понедељак, 19. новембар 2012.

КРАЈ ИГРЕ


То је то. Стигли смо до краја пута. Хашког и нашег. Поражени смо и потучени до ногу. Ослобађајућа пресуда хрватски генералима Готовини и Маркачу за 1995. годину је била ексер у ковчег надања да ће барем НЕКО одговарати за злочине над Србима. Био је то и крај трагичној нади Срба да ће повијањем главе и скидањем гаћа стићи до некакве правде и ослободити се тешког баласта деведесетих.

А СВЕ смо урадили како су од нас тражили. Признали смо Хаг, спрдњу од плаћеног суда, неутемељену на међународном праву. Признали смо да смо ми једини и искључиви кривци за све што се дешавало у свињцу грађанског рата у бившој СФРЈ, испоручивши СВЕ које су нам тражили. Без милости, без изузетака. Оградили смо се од њих, гадећи се њихових одлука и дела које су доносили у наше име. Оставили смо их на цедилу, док су Хрватска и остале мање криве земље и нације дале пуну подршку својим оптуженицима, којих се нису стидели, већ их дочекивали и испраћали као хероје, бранећи себе кроз њих. Отворили смо архиве, дозволили хашким шпијунима да вршљају по државним тајнама. Актуелна и прошла политичка гарнитура се извињавала суседним народима за злочине вршене у наше име. Палили смо свеће на туђим поменима. Своје посећивали нисмо. Медији су нам били пуни наших хладњача, док се преко жутих кућа прелазило. Глас НВО се надалеко чуо, ако је био уперен против Срба. Прихватили смо кад су ослободили Рамуша Харадинаја. Прихватили смо кад су ослободили Насера Орића. Прихватили смо и ослобађање Анте Готовине и Младена Маркача. Реакција државе је по обичају била млака, прожета ту и тамо танким саблажњавањем без икаквих суштинских одговора. Тако смо и прихватали строге вишедеценијске казне нашим оптуженицима. Уз све тише гунђање. Реформисани, национално освешћени, престали смо да боримо. Народ је био мало бесан по Фејсу и Твитеру, а онда отпузао назад у своју жабокречину.

Оно што није пошло за руком Турцима 1389, 1804. и 1815, Немцима 1914. и 1941, Хрватима, муслиманима, шиптарима и НАТО-у 1990-1999, успело је Хагу после 2000. Коначно су нам сломили кичму као народу. Убијени смо у појам, покорени и покорни. Ћутимо, не копрцамо се, нема више хајдука, устанака, буна, партизана и четника, добровољаца. Има само безумне марве, осиромашене, заробљене кредитима, испраних мозгова. Постали смо колонијалним народом. Почели смо и да свесно прихватамо тај јарам кривца, тај печат који ће одјекивати још многим генерацијама. За које поколење нећемо ни памтити ликвидације голоруких регрута у Словенији, ''Олују'', ''Бљесак'', колону ЈНА у Тузли, намештене Маркале, Лору, Братунац, намештени Рачак, жуту кућу, Кошаре. Памтићемо само Сребреницу и хладњаче. То је и био циљ. Не само да се НАТО опере за ''Одлучну снагу'', ''Милосрдног анђела'', грделички воз и осиромашени уранијум. Не да се ЕУ искупи за гладовање под санкцијама и чињеницу да је у себе примила једну геноцидну Хрватску и створила две муслиманске државе у срцу Европе. Не, циљ је био и да ми прихватимо њихову верзију догађаја и заборавимо праву истину, да не би могли никада то више да потегнемо. Чак ни када муслимански лоби у Европи ослаби или се нађе под ударом САД, као међу Арапима.

Историја се морала променити, а прошлост затрти. Још ће испасти да смо сами себе клали, силовали и расељавали у Јасеновцу, из Крајине, западне Босне и са Косова и Метохије. А можда то и нису били Срби. Знам да ово сада што се за Србе издаје у Србији нису Срби, већ нека самодеструктивна гомила паразита која изгладнело купи мрвице са стола великог газде живећи у илузији бољег живота на европским пашњацима. Част изузецима у Републици Српској. Они барем још нису стигли да забораве ко их је, када и како силовао, убијао и терао са вековних огњишта. Ако и њих не затру, заједно са том геноцидном творевином од квази-државе. Чисто да се осигурају. Са Србима никад ниси до краја начисто. Чак ни када исписују своје најцрње странице и вуку се кроз најнижу тачку параболе своје историје. Могли би да се можда некада и издигну и поново се сете ко су, шта су и где су били и шта су им радили. А то не смемо више икада да дозволимо. Толико смо барем научили са њима, пацовима који се увек враћају и некако преживљавају наше дератизације.

За сада, све иде по плану...


Нема коментара:

Постави коментар