почели смо да нижемо поразе и од српсколигаша. Европа је светлосним годинама далеко.

Као и увек, питам се шта је решење? И опет, размимоилажење са већином на ''северу'', која је моје поверење изгубила оне Велике суботе када је нас 200 идиота на шареном лавору гледало черечење вољеног клуба од стране горанаца, само зарад неких новокомпонованих верских обичаја. Нико ме неће учити како да славим Ускрс, јер се исти у мојој породици слави знатно дуже од националног освешћивања са почетка деведесетих. Нико ме неће учити ни када смем, а када не смем да идем да гледам мој клуб, као што нико није одређивао ни мом брату, деди и прадеди да ли би требало да иду на утакмице ''Црвене звезде'', ''Југославије'' и ''Велике Србије''. Нико ми неће ни натурати право решење за мој клуб ове 2012. године. А оно је по мени врло једноставно. СТЕЧАЈ. Као у ватерполо клубу, као са Ренџерсом, Рапидом из Букурешта. Ресетовање целог система. Рушење куће из темеља и градња нове куће. Нова 1945. И тад су нас сахранили Немци, а комшије преузеле репрезентативце НДХ и кренуле у резултатску ''доминацију''. Сад лепо треба држава да нас сахрани уз све почасти и да нас пусти да опет кренемо испочетка. Са својом децом која немају лихварске уговоре са менаџерима и мафијашима. Из четврте лиге. На малом стадиону. Да изградимо нешто здраво и нормално. Да опет за двадесет година будемо гигант европских размера.

Али, то већина не жели. Већина хоће да се настави ово шибање мртвог коња. То хоће и људи који живе од клуба (управа, менаџери, мафијаши), навијачи (са трибине и они испред ТВ-а), то жели и јавност. Ја то не желим. Јер знам да ови горепоменути то желе да би: а) наставили да черупају мој вољени клуб и б) из заблуде о брзој обнови некадашње моћи и славе. Такве обнове неће бити. Не на овим метастазираним темељима. Корупција, трулеж и лоповлук сежу до самих костију. Неће ме неко убедити да ћемо са само једним играчем који је у нашем 100% власништву од укупно 41 на платном списку негде далеко догурати. Мучени Бајко. Нико га од мафијаша није хтео, па нам се дао цео. Некадашњи четврти голман, иза Шмуција и Павике. Такве ствари се не могу исправити. Ни сад, ни за годину или две или пет. Зато морамо еутаназирати наш вољени клуб, да бисмо га поново оживели и подржали од четврте лиге. И тако исписали најславнију страницу наше подршке клубу у његовој историји. До краја са Звездом. У српску лигу. На туђ стадион. До бодрења омладинаца.

Нећу Ћокијев мафијашко-државни хокус-покус, транге-франге и на силу. 

Нећу да слушам више продавање магле.

Хоћу здраву и праву Звезду, без политичара, менаџера и мафијаша. 

Хоћу и такву Србију. 

Јер, Звезда је Србија и Србија је Звезда. 

И у добру и у злу. 

Увек било и увек биће.

Али нећу добити ни једно, ни друго. Зато што ме убише ''прва'' (демократска) и ''друга'' (недемократска) Србија, тј. ''прва'' (трибинска) и ''друга'' (фотељска) Звезда својим компромисима, наивношћу, кратким памћењем и немањем стратегије. Мене, ''трећу'' Србију. И ''трећу'' Звезду. Мањинску Србију и мањинску Звезду.


Нема коментара:

Постави коментар