четвртак, 18. октобар 2012.

ЋУТАЊЕ О ЋУТАЊУ


Неко би рекао да је у земљи која је претурила преко главе губитке вековних територија, ратове, бомбардовање, санкције, убиство премијера и дивљачко отимање приватизацијом ћутање и не може бити толики проблем. Па ту су још и беда, незапосленост, мртво кљусе српске ''привреде'', бела куга, корупција, криминал, дрога, ријелити сплачине, морално посрнуће, распало школство, здравство, попови педофили... Ћутање је ту на дну листе приоритета. Тамо га је неко сместио и тамо жели да остане. Некоме одговара да се ћути о ћутању.

Васпитавани смо да смо ми један мали народ са једним великим мудима. Да смо слободарско племе у души, који је често устајало против бројчано надмоћног непријатеља, скоро увек на своју штету, не би ли бранило неке своје принципе и слободу. То су били неки велики Срби. Проблематични у очима света, али велики, иако бројчано мали и економско безначајни.

Кад човек само летимично прелиста најважније вести у последњих десетак година, не може да се не запита:

''Шта се десило са тим Србима?''

''Камо тестиси, браћо Срби?''

''Зашто ћутите, пи*ке србијанске?''

Да ли је дошло до неких тектонских поремећаја на овим просторима од тада или смо пак само показали своје право лице? (П)остали смо мирни, умртвљени и испраних мозгова.

Изгубили смо Крајину, трећину Српске, скоро цело Косово и трећину Црне Горе. На добром смо путу да тој листи изгубљених/предатих/признатих територија придодамо и Санџак и Војводину. А шта ми кажемо на то?

Ми ћутимо.

Запад нас је бомбардовао у Босни, Србији, отео нам Косово. Обогаљио нам је пола привреде санкцијама, а другу половину сравнио са земљом 1999. године. НАТО је убијао Србе и помогао убијање Срба. А шта ми кажемо на то?

Ми ћутимо.

Оно мало привреде што је преживело је распарчано на равне части међу страним и домаћим тајкунима у каубојској приватизацији. Људи су остали без посла, Србија без индустрије и више немамо чиме да се бавимо да бисмо зарадили за живот. А шта ми кажемо на то?

Ми ћутимо.

Породица је разорена, војска уништена, а полиција корумпирана. Школство је изгубило смисао, судство је предмет спрдње, а црква компромитована. А шта ми кажемо на то?

Ми ћутимо.

Најгори могући људски олош од политичара нас брутално поткрада, смеје нам се и лаже нас у лице, прави нас будалама. После богаћења на наш рачун, сада сладострасно уживају у подјармљивању оваца. Себе уздижу, а нас гурају у још гору дубиозу. А шта ми кажемо на то?

Ми ћутимо.

Царује селективна правда, која кажњава малог човека, а ослобађа тешке и вишеструке преступнике, ако уопште и доспеју до судова. Цеце фурају наруквице, градом се шепуре помиловани Уроши Мишићи и Татоноубице. Интервентна убија децу, комунална полиција пребија и лисичи људе због карте од седамдесет динара. А шта ми кажемо на то?

Ми ћутимо.

Млади људи се више ни не труде да завршавају факултете, јер знају да ионако за њих овде нема посла и перспективе. Ко има где и како, бежи главом без обзира. Ко остаје, прихвата накарадан систем вредности и кодекс понашања. Отимање, препродаја, црне и сиве комбинације, без правог рада. Слободно време се проводи клистирањем мозга уз фејс, ријелити, дрогу и полно преносиве болести. А шта ми кажемо на то?

Ми ћутимо.

Зашто?


Да ли смо толико поражени на свим пољима и убијени у појам, да су слободарски дух и критичко мишљење у нама бесповратно сломљени и уништени?

Претрпели смо много тешких удараца у последње две деценије. Постали смо избеглице које немају више где да беже. То би сломило и много јаче народе од нас. Са друге стране, није сломило Немце, Јапанце, па ни Хрвате. У нас се изгледа увукао страх од поновног бола казне.

Да ли смо се уморили од константне борбе и сада прихватамо све са равнодушношћу?

Борили смо се кроз нашу читаву историју, са завојевачима и међу собом. Ратовали са свима редом, забијан нам је нож у леђа. Наишла је слабија генерација и одустала. Прихватила је линију мањег отпора, јер нема капацитет и жељу да наставља са процесом који ионако није донео суштинско решење на овим просторима.

Да ли смо толико систематски разједињавани споља и изнутра да се више ни око чега не можемо сложити? 

Поделе по вери, месту рођења, касти, образовању, уз праворемено махање шаргарепама могу учинити чуда и код јачих националних бића од српског. Без иједне јаке и уређене државе кроз историју у којо бисмо живели, навикли смо се да гледамо сами себе, а да сваку клицу заједништва скупо плаћамо у крви и новцу.  

Да ли су сви наши слободарски испади и кључне историјске одлуке били заправо изрежирани и подстакнути споља?

Видовдан 1389? Први и Други српски устанак? Сарајевски атентат 1914? Краљевина СХС? 27. март 1941? СФРЈ? Устав из 1974? Осма седница? 9. март 1991? СРЈ? Протести 1996/97? 5. октобар 2000? 12. март 2003? СЦГ? Сви постпетооктобарски избори? Србија? Иако то дубоко залази у параноју, повезивање наших одлука са интересима страних моћника није без утемељења у реалности. Ако је то истина, онда је свему претходила савршена медијска кампања, пропраћена озбиљним корекцијама историјских уџбеника по обављеном послу.

Да ли нам је мозак толико испран и да ли смо толико подложни спољним утицајима, да смо претворени у безумне зомбије?

Гебелс сигурно није био пионир на овим просторима и сасвим сигурно је да су многе наше истине настале временом из довољно пута понављаних лажи. То се нарочито односи на последње две деценије и страховит утицај медија на појединце, како активни (пласирањем лажи у етар), тако и пасивни (затупљивањем и промоцијом).

Да ли смо потпкупљени да ћутимо?

На овим просторима је беда вишееонска. А беда и корпуција су као кокошка и јаје. Беду је лако поткупити, а поткупљивање никада неће суштински искоренити беду. Зачарани круг чију ротацију контролишу и њоме управљају стратешки постављени пиони.

Да ли нам је неопходан снажан вођа да нас обавести да можемо да прекинемо ћутање или да једноставно њему препустимо причање? 

Да ли смо толико зависни од изговора немања политичке алтернативе, да је најбољи избор на изборима ћутање? Гледајући бикини статистике, видимо све и не видимо ништа. На скоро све постпетооктобарске изборе на биралишта излази око две трећине гласача, а како младих има све мање, то значи и да тек незнатно испод две трећине популације има за кога да гласа. Или барем против кога да гласа. Дакле, потреба оваца за чобаном није и не сме бити оправдање за мутавост нације.

Да ли можда и не живимо тако лоше као што се жалимо?

Срби дефинитивно јесу народ дојен сисом претеривања. Испитивање медија и свакодневни контакт са људима нам говори да живимо на ивици егзистенције, да домаћинство може да се одржи само удруживањем и привређивањем свих чланова који су за то способни. Па опет, већина становника Србије опет ћути. Можда зато што и поред свих недаћа има некакав кров над главом (наслеђен/вишегенерацијски/добијен), има шта да једе и пије (скромно/са села) и очигледно и даље има некакве додатне приходе ван званичних евиденција (рад на црно-сиво/комбинације/утаје/преваре/кладионице). Имамо и ту срећу да нам је земља у најмању руку плодна и климатски повољна за живот. Да смо у некој пешчаној/леденој пустари, вероватно би већ проговорили. Овако, настављамо да животаримо испод камена.

Вероватно је све горенаведено допринело мање или више нашој мутавости. То је била прошлост. Шта можемо да урадимо у будућности?

Времена за губљење нема. Нови потенцијални порази већ вребају на хоризонту. Генерације ће се променити, али је потребан континуитет образовања, који смо ми прекинули. Колективна свест се ствара поколењима и мора се стално потпиривати појединачним примерима. Из колективне свести се рађа и семе отпора страном утицају, како политичком, тако и медијском. Најтеже ће бити са бедом/корупцијом. Ту стварно нема решења, ни на први, ни на други поглед.

Прекид завета ћутања ће сасвим сигурно помоћи свему овоме. 

Ћутање значи одобравање, признавање. 

Ћутање значи мирење са судбином, трпљење.

Ћутање значи заборављање. 

У тишини се губи идентитет, (колективна) свест и муда. 

И у гробу је тихо...



Нема коментара:

Постави коментар