недеља, 14. октобар 2012.

ПРИЗНАЊЕ, ЛУДОМ РАДОВАЊЕ


Јесте, зајебао сам се. Рекао сам себи да ми то не треба у животу, али сам ипак прочитао чланак о сведочењу шиптара који је вадио органе Србима. Не знам који ме ђаво терао на то. Једва сам у себи задржао свој доручак тог дана. Након што је гађење некако минуло, дошао је ред на бес и агресију, које је минуло тек пред очајањем због још једне неправде која ће проћи некажњено. 

''Како си глуп, то су све спиноване вести које служе само да ти скрену мисли са празног новчаника, док ОНИ дижу цене'' – рећи ће ми они аполитични, апстинентни, гледачи својих послова.

''Ми ту не можемо више ништа, то је готова ствар и изгубљена битка и једино што ми треба да урадимо је да признамо реалност и да кренемо даље без тог баласта/канцера/темпиране наталитетске бомбе'' – мудроваће они прагматични прескакачи две/три степенице и гутачи највећих жаба.

''Ако, тако нам и треба кад смо држали оне Сотоне на власти деведесетих, заслужили смо да нас сатру са земљом, нису ОНИ нас довољно бомбардовали. Наравно да ће се такве ствари дешавати као одмазда за страшне злочине које смо починили у рату који смо изгубили. А историју пишу само победници'' – егзалтирано ће пркосити већини они либерални, толерантни, освешћени, проевропски, невладини, са Сорошевог платног списка.

''Једног дана, уз Христов благослов, око крста окупљени великосрбски живаљ ће кренути стазама Чарнојевића у супротном смеру и коначно донети мир Божији и правду Анђела напаћеним душама србскога Јерусалима'' – појаће у десетерцу они којима груди красе слике Грачанице, Душана и Острога, љубитељи крстова, мантија, постова, тренерки и ''ермакса''.

Шта ти је 21. век... Толико већ готових опција, сервираних на тањиру, да не замараш мозгић. Пар кликова и voila, ето твог мишљења. Ех, колико би ми живот био лакши да сам такав плићак... 

Јесте, захтеван сам. Волим да ми се мозак попуни сировим чињеницама, пре него што их исецкам  у своје мишљење. И јесте, свестан сам да је и пре мене постојао неко на овим просторима и да ће после мене исто тако постојати неко, те да се неке ствари циклично понављају, а неизвучене поуке скупо плаћају. Убацићемо ту и неку мрву компромиса и прстохват вишег циља. Да не заборавимо и практичност и бољи живот као ултимативни циљ којем сви тежимо. Ако сам пратио инструкције пажљиво, после неколико сати динстања на тихој ватри, требало би да сам добио следеће...

Последње две деценије представљају најнижу тачку српске историјске параболе и време наших највећих националних, војних, културних и финансијских пораза.

Једанаест година смо патили терајући инат целом свету, због чега смо замало нестали.

Дванаест година се бавимо најнесуптилнијом чмарном спелеологијом по европским и америчким ректумима, па и поред тога полако, али сигурно нестајемо у дужничком и политичком ропству.

Цео свет нас доживљава као дежурне кривце за сваки проблем на Балкану, добрим делом и због тога што смо признавањем Хага то и сами потврдили.

Словенци, Хрвати, муслимани, шиптари, Црногорци и Македонци су преко нас остварили све своје вишевековне националне циљеве.

Косово је данас дефакто независни међународни протекторат.

На Косову већину становништва чине Албанци. 

Албанци који не воле Србе и желе да их се до краја реше.

На Косову и даље има Срба, српских цркава, пара и инвестиција.

Већина људи на Косову живе лоше, криминал, дрога и шверц људима и оружјем царују.

Србија је на коленима као држава, економија и војска.

Србија неће ући скоро у ЕУ.

Да би смо у ЕУ ушли, морамо и формално да признамо Косово и тиме оправдамо бомбардовање 1999.

Србија ће (једног лепог дана) ући у ЕУ у пакету са Косовом, Албанијом, Босном и Македонијом.

У ЕУ нема граница.

У ЕУ нема и неће бити посла за шиптаре, нити ће им први и други ешелон држава ЕУ отворити своје границе.

У ЕУ ћемо бити трећа категорија држава, заједно са тим истим Косовом, Босном, Македонијом.

У ЕУ нема граница.

Дакле, неће бити ни граница између нас и Косова. И ето нас опет у заједничкој држави са три-четири милиона шиптара који воле укус српске крви.

Ако ЕУ уопште поживи толико дуго да види нас како у њу улазимо.

Под условом да ЕУ уопште буде имала нешто да нам понуди од својих приступних фондова до тренутка када у њу уђемо.

Јер на крају крајева, због тога се све ово ради. Због пара, јел тако? Због пара које ћемо добити од света да развијемо нашу земљу и економију уништену међународним санкцијама и бомбардовањем. А тих пара више нема. А Срба на Косово и даље има. Још потенцијалних недобровољних давалаца органа. А када не буде више Срба, јетри, бубрега и срца, биће Грачанице, Дечана, Богородице Љевишке, макар и у рушевинама.

Како се то рефлектује на мене и моје ''класиће''?

Моја генерација није изгубила Косово, није крива и не осећа се кривом за било шта што се тамо дешавало. 

Моја генерација неће имати снаге да исправи ту неправду света и поништи неспособност људи који су нас водили и то Косово изгубили 

Моја генерација неће дочекати улазак у ЕУ, ако тај концепт уопште и преживи до следећег поколења. 

Моја генерација мора и да живи од нечега.

Па, шта уопште може та моја генерација да учини са тим тешким бременом Косова?

Не може, не сме и неће за њега ратовати оружјем, јер ни нема чиме, све да хоће-

Не сме га ни признати, јер је ни то неће напасти на неким туђим европским ливадама.

Може да ПАМТИ. Да не заборави. Да га се не одрекне због неких врло, врло неизвесних финансијских шаргарепа за липсало српско кљусе. До неке јаче, способније генерације, која ће можда моћи нешто више да уради по том питању. До изласка ове земље из доње путање кривуље историје. Да не потписује ништа.

Јер, иако потпише, неће добити ништа више него што добија сада. Мрвице.

И да својепосличари, јесте, новчаник ми је празан био и пре писања овога, а остаће празан и после слања овог блога. Празан је и са непризнатим Косовом, а биће празан и када га признамо. 

Па онда, зашто бих га признавао?

И што им је толико битно да га признамо, ако више није наше, ако је већ све готова ствар, ако смо криви и ако не можемо више ништа да урадимо поводом тога? 

И ко ће све ово да објасни родитељима оног мученика са почетка текста што му је нека шиптарска звер на живо вадила срце у некој прљавој штали у албанској вукојебини?



Нема коментара:

Постави коментар