четвртак, 22. новембар 2012.

И КРИВИ И ДУЖНИ


У време док се држава Србија занимала борбом против банкрота и корупције, као гром из ведра неба одјекнуло је најболније постпетооктобарско подсећање о развејаним обећањима. Оно хашко. Ни криви ни дужни, хрватски генерали Готовина и Маркач су ослобођени кривице за геноцид над Србима у акцији ''Олуја'' 1995.

Тиме је једно помало заборављено питање сарадње са Хашким трибуналом поново експлодирало у лице Србима. Само по себи понижавајуће и мучно, оно нас боли још више због моћне симболике коју носи. То није симболика нашег војног, политичког и националног пораза који морамо да изгутамо, то није ни тежина пепела којим морамо да се поспемо јер смо грешили у изборима и хјуман рисорсингу водећих кадрова. Не, то је пораз наше визије. Последње у низу у овом за нас најтрагичнијем веку.

Катастрофалан низ наших заблуда је започет 1915. одлуком да се уједине Срби, Хрвати и Словенци, победници и поражени, крвници и ослободиоци. Краљевина СХС је уступила место Југославији, Карађорђевићи фашистима, а 1941. је само била знак старим крволоцима да покажу своје зубе и да милиону Срба које су Немци и Аустро-Угари (у чијим редовима су били Словенци, Хрвати и муслимани из Босне) истребили у Првом, придодају још три милиона Срба у Другом светском рату, од тога петину у Јасеновцу. Крвава цена победника у рату се не наплаћује у миру. На граници лудила, опет бирамо некакву Југославију и све оно што су нам Хрвати радили гурамо под тепих под плаштом кредита са Запада и социјалистичког самоуправљања. Решени да нас неће насанкати и трећи пут (јер бисмо тад стварно били ретарди), 1990. бирамо национализам и Велику Србију. Санкције, НАТО, ''Бљесак'', ''Олуја'', ''Одлучна снага'', ''Милосрдни Анђео'', жута кућа и Кошаре нас сурово отрежњују. Губимо вековне територије у Хрватској, Босни и колевку нације, Косово и Метохију. Веслају нас по Дејтонима, Рамбујеима и Кумановима.

Уморни, бомбардовани, измучени и расељени 2000. чврсто одлучујемо да се више никад не супротстављамо Западу, бирајући Европу и шлихтање уместо рата. Предвођени модерним немачким ђацима, пружамо наше главе ка германским сфинктерима, признајући све грехове, колективну кривицу, дајемо се без задршке.

Не можемо да их победимо, хајде да им се придружимо.

Хајде да се негде и ми сврстамо, да створимо моћне пријатеље, који ће нас штитити и помагати. 

Хајде да уђемо у ЕУ и НАТО, иако су нас изгладнели санкцијама и гађали бомбама.

Хајде да више не ратујемо, боље да преговарамо за зеленим столом.

Хајде да више не губимо територије, него да сачувамо оно што имамо.

Хајде да више не провоцирамо, да не пркосимо, хајде да одбацимо наш понос и будемо једном кооперативни.

Хајде да променимо медијску слику о Србији, да нас више не гледају као монструме и да виде да смо и ми нормални људи као и они.

Хајде да прво рашчистимо своје двориште, да не гледамо у туђе.

Хајде да у монтирани суд изручимо цео наш бивши државни врх и тако са себе скинемо сваку сумњу колективне кривице и ослободимо се стега нечијих злодела.

Хајде да се оградимо од самовоље наших моћника.

Хајде да пустимо међународну заједницу да суди о злочинима у бившој СФРЈ.

Хајде да рашчистимо са прошлошћу, да кренемо напред.

Хајде да заборавимо све ружно што нам се десило.

Хајде да нашим суседима и дојучерашњим крвницима пружимо руку помирења и тиме им покажемо да смо бољи од њих и истински реформисани грађани Европе.

Хајде да мало идемо напред уместо да живимо у прошлости.

Хајде да градимо поново државу, модерну и ефикасну.

Хајде да будемо део света, да добијемо њихове развојне фондове и помоћ.

Хајде да отворимо тржиште, либерализујемо економију и еутаназирамо привредне диносаурусе социјализма.

Хајде да распродамо ову нашу заосталу привреду бизнисменима са Запада који ће поново покренути нашу привреду.

Хајде да отварамо нова радна места, да нам људи раде и живе од својих десет прстију, да могу да дигну кредите и реше своје животне проблеме.

Хајде да нам деца добију боље образовање, да могу да путују без виза, виде света и имају отворене видике.

Хајде да задржимо најбоље младе људе овде и спречимо одлив мозгова.

Хајде да будемо грађани света, растерећени националне и верске припадности, сексуалне оријентације и имовинске карте.

Хајде заједно да сањамо.

Ових 12 година је било само сан.

Шта је јава?

Нисмо им се придружили. Не желе нас, не требамо им. Нисмо на њиховом нивоу и никада нећемо бити. И сигурно нећемо то бити у наредних 10-20 година.

Нису нам постали пријатељи, иако смо се тако несебично дали. Не штите нас и не помажу нас.

Добровољним одрицањем војске и полиције изгубили смо и могућност да са неким ратујемо. Зелени сто нам није донео добре карте, нити ће.

Косово није крај територијалних губитака. Југ Србије, Санџак и Војводина су следећи на реду да буду откинути од Србије.

Шлихтамо се бестидно, пристајемо на сва понижења, али и даље не видимо никакве вајде од тога као нација.

Имиџ у светским медијима о Србима је и даље катастрофалан, потпомогнут чињеницом да смо признали да смо криви и дали легитимитет за слику о нама.

Рашчистили смо своје двориште, изручењем целокупног државног врха СРЈ, Републике Српске и Републике Српске Крајине, незапамћеним још од Нирнберга.

Оградили смо се од тог нашег државног врха, које смо годинама легитимно бирали, оставивши их на милост и немилост Хагу.

Међународна правда је пресудила о грађанском рату у бившој Југославији. Од 145 оптужених, 81 су Срби, 24 Хрвати, 9 Бошњаци, 8 Шиптари и 3 Македонци. Од 69 досуђених затворских казни, 50 су за Србе, 10 је за Хрвате, 5 за Бошњаке и по две за Албанце и Македонце. Харадинај, Орић, Готовина и Маркач су слободни, а Мартић, Хаџић, Плавшић, Крајишник, српски генерали и многи други на вишедеценијским робијама.

Србе у Хрватској више ни не памтимо, Косова се одричемо, само ту још смета Република Српска.

Председници су нам признавали да су полу-Хрвати, руковали се са Тачијем, љубили и извињавали у брантовском стилу председницима Хрватске и Босне, ишли на сребреничке помене. Изостало је све то са друге стране.

Заборавили прошлост нисмо, мада се својски трудимо да заборавимо.

Можда се Хага и јесмо решили, али тужби за ратну одштету нисмо.

Бежећи од прошлости, изгубили смо будућност.

Држава и њен апарат су већи, гломазнији, скупљи и корумпиранији него икад.

Део света нисмо, фондове нисмо добили, а помоћ се свела на мрвице и то од народа којима се нисмо ни шлихтали.

Отворили смо тржиште, либерализовали економију и погасили целу привреду из доба бивше СФРЈ.

Распродали смо у бесцење наше пропале комбинате због вредног грађевинског земљишта. Страни и домаћи тајкуни су се обогатили још више, док су десетине хиљада људи остали на улици.

Нових радних места нема, смањује се и постојећи број оних који имају среће да нешто раде.

Кредитна омча дави оне који су кредит уопште и могли да подигну.

Земља је у банкроту, привреда опет дужна, држава прождире сама себе администрацијом и пензијама.

И криви смо и дужни.

Млади људи остављају младост на Бироу, ако већ нису у иностранству.

Виза нема, а нема ни пара за путовања.

Има само још једне пропале визије. Оне европске. Нема нове. Само инерције на путу напред којим се само вртимо у круг. И доста испраних мозгова који не увиђају реалност, да је испразна ламентација о ЕУ и НАТО доживела дебакл у пракси.

Да нам треба нова визија, под хитно.

Са колонијалном економијом која ништа не производи и не извози не можемо много да урадимо. Шта су хтели да купе, купили су. Шта нису, неће и не занима их, јер не виде ту профит за себе. Као што видимо и на примеру ''Заставе'' која извози аутомобиле прескупе за Србе, уз енормне пореске олакшице. Дакле, за добробит ''Фијата'', а не нас.

Када је спољна политика у питању, биће како нам се нареди. Можемо да се копрцамо, да не пристанемо на неке ствари и то је све. Горе од овога што нам се ради не може бити. Већи притисци? Тешко. Успоравање интеграција? Није Косово разлог томе, већ стање наше државе. А решење за Косово и Републику Српску немамо и нећемо га имати на дуже време.

Остаје само још завођење реда у законима, судству, полицији, администрацији. Борба против корупције и криминала. То је је ЈЕДИНИ аспект који можемо мењати и за то нам апсолутно не требају ни ЕУ ни НАТО. У се и у своје кљусе. Врло досадно, неатрактивно и приземно. Али реално, неопходно и једино могуће као прелазна визија до неке трајније.

Ако смо за такву уопште више и способни и вољни...


2 коментара: